Krajem novembra 2022. godine, u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu, Centar za promociju nauke organizovao je dvodnevnu međunarodnu konferenciju OpenSciComm, posvećenu naučnoj komunikaciji. Jedan od glavnih govornika, profesor istorije nauke na Univerzitetu u Mančesteru dr Vladimir Janković, doktorirao je istoriju meteorologije i atmosferskih nauka na Univerzitetu Notr Dam u Sjedinjenim Američkim Državama, što je, kako kaže, bio kompromis između njegovog interesovanja za istoriju i ekspertize iz meteorologije, koju je stekao na osnovnim studijama u Beogradu. Profesor Janković autor je jedne od najznačajnijih studija o tome kako su se izučavale vremenske prilike u Velikoj Britaniji tokom 18. veka, kao i velikog broja radova iz srodnih naučnih oblasti. Trenutno je predsednik Međunarodne komisije za istoriju meteorologije.
U zanimljivom ambijentu potkrovlja Jugoslovenske kinoteke razgovarali smo o tome ko je odgovoran za klimatske promene, na koji način bi trebalo komunicirati o njima, koja je uloga naučne komunikacije u društvu i sa kojim se sve izazovima suočava poduhvat „otvaranja nauke“.
Negativne posledice klimatskih promena predstavljaju jednu od najvećih globalnih pretnji današnjice. U jednom od vaših radova, koji ste napisali zajedno sa kolegom Dejvidom Šulcom, bavili ste se konceptom atmosfear i komuniciranjem efekata klimatskih promena u kontekstu ekstremnog vremena. Možete li nam reći šta podrazumeva koncept atmosfear i zašto se njemu često pribegava?
Klimatske promene imaju svoje fizičke manifestacije koje se oslikavaju u promeni režima padavina, promeni temperaturnih režima, uticaju na vegetativne cikluse i vegetaciju uopšte, kao i uticaju na floru, faunu i ljudski rod. Samim tim i na ljudsko društvo. Poslednjih dvadesetak, a možda i više godina, postoji jasna tendencija da se efekti klimatskih promena sagledavaju kroz anomalne ili ekstremne vremenske pojave, poput uragana. Drugim rečima, klimatske promene čitaju se azbukom ekstrema. Postoji čak i naučna disciplina, koja se zove attribution science, a bavi se povezivanjem dugoročnog trenda klimatskih promena i specifičnih pojava, odnosno pokušava da pokaže koji pojedinačni događaji ekstremnog vremena mogu da se dovedu u direktnu vezu sa klimatskim promenama koje je izazvao ljudski faktor. Dugo se vremena govorilo da je tako nešto vrlo teško sprovesti u delo na naučno pouzdan način, ali danas postoje indikacije da se, zahvaljujući različitim specijalnim metodama, u nekim slučajevima ova veza može utvrditi. Međutim, javno prikazivanje klimatskih promena isključivo kroz ekstremne vremenske pojave, koliko god da motiviše ljude da razmišljaju o tome, oslanja se na jednu staru strategiju komunikacije koja se zasniva na strahu, a naziva se fear appeal. Recimo, ako pogledate velike bilborde na kojima se nalaze fotografije pluća ljudi koji imaju rak, ispod kojih se kaže da će, ako nastavite da pušite, ovako izgledati i vaša pluća – to je ista strategija komunikacije, u kojoj se javnosti predočavaju konsekvence određene vrste ponašanja i očekuje se da ljudi, na osnovu tako šokantnih informacija, odluče da promene svoje ponašanje. Međutim, ispostavilo se da ova strategija ne funkcioniše, jer ljudi nastavljaju da puše čak i ako vide tako nešto, čak i ako na paklicama piše da će ih duvan ubiti. Stvar je u tome što oni takvo upozorenje ne doživljavaju kao realan rizik, nego kao nešto što nameću ljudi koji regulišu prodaju cigareta i koji to moraju da napišu. Cigarete su podjednako štetne danas kao što su bile štetne i u prošlosti, ali danas neko mora to i da javno kaže.
