Месождер, биљоjед, сваштоjед, канибал…? Шта jе човек заиста у своjоj природи?
Текст: Мариjа Видић
Анализираjући прехрамбене навике и здравствене картоне око 110.000 људи (готово 38.000 мушкараца и 84.000 жена) током више од 20 година, група научника дошла jе до резултата коjи би морали да утичу на наш став према исхрани и нашем jеловнику.
Обимна студиjа „Конзумациjа црвеног меса и смртност“, коjа jе почетком марта ове године обjављена у часопису „Archives of Internal Medicine“, закључуjе да jе свако црвено месо лоше за човеково здравље.
Истраживачи Школе за jавно здравље на Харварду у сарадњи са научницима из jош неколико медицинских институциjа, израчунали су да би, уколико би само jедну порциjу црвеног меса (око 75 грама) заменили другом храном (било да jе то живинско месо, риба, легуминозе као сочиво или пасуљ, млечни производи или житарице), смртност би била мања за 7 до 19 одсто.
Такође су закључили да би више од девет одсто смртних случаjева међу мушкарцима и готово осам одсто међу женама могло бити спречено да су дневно у просеку jели мање од 40 грама црвеног меса. Или, обрнуто, додавањем 85 грама црвеног меса, што jе jедна шницла величине шпила карата, шанса испитаника да умре током траjања студиjе повећана jе за 13 одсто. Ако на то додаjу jош две шните сланине или jедан хот-дог, повећавају ту броjку на 20 одсто.
Праисториjски месождер
Броjни антрополози слажу се да месо ниjе, бар не у некоj значаjноj мери, чинило део исхране човека до Homo erectusa пре око два милиона година.
Изгледа да jе човек од почетног вегетариjанства, судећи према изгледу вилице разних наших предака, еволуирао тако да jе пре два до два и по милиона година полако постао и месождер.
Научници су до оваквог закључка дошли на основу разлике у облику зуба месождера и биљоjеда. Зуби месождера секу више него што мељу, па што су зуби оштриjи, односно шпицастиjи, то лакше секу месо, а њихов „власник“ jе већи месождер.
Питер Унгар, истраживач са Универзитета у Арканзасу, открио jе да jе Australopithecus afarensis, човеков предак кога jе свет упознао захваљуjући открићу фосила Луси, имао знатно шпицастиjе зубе од своjих предака.
Унгар jе испитивао облик зуба месождера, биљоjеда и човека и његових предака, и закључио да jе Australopithecus afarensis имао тврђе зубе и од гориле, коjа jеде лишће и гране, али не и месо. Ипак, зуби Australopithecusa afarensisa су много мање шпицасти од зуба шимпанзи коjе jеду углавном мекану храну попут воћа, а готово да не jеду месо. Међутим, када шимпанзи понудите месо другог маjмуна, малу антилопу или инсекте, она ће их поjести.
У прилог теориjи да jе човек, бар у некоj мери, био месождер иде и податак да су у остацима скелета Australopithecus afarensis коjи су живели пре 1,5 до 2,8 милиона година пронађени трагови бактериjе коjа изазива болест бруцелозу, а коjа се обично добиjа из меса или млечних производа.
Руђеро Д’Анастазио, палеоантрополог са италиjанског Универзитета „Габриел Д’Анунцио“, тврди да jе могуће да jе ова бактериjа потекла из меса копитара, зебре или антилопе. Д’Анастазио наводи да су ове jужноафричке животиње носиоци соjа Brucella abortus, коjи код њих изазива спонтане побачаjе плода. Могуће jе, наводи Д’Анастазио, да je човек поjео такав плод и заразио се.
Иако очигледно постоjе докази да jе jео и месо, научници jош нису утврдили у коjоj мери jе човек пре два милиона година био месождер. Jош ниjе пронађено место у Африци на коме су живели праисториjски људи, а да jе доказано да jе ту било и довољно хране биљног порекла за његову исхрану.
