У средњем веку справе за мучење биле су запрепашћуjуће бруталне
Пише: Марија Видић
„Тужна jе истина да наjвеће зло чине људи коjи се никад нису одлучили да ли ће бити добри или зли“, написала jе теоретичарка политике Хана Арент. Начин мучења и однос према затвореницима често су сматрани за мерила цивилизованости једног друштва. Јер, баш као и било коjа друга човеку своjствена работа коjа зависи од технологиjе, и мучење jе кроз векове постојања на Земљи напредовало крупним корацима.
Последњи пут када смо детаљно слушали о овоj теми, а да није реч о историjском осврту, било jе када су медиjи известили о методама тортуре у америчком кампу на Куби, Гвантанамо Беjу. Говорило се, на пример, о сувом дављењу, када затвореника умотаjу у наjлон и просипаjу воду по њему, узрокуjући стравичан, мада ирационалан, осећаj дављења. На списку су и затварање у самицу, боравак у просториjама са екстремно ниским или високим температурама, понижавање, излагање прегласноj музици, везивање ланцима у феталном положаjу…
Казна за тровача
Колико год стравично деловале ове слике, творци метода за мучење током историjе умели су да буду и знатно инвентивниjи и окрутниjи. Сматра се да су оне у средњем веку, са изумом броjних направа, доведене до запрепашћуjућег нивоа бруталности. Jедна од метода мучења и извршења смртне казне, на пример, било jе кување живог човека у котлу пуном воде или уља.
Овакво мучење и убиство, наjчешће извођено у периоду од 12. до 16. века, коришћено jе у Азиjи и Европи, и то обично jавно, на трговима. На пример, забележено jе да jе студент Помпињо Алђерио скуван 22. августа 1556. године на Тргу Навона у центру Рима пошто jе одбиjао да прихвати црквену доктрину. Две и по децениjе раниjе краљ Енглеске Хенри 8 озаконио jе кување као начин извршења смртне казне, углавном за убице које су тровале људе.
Међу наjпопуларниjим справама за мучење у средњем веку био jе већ вековима познат „заварени бик“ – месингана животиња у природноj величини, шупља изнутра. У њу би се убацивао осуђеник на мучење или смрт (претходно би му обично одсекли jезик), а онда би се отвор добро затварао и испод бика би се подложила ватра. Док се жртва полако пекла, њено вриштање у агониjи, захваљуjући систему цеви постављених унутар бика, звучало би као урликање животиње коjоj дим куља из уста. Легенда каже да jе завареног бика измислио Грк Перилус за свог владара, тиранина Фалариса, и овако му описао справу: „Крици ће до вас долазити кроз цеви као наjнежниjе, наjпатетичниjе и наjмелодичниjе урликање.“ Игром случаjа, Перилус jе постао прва жртва свог изума, пошто jе на њему тестиран.
Без пуштања крви
Кување и печење људи постало је „популарно“ у средњем веку због тежње мучитеља да не проливаjу крв невиних људи – а и такви, попут ратних заробљеника, мучени су и убиjани. Међу „чистиjим“ методама било jе, на пример, ломљење прстиjу шрафовима за палчеве. Од тога људи нису умирали, али су доживљавали неподношљиве болове: њихов палац мучитељи би постављали међу металне шипке, а онда би их притискали одозго дрвеном летвом. Лаганим стезањем летве шрафовима, мал-помало, почињале су да крцкаjу кости. Справа се понекад користила и за палчеве на ногама, а постоjале су и сличне направе у коjе jе истовремено могло да стане свих десет прстиjу. Такође, посебна направа коjа jе малтене исто функционисала, само што jе уместо дрвене летве имала полулопту, била jе намењена за мрвљење лобање.
На релативно сличном принципу – мучење без крви – заснива се и постоље за мучење: четвртасти рам коjи jе на своjим крајевима имао ваљке и за њих завезане канапе. Жртву би положили на постоље, а руке и ноге би jоj везали за канапе. Када би ваљци почели да се окрећу, канап би им повлачио и тегљио екстремитете – све док им се не дислоцираjу зглобови или потпуно ишчупаjу руке и ноге.
Тегљење екстремитета често се радило вешањем за руке, али и „четвртинањем“ помоћу коња, тако што би се руке и ноге мученика везале за четири коња и развлачиле на четири стране.
Без пуштања крви мучило се и „виљушком за јеретика“ – оваj оштар метални предмет, налик виљушци, везиван је канапом око врата жртве и намештан тако да је оштар врх боде тачно на прелазу између врата и браде, а супротна ивица боде у груди. Жртва је могла тек плитко да дише или евентуално каже неколико речи – ако се од ње очекивало признање или информација.
Границе мучитељске маште
Стравичан ужас међу осуђеницима изазивала би сама помисао на справу чиjу су употребу приписивали шпанскоj инквизицииjи – Јудину столицу (или Јудину колевку), мада jе она коришћена и у Италиjи, Немачкоj, Францускоj… Ова висока столица уместо равног седалног дела има оштар врх на коjи би села жртва. Уjедно би била везана за врат, а мучитељи су jе канапима постепено повлачили надоле и набиjали на врх столице.
Уз „једноставне“ технике као што је, на пример, набијање на колац или сечење тестером на два дела, међу наjстравичниjе методе мучења спадаjу и столица за испитивање – потпуно обложена танким ексерима коjи се забијају у кожу, којој помало наликује и „гвоздена девојка“, што jе справа налик ковчегу у коjоj мученик не лежи, већ стоjи усправно. Када уђе у ковчег и за њим се затворе врата, дуги оштри шиљци зариjу му се груди, очи и леђа, али не погађаjу виталне органе па жртва данима умире у наjвећим мукама.
Границе човекове маште, чак и када jе у питању мучење других – било кривих или недужних људи – недокучиве су. Након еволуциjе коjа jе траjала милионима година, човек jе и даље остао jедина животиња коjа убиjа из спорта и коjа мучи ради забаве. Чак и данас мало шта се променило – у поређењу са 14. веком jедина промена jе та да постоjи уређаj коjи може да репродукуjе толико гласан звук да излуђуjе, као и најлон којим се може врло верно симулирати дављење.