Osim što je, kako kažete, upitna efikasnost takvog pristupa, zbog čega bi on još mogao da bude problematičan?
Ukoliko svedemo rizik od klimatskih promena samo na pojave ekstremnog vremena, gubimo iz vida druge, ozbiljnije posledice klimatskih promena, koje uopšte ne moraju da imaju veze sa ekologijom. Recimo, uragan Katrina, koji je 2005. godine uništio Nju Orleans, doveden je u vezu sa klimatskim promenama. Ali je takođe povezivan i sa dugogodišnjim implicitnim i eksplicitnim rasizmom, koji se ogleda u segregaciji afroameričkog stanovništva koje je živelo u daleko ranjivijim delovima grada od nekih drugih, bogatijih delova. Kada tako gledamo, udar Katrine je bio vrlo selektivan, budući da je naviše štete naneo onima koji nisu mogli da joj odole, dok su oni privilegovaniji, koji su mogli da se odbrane, prošli sa daleko manje loših posledica. Drugim rečima, Katrina se nije svima podjednako dogodila. To je vrlo važno da se razume. Kao što se i budući atmosferski ekstremi neće podjednako svima dogoditi, iako se možda svi oni nalaze na istom mestu. Probajte da zamislite uragan koji bi se desio u Beogradu: ljudi koji žive u romskim kartonskim naseljima doživeli bi te nepogode mnogo teže nego ljudi koji žive u novosagrađenim četvorospratnicama na Novom Beogradu. Dakle, klimatske promene imaju svoju rasnu, klasnu, pa i rodnu dimenziju. One se ne dešavaju svima podjednako.
Šta društvene nauke mogu da nam otkriju o klimatskim promenama?
Prirodne nauke su, između ostalog i zahvaljujući velikim ulaganjima, dale velike rezultate i veoma pomogle da razumemo fizički svet. Gotovo da više nema nikakve dileme da je znanje koje nam one pružaju pouzdano. S druge strane, trebalo bi razumeti i ponašanje ljudi. Moji studenti i drugi ljudi sa kojima razgovaram o klimatskim promenama često kažu: zašto ja da o tome razmišljam, to se neće meni desiti, a, na kraju krajeva, i ako se počne dešavati, mi ćemo se nekako snaći. Sad neko treba da objasni kako da argumentujem protiv toga? Naučnici će reći: vi ste, gospodine ili gospođo, neupućeni i taj način govora nije odgovoran. Ali to nije dobar način da se razgovara sa javnošću, zbog toga što ljudi ne vole da im se na takav način odozgo „soli pamet“. Ljudi vole da budu ispoštovani u svojim razmišljanjima. Kada me neko pita: zašto se ne ponašaš klimatski? Pa dobro, šta ja sve mogu da uradim. Ja, recimo, ne koristim automobil mnogo, ne letim često, imam štedljive sijalice kod kuće, trudim se da se ne ponašam rasipnički kad je reč o energiji.
Problem je u tome što javnost ne može da pomogne više rešavanju ovog problema nego što je to definisano dobrovoljnom akcijom. To je sve voluntarizam. Vi i ja možemo da odlučimo da radimo stvari koje su „klimatski prijateljske“, ali dvojica naših prijatelja to ne rade. I time se odmah potire naša akcija. Da li to znači da ja treba da prestanem da se ponašam odgovorno? Ne. Ja to radim jer mi odgovara i jer volim to da radim, osećam se dobro zbog toga. Ali činjenica je da su to dobrovoljne aktivnosti i da, dok je nešto definisano kao dobrovoljno, mi zapravo ne možemo da vidimo veliki efekat. Čak i ako se odgovorno ponašaju milioni ljudi. Jer ogromna većina to neće raditi. Ljudi će prosto reći: nemam vremena za to.