Прљави рат
Данас jе расправа, или боље рећи рат између оних коjи тврде да jе човек месождер, и оних коjи мисле да jе вегетариjанац толико буран и повремено прљав, да jе тешко разабрати чињенице. Чак, обе стране редовно користе исте аргументе како би доказали своjу тврдњу.
Jедан од таквих аргумената jе дужина црева човека. Заступници теориjе о човеку месождеру наводе да месождери човекове величине као и ми имаjу кратка црева јер је потребно да месо брзо кроз њих прође како не би почело да трули.
Заступници вегетариjанства пак наводе да су код човека, баш као код осталих биљоjеда, црева дужа – влакнаста храна мора много да се вари како би се из ње извукло што више хранљивих састоjака.
У прилог тези о човеку месождеру иде чињеница да у човековом организму не постоjи ензим коjи би могао да свари целулозу из ћелиjских зидова биљака. Човек не би могао да има користи од, на пример, сировог пиринча или пшенице, само би их избацио неискоришћене, па се зато сматра да они нису део човекове природне исхране. Уместо тога, мора претходно да их скува или самеље, а алат за тако нешто у каменом добу ниjе постоjао. Не само да jе било потребно да научи да користи ватру већ и да направи посуду у коjоj би спремио семење.
О инстинктима и грађи
Међутим, има и супротних аргумената.
Jедна од наjважниjих тврдњи поjединаца и организациjа коjе се залажу за вегетариjанство и веганство jесте да човек може да остане здрав иако не jеде животињеско месо.
„Када видите мртву животињу поред пута, да ли вам крене вода на уста? Да ли маштате о убиjању краве голим рукама? Да ли огладните када видите птицу на грани?“ Оваква питања поставља организациjа ПЕТА, коjа се залаже за заштиту животиња и веганство.
Они коjи се са тиме слажу наводе као доказ констатациjе научника да се човек током историjе ниjе наjбоље снашао у улози месождера – не само да му недостаjу физичке карактеристике већ и инстинкти.
На пример, човек има прилично мекане нокте и варло мале очњаке у односу на просечног месождера. Погледаjте вилицу мачке или пса, коjи су доминантно месождери – њихови очњаци су заиста упадљиви и оштри, док су човечjи знатно мањи и тупљи. И кутњаци човека су равни, за разлику од неког доказаног предатора. Осим тога, и начин покретања вилице за време жвакања хране jе другачиjи: месождери вилицу помераjу само горе и доле jер кидаjу храну, а биљоjеди jе гњече – они могу да помераjу вилицу и лево-десно, баш као човек.
И састав желудачне киселине jе другачиjи: код месождера jе она много jача jер треба да омогући распад великих комада хране и да побиjе микроорганизме од коjих се месождер може разболети. Међутим, киселина код човека jе, кажу заступници ове школе мишљења, много мање агресивна, jер човек добро сажваће храну пре гутања.
Заговорници веганства се питаjу и зашто нас месо убиjа ако jе природа хтела да га jедемо. Зашто онда други месождери не пате од рака, срчаних обољења и гоjазности? Вегетаријанци верују да су наши преци били претежно биљоjеди, а да су се окретали месу тек када су открили ватру коjа убиjа паразите током припреме хране, и то само у периодима када им биљке нису биле доступне.
Још питања
У овоj великоj расправи изостављено jе много питања и аргумената: о грађи човековог тела, о еволуциjи коjа траје, о томе да ли човеково убиjање животиња ствара или не ствара равнотежу врста у природи, о утицаjу пољопривреде на Земљу…
Чини се као да се у општем рату оних коjи се залажу за високопротеинску исхрану и оних коjи су за вегетариjанство не може чути неко средње решење, као оно коjе jе наjочигледниjе – да су људи данас, а и одувек, сваштоjеди којима месо није доминантно у исхрани.