Емпатија је дуги низ година везивана само за људски род, међутим откриће постојања емаптије и код животиња поставља у фокус питање њеног еволуционог значаја
Текст: Катарина Стекић
Резус мајмун, врста позната по својим човеколиким социјалним способностима, налази се у кавезу са ланцем који повлачи када жели да добије храну. Након 12 дана безбрижног боравка у том кавезу, добио је пријатеља резуса у кавезу до његовог. Међутим, убрзо је схватио да када повуче ланац како би добио храну, његов пријатељ у другом кавезу добија снажан електрични шок. Мали резус је престао да једе како не би повређивао свог пријатеља.
Описани експеримент спровео је тим психијатара под водством Џулса Масермана 1964. године. Нађа Котс, приматолог, описује још један сликовит пример са својом шимпанзом Џони. Једини начин на који је Котсова успевала да наведе Џонија да сиђе са крова кад побегне јесте мимикријом плакања. Када Џони види да Нађа плаче, он одмах сиђе са крова и поставља се заштитнички близу ње у потрази за потеницјалним нападачем који је расплакао.
У туђој кожи
Слични експеримети и ситуације, којих има велики број, показују евидентно постојање емпатије код примата. Под емпатијом или саосећањем се најчешће подразумева способност „постављања у туђу кожу“ као и раумевања емотивног стања друге особе. Дуго је ова способност везивана само за људски род, док се открићем постојања емаптије и код животиња поставља питање њеног еволуционог смисла. Постоје две јаке претпоставке због чега је дошло до развића емпатије.
Прва претпоставка односи се на родитељско понашање. Сисари су врста која улаже велику енергију у одгајање сваке јединке. Због овакве сексуалне стратегије, неопходно је било развити неку врсту осетљивости за потребе одојчади. Без овакве способности, мајке не би могле да препознају потребе својих младунаца који нису у могућности да се сами старају о себи, што би резултирало њиховом прераном смрћу. Крајње последице би биле одумирање читаве врсте.
Друга претпоставка односи се на кооперацију, и на известан начин пркоси Дарвину. Према Дарвиновој теорији еволуције и принципу природне селекције, свака јединка ће се трудити да обезбеди себи опсатанак остављајући што већи број здравих и способних потомака. Ова теорија, међутим, не може да објасни понашање малог резуса. Природна селекција би могла да обухвати и појам емпатије ако би се схватила у ширем смислу, као обезбеђивање опстанка не јединке, већ целе врсте. Емпатија омогућава постојање бриге између јединки исте врсте, што доводи до одгоја снажнијих и способнијих јединки које би даље оплемењивале врсту.
Постојање полних разлика код емпатије може се објаснити такође еволуционим путем. Женке имају дугу филогенетску историју одгајања која се преноси са колена на колено. С обзиром да женке рађају, оне су први објекат за који се младунчад везују. Оне више времена проводе са младунчетом, чисте га, хране, штите, због чега и није зачуђујуће да су током еволуције развиле бољу способност емпатије.
Оне женке које су оствариле бољи однос са младунчетом ће одгајити успешније јединке. На овај принцип је педесетих година прошлог века први скренуо пажњу британски психолог Џон Болби, који је и дао име овом феномену афективна везаност. Од раног односа мајке са младима зависиће њихова каснија социјална и сексуална адаптација, као и способност решавања проблема. Емпатичне мајке и у овом смислу имају већу предност да одгаје здраве и способне потомке.
Истраживања на животињама попут споменутих примата су нам помогла да увидимо многе сличности са људима, а експерименти су показали да су ови принципи и уопштиви на људе. Истоветност људске и животињске емпатије огледа се у истом нервном механизму, такозваним mirror неуронима. Мада се око њихове функције не слажу сви научници, највећи број истих претпоставља да су се развили као помоћни механизам за разумевање акција других јединки. Неурони огледала у сарадњи са лимбичким системом, који је задужен за регулацију емоција, учествују у перцепцији туђих емоција, самим тим и емпатији.
Истраживања на људима су нам помогла да боље упознамо когнитивну компоненту емпатије, која код животиња није толико развијена, као и њену еволуциону сврху код људи. Показало се да са узрастом способност емпатије опада, што се подудара са периодом када се смањује и потреба за родитељским улагањем.
Такође, испоставило се да код људи постоји могућност превелике емпатије, која се на нервном плану манифестује блокадом можданих структура заслужних за „поставњање у туђу кожу“ од стране лимбичког система. Код људи је за успешну социјализацију изгледа неопходна најпре способност разумевања других, док је саосећање можда само заостала помоћ од наших мајмунских предака.