Sa porastom korišćenja društvenih mreža i sa „tiranijom izbora“ u jednoj vrsti hiperdemokratskog društva, ljudi danas smatraju da mogu da biraju znanje i da biraju istinu, nezavisno od toga da li su to znanje i ta istina na bilo kakav sistematski način uspostavljeni kao deo nekog stručnog ili naučnog konsenzusa.
I tu se sad otvara prostor za društvene nauke. Na koji način mi možemo da razumemo psihologiju dobrovoljnog ponašanja u kontekstu ekološke održivosti? Koliko se o tome govori? Nama su, u ovom trenutku, istraživanja i eksperimentalni rezultati iz društvenih nauka mnogo značajniji nego modelovanje atmosfere. Trebalo bi da počnemo da se bavimo time šta stručnjaci iz psihologije, antropologije, etnologije, sociologije i socijalne psihologije mogu da nam kažu o tome na koji će se način naše društvo transformisati u kontekstu fizičkih promena u atmosferi. O tome moramo više da znamo i moramo od njih da učimo da bismo razumeli na koji način treba da komuniciramo realnost klimatskih promena, koja se ne dešava samo na nebu već se održava i na naše finansije, na društvenu mobilnost, na naše potrošačke navike i naš život uopšte.
U medijima često nailazimo na narativ o klimatskim promenama koji kaže da smo za njihove negativne efekte krivi svi „mi“. Da li je odgovornost za klimatsku krizu podjednako raspodeljena među svima?
Mogli bismo da postavimo slično pitanje: ko je kriv za zagađenje vazduha? Ovo je aktuelna tema u zapadnom svetu od pedesetih godina 20. veka naovamo. Ko je kriv? U to vreme ljudi su vozili automobile, nisu imali konvertere, grejali su se na ugalj, jednostavno, to je u to vreme bilo normalno. Velike kompanije, u Americi posebno, proizvodile su energiju na ugalj, tako da je velika količina dima izlazila u blizini velikih gradova, poput Njujorka. I onda se postavlja pitanje: ko je kriv za zagađenje? A pogledajte ko je sve tu uključen: prvo korisnici, ali korisnici rade ono što im je dostupno; drugo, kompanije, odnosno institucije koje proizvode energiju, koje za to koriste ugalj; i treće, zakonski sistem koji u datoj sredini ili državi omogućava takvu vrstu rada i regulacije koje su uzete ili nisu uzete u obzir kada je u pitanju efekat takvog posla. Znači, možete da kažete da je u pitanju sinergija između nekoliko grupacija u kojima ne može da se izoluje pojedinačan krivac, može samo da se kaže da smo, istorijski govoreći, došli na jedan stupanj 1950. godine, da je način na koji smo koristili goriva za svoj normalan svakodnevni život rezultirao stvaranjem ovog velikog problema. I sad moramo da rešimo taj problem. Ljudima treba omogućiti da nastave da se greju, da nastave da voze automobile, a da proizvođači nastave da zarađuju da bi društvo funkcionisalo. Onda je, naravno, tehnološkim putem i različitim drugim merama došlo do promena kojima bi se smanjio efekat tog zagađenja, pa se prešlo na druge vrste goriva itd.
Slična je situacija i sa klimatskim promenama. Svako od nas danas prinuđen je da koristi aparate koji emituju gasove staklene bašte. Da li treba da prestanemo to da radimo? Pa onda ćemo prestati da funkcionišemo onako kako smo navikli. Znači, neophodno je sagledati šta može da se promeni i neophodno je sagledati ko može da se promeni, koji deo ove priče, koji deo ovog sistema može da se promeni a da zasad to ne želi. Možemo da kažemo: krivci su velike korporacije koje imaju finansijski interes od korišćenja ovih fosilnih goriva i to je često bilo navođeno kao osnovni argument. Onda će neko postaviti pitanje: dobro, a šta ćemo da radimo sa ljudima koji su zaposleni u tim velikim gigantima? Na primer, Britiš petrolijum zapošljava negde oko 120.000 ljudi širom sveta, koji nisu krivi za to što rade za Britiš petrolijum, jer od toga žive oni i njihove porodice. Moramo da vidimo gde se situacija može podvesti pod neku vrstu kontrole. Jer, na neki način, svako je de facto „kriv“, ali nije kriv u smislu u kom je kriv onaj koji je, na primer, svesno udario nekog, iako je mogao da ne postupi tako. Krivica je uvek povezana sa određenom svesnom radnjom. Ali činjenica da mi zagađujemo ovu planetu zbog toga što moramo da živimo nije posledica neke svesne radnje u kojoj mi to namerno radimo, već je to jedan od efekata našeg života ovde.
