Звуци који допиру из шума на хавајском острву Кауај се мењају. Пре тридесет година, Дејвид Кун је сваког јутра слушао хорско певање птица и тада је без већих потешкоћа по звуку могао да препозна сваку од мноштва различитих врста птица које су живеле на Хавајима. Међутим, Кун примећује да су шуме данас неупоредиво тише и да птице певају малтене исте песме, па их је зато теже и распознавати по цвркуту. Кунова запажања подстакла су нова истраживања у чијем су фокусу три врсте хавајских птица певачица: анианиау (Magumma parva), амакихи (Chlorodrepanis stejnegeri) и акеке (Loxops caeruleirostris).
Његова хипотеза је потврђена – ове три врсте сада певају сличне песме, са мање комплексним вокалним сигналима, а све то због смањења њихове популације и разлика међу њима. Ово истраживање се посебно односи на зреле птице које би требало да преносе „репертоар“ песама на потомство. Ако младе птице не чују те песме, неће их ни знати, што представља проблем када дође време за проналазак партнера и репродукцију.
„Први пут је забележен овакав тип понашања међу угроженим птицама“, сматра Кристина Пакстон, ауторка рада објављеног у часопису Royal Society Open Science.
Ова истраживачица, која је тренутно на постдокторским студијама на Одељењу за биологију Универзитета Хаваји, истиче да је проблем много озбиљнији од самог нестанка лепих песама. Она истиче да певање птица игра важну улогу у привлачењу и одабиру партнера, у комуникацији о храни и правовременом упозоравању на опасност од грабљивица, као и у одлуци о месту где ће се птице угнездити. Стога, када песма утихне, слаби и способност птичје популације да се размножава, а самим тим и опстане.
Пакстон је на једном месту сакупила звучне записе из последњих 40 година, укључујући оне из фоно-архиве Макаулај у оквиру Лабораторије за орнитологију Корнел, затим снимке које је забележио поменути Дејвид Кун, али и звучне записе које је лично снимила. Циљ јој је био да анализира промене звука који су кроз време производиле хавајске птице певачице. На пример, занимало ју је колико су ти звуци трајали, колико је било репетитивних „слогова“, као и промена фреквенције и интонације.
Разноврсност и сложеност песама у значајној мери су се смањили у последњих двадесет година. Не само да су све три испитиване врсте почеле да певају исте песме, већ оне сада садрже и мање „слогова“, уз ређу промену фреквенције и интонације.
Шест од седам популација птица које потичу из кауајских шума је у стрмоглавом паду. Подаци који су прикупљани током последње две деценије откривају детаљније како се њихова бројност смањује – сада има 57 процената мање птица анианиау, 91 проценат мање припадника врсте амакихи и чак 98 одсто мање птица акеке – а реч је само о подацима о периоду између 2000. и 2012. године. Птице су сада збијене у малим шумовитим подручјима, а акеке и анианиау могу се пронаћи искључиво у удаљеним пределима Алакајске висоравни, која се протеже од централног ка северозападном делу острва.
Губици су повезани са многобројним факторима. Неки од тих чинилаца су климатске промене, инвазивне биљке, новопридошле животиње, попут „увезених“ врста птица. Те птице, које су на Хавајима насељене још почетком 20. века, требало је да замене угрожене домаће врсте, али се на овај начин само убрзао процес њиховог нестанка.
„Због наглог смањења броја птица, људи су одлучили да доведу своје омиљене птице из Европе и са других места, како би поново могли да слушају јутарњи хор“, објашњава Пакстон.
Поред нових песама, са новим птицама стигла је и птичја маларија. Једном када су комарци случајно унесени, маларија је покосила аутохтоне врсте, које нису развиле имунитет какав су имале птице из осталих делова света. Њихова једина одбрана био је бег у дубине шума, на веће надморске висине, јер комарцима не погодује нижа температура. Међутим, захваљујући глобалном загревању, у међувремену су се комарци и разне болести такође проширили на веће надморске висине, па хавајским птицама ни овај начин борбе више није од помоћи.
Још један занимљив податак из истраживања је чињеница да се заједно са нестанком популација губи и биолошка разноврсност – тачније, различита научена понашања карактеристична за појединачне врсте.
„Губитак разноликости може утицати на шансе за преживљавање врста, што је посебно важно у случају климатских промена“, каже Адолфо Кордеро-Ривера, професор екологије са универзитета у шпанском граду Виго, који је сковао термин етодиверзитет (ethodivrsity) у животињском свету, како би описао различитост понашања која се преносе културолошки, генетички или која се уче појединачно.
У овом тренутку, опстанак домаћих врста птица на Хавајима зависи од различитих програма за њихово очување. Међутим, учење како да се понашају – које песме да певају и како да долазе до хране – још није део већине постојећих програма.
Промене су могуће и увелико се расправља о томе како би птицама у заточеништву могао да се олакша повратак у природно окружење. У Центру за заштиту птица у Сан Дијегу, где се узгајају неке од поменутих врста, стручњаци користе звуке снимљене на острву Кауај, као део припреме за повратак птица у станиште. У једном другом случају, одрасле птице се употребљавају за „тренинг“ млађих птица пре но што буду пуштене у природу. На тај начин птићи имају родитељску негу, уместо уобичајеног узгоја вођеног претежно људском руком. Велике су користи оваквог начина „социјализације“ птица, јер у овом кључном периоду за њихов развој они чују и виде свог старатеља, што им олакшава учење и успостављање везе између звука и понашања.