Trebalo bi razmisliti koji je pravi pristup komuniciranju nauke – ne deklarativni, ne prigodni. Kao kad odete na neko mesto gde ljudi puštaju prigodnu muziku, pa im kažete – možeš li da pustiš neku pravu muziku!?
„Nema besplatnog ručka“, glasi čuveni slogan koji je skovao američki ekolog Beri Komoner. Ali ljudi odu na konferenciju, pa ih tamo sačeka besplatan ručak. Međutim, besplatan je za neke, a za druge nije. I, na kraju krajeva, ekološki efekat tog ručka prelomiće se negde, na nekom trećem mestu. Čak i prema zakonima termodinamike, ne postoji aktivnost na ovom svetu koja za sobom ne ostavlja nekakav trag. Jednostavno, svet je napravljen u toj paradigmi tragova. Kada ujutru ustanete i prošetate kroz sneg koji je padao preko noći, vi ostavljate trag. Veliko je filozofsko pitanje da li je ekološki štetno ostavljati trag u snegu. Skoro niko ne postavlja to pitanje, ali ja sam de facto učinio nešto prema prirodi, ja sam ostavio trag u snegu. Promenio sam ekosistem time. Gmizavci i vodozemci ispod toga nisu baš srećni. I onda, pomislite samo, recimo, na skijanje. Tragovi skija i čitave planine koje su pokrivene skijalištima u kojima ljudi uživaju. Za ovo isto može da se kaže da je jedno ekološko uništavanje prirode da bi se zaradilo na ljudima koji vole da se spuštaju niz padinu.
Tokom svog izlaganja na konferenciji govorili ste o tome koliko je važno poverenje u nauku, koje je poslednjih godina veoma poljuljano. Kako ga povratiti? Koja je tu uloga naučne komunikacije?
Na konferenciji sam govorio o tome da se poverenje ne može uzeti zdravo za gotovo, već mora da bude zarađeno. Mislim da je dugi niz godina zbog finansiranja i zbog položaja nauke u društvu uvek pretpostavljano da nauka zaslužuje poverenje društva, a da je ljudi koji joj ne ukažu to poverenje jednostavno ne razumeju, pa se njihovim stavovima nije pridavao značaj. Međutim, sa porastom korišćenja društvenih mreža i sa „tiranijom izbora“ u jednoj vrsti hiperdemokratskog društva, ljudi danas smatraju da mogu da biraju znanje i da biraju istinu, nezavisno od toga da li su to znanje i ta istina na bilo kakav sistematski način uspostavljeni kao deo nekog stručnog ili naučnog konsenzusa. To znači da ja mogu da biram danas da li ću verovati da je Zemlja okrugla ili je ravna ploča i da niko ne sme da me diskriminiše zbog mojih verovanja. Ja, na primer, mogu da verujem da je vakcina izmišljena da bi se u našu krv ubacili mali mikročipovi kojima će nas nekakvi zaverenici kontrolisati. To je jedno stanovište za koje čovek smatra da ima pravo da zauzme.
Ako dozvolimo tu vrstu „hiperdemokratije“, ako dozvolimo takvu vrstu slobode, koja je onda uloga komunikacije jedne vrste znanja u odnosu na drugo? Vi možete sada, na primer, da osnujete jedan alternativni centar za promociju narodske (ili rubne) nauke, ili kako god želite da ga nazovete, i da na taj način promovišete ideje za koje vi smatrate da su tačne, ili možda čak i ne smatrate da su tačne, ali ih promovišete zato što ste plaćeni da radite taj posao. Da li mi onda možemo da kažemo da je takvo delovanje ilegalno, da li možemo da ga zaustavimo? Na kojoj osnovi možemo da zabranimo rad institucije koja organizovano promoviše takve ideje? To je jedno važno pitanje. Šta je onda uloga naučne komunikacije? Uloga komunikacije nauke je, pre svega, etička. Mi imamo odgovornost prema ljudima da ih zaštitimo. Ne samo od dezinformacija – jer ono što je za mene informacija za nekog drugog je dezinformacija – nego da ih zaštitimo od posledica kolektivnog verovanja u stvari iza kojih ne stoji pouzdano i proverljivo znanje. Ako, recimo, neki travar pošalje mojoj majci tri kilograma meda sa travama i kaže joj da će je to izlečiti, na moja pitanja „da li garantujete će joj to pomoći i šta će se desiti ako se ona ne izleči, da li vraćate novac?“, on će odgovoriti sa „ne“. Drugim rečima, on je prekršio osnovni etički odnos prema svom klijentu time što je rekao „ja uzimam novac za usluge za koje ne mogu da garantujem da daju željeni rezultat“. Ako moj travar mene ne može da izleči, ako smo pravi pragmatisti, reći ću „ovo nije delovalo, to je netačno“. A kada odem kod doktora i on mi da penicilin u trenutku kad imam visoku temperaturu i gnojnu anginu grla, i posle dva dana ona nestane kao rukom odnesena, ja onda konstatujem da su pilule koje mi je ovaj čovek dao, iako ne znam šta se u njima nalazi, neverovatna stvar. Onda se izlečeni raspita zašto se to dešava. Ja mislim da je jedan od najlepših načina komunikacije nauke naprasno ozdravljenje nekog člana porodice, pa se onda zapitamo kako je moguće da je on bio pod visokom temperaturom nekoliko dana, a onda prezdravio za jedan dan. Dakle, mi, u našem svakodnevnom životu, možemo da vidimo da nauka, medicina i tehnologija „rade“, da daju rezultate. Informacija koja ne može da ostvari ono što obećava mora da se ponovi ili da se ukine.
Jedna od tema konferencije OpenSciComm, ali i vašeg izlaganja, bila je otvorena nauka. Šta za vas predstavlja „otvaranje nauke“? I zašto ste ga uporedili sa otvaranjem Pandorine kutije?
U većem delu naučne zajednice postoji konsenzus da su nauka, tehnologija i medicina neka vrsta racionalnog, pozitivnog razmišljanja o svetu u kome su rezultati naučno-tehnološkog poduhvata vredni poštovanja i uzimanja u obzir u svakodnevnom životu. Bez nauke, čoveka nikada ne bismo mogli da pošaljemo na Mesec. U svakom slučaju, to su dokazi da tu stvari funkcionišu, tu nema mnogo dileme. Međutim, na konferenciji smo takođe čuli jedno izlaganje o tome kako se ispostavilo da se rezultati velikog broja radova koji se objavljuju u vodećim svetskim naučnim časopisima ne mogu replicirati. A mogućnost da se rezultati ponove ili repliciraju je jedan od glavnih kriterijuma da je određena teorija tačna. Da li mi zaista želimo da otvorimo nauku do kraja i svima pokažemo da oko 70 odsto naučnih radova nije replicirano. Oni koji se ne razumeju u nauku reći će – pa čekajte, sve ove godine ljudi koji su nam rekli da su razvijali medicinu, to su radili na osnovu eksperimenata koji ne mogu da se repliciraju. To je onda crna magija. Moramo svi da ustanemo protiv nauke! Konačno je stvar raskrinkana! To su radili naučnici kojima je potreban novac! Neka rade u svojoj laboratoriji. To je jedna klika koja voli time da se bavi, ali društveni značaj njihovog rada je nula. Toliko radova proizvode, a niko ne razume o čemu govore. Jeste li otvorili nekad naučni časopis iz matematike? Ništa nećete razumeti. Ni jednu jedinu rečenicu niti stranu. Stotine hiljada ljudi živi od pisanja nerazumljivih stvari, a mi ne znamo gde će to da se primeni. Dakle, ako otvorimo nauku na takav način, možemo da dobijemo slična pitanja i razne teorije zavere o tome zašto nauka postoji.
Mislim da je i u komunikaciji nauke došlo vreme da kažemo – nećemo više da pokazujemo kako radi Fukoovo klatno i da se zabavljamo rotacijom Zemlje za koju svi više-manje znamo da je istina, ali nam je zanimljivo da taj ogled posmatramo, nego hoćemo da uzmemo neki pravi zalogaj.
Moguće je zamisliti, u nekoj distopijskoj naučnoj fantastici, da će nauka možda za 50, 100 ili 300 godina zamreti kao način razumevanja sveta i da ćemo se okrenuti nekoj vrsti radikalnog spiritualizma, koji je više društveno prihvatljiv i dovodi do jačeg efekta društvene solidarnosti, zajedničkog života, deljenja, ljubavi, razumevanja i prestanka ratova. Jer ako pogledate period u kome se nauka razvijala, vidite sve veće i veće otuđenje, sve veći i veći broj ratova, sve veći i veći broj komercijalizacije života. Sada se postavlja pitanje – da li je moguće da ja, kao komunikator nauke, sedim na strani nečega što je delom doprinelo stvaranju ovakvog sveta i dovelo ga u kataklizmičnu situaciju, uključujući i klimatske promene, koje su na neki način posledica našeg razumevanja toga kako radi motor sa unutrašnjim sagorevanjem i drugih tehnoloških inovacija. Kako je moguće da ja i dalje želim da promovišem vrstu znanja koja možda u svojoj krajnjoj instanci ima negativne posledice. To je Pandorino pitanje. To je pitanje Pandorine kutije. Ali to je i mnogo više od toga, to je važno političko i ideološko pitanje. Da li sa ovim pitanjem otvaramo mogućnost radikalne kritike nauke i šta bi radikalna kritika nauke nama pomogla, s obzirom na to da veliki broj stvari koje nauka proizvodi jesu dobre. Zato sam i posebno istakao neophodnost komunikacije kompleksnosti ovog pitanja i nauke kao pojave. Nauka je i ubijala i rađala. I nastaviće to da radi u sve većem obimu. Sa razvojem dronova i digitalizacije rata broj poginulih će rasti ogromnom brzinom. Sa razvojem medicine i drugih pogodnosti u svakodnevnom životu mortalitet će se verovatno smanjivati.
To su pitanja o kojima bi stručnjaci trebalo da sednu i razgovaraju. Trebalo bi razmisliti koji je pravi pristup komuniciranju nauke – ne deklarativni, ne prigodni. Kao kad odete na neko mesto gde ljudi puštaju prigodnu muziku, pa im kažete – možeš li da pustiš neku pravu muziku!? Ja mislim da je i u komunikaciji nauke došlo vreme da kažemo – nećemo više da pokazujemo kako radi Fukoovo klatno i da se zabavljamo rotacijom Zemlje za koju svi više-manje znamo da je istina, ali nam je zanimljivo da taj ogled posmatramo, nego hoćemo da uzmemo neki pravi zalogaj. Jeste li spremni za veći zalogaj?
Tekst je izvorno objavljen u 31. broju časopisa Elementi.
Đorđe Petrović je diplomirani novinar i apsolvent Filozofije. Trenutno pohađa master studije Kulturologije na Fakultetu političkih nauka. Pridružio se CPN-u u septembru 2018.