Procenjuje se da Sjedinjene Američke Države godišnje izgube 90 milijardi dolara zbog kašnjenja ljudi. Koja je ”psihološka pozadina” ove vrste ponašanja?
Tekst: Danka Spasovski
Sklonost kašnjenju je verovatno najnepoželjnije ljudsko ponašanje u poslovnom svetu, ono koje se u tom okruženju na lestvici mana kotira visoko, i vrlo retko se toleriše. Niko ne voli da čeka, pa je najčešće reakcija na one koji kasne ljutnja zbog nepoštovanja njihovog vremena. Ljudi koji kasne posmatrani su kao neodgovorni, nepouzdani, pa čak i bezobzirni zato što namerno i svesno čine nešto što frustrira druge.
Koliko je zapravo tačna pretpostavka o svesnoj bezobzirnosti i nepoštovanju drugih? Poslednjih godina rađena su ozbiljnija istraživanja ovog relativno čestog problema – procenjuje se da između 15 i 20 odsto ljudi kasni. Uvrežena verovanja o „psihološkoj pozadini“ najčešće spominju pasivnu agresiju – odnosno da je kašnjenje indirektan način da nekoga povrede ili osujete. Osim toga, veruje se i da ljudi kasne jer jednostavno nemaju brige za druge, pa im je svejedno što ih neko čeka. Takav stav implicira da će kažnjavanje ponašanja dovesti do njegovog korigovanja.
Novija istraživanja, međutim, ukazuju da je to nije tako, budući da je većini osoba koje stalno kasne nelagodno što to čine, ali ne uspevaju da to promene, čak i kad zbog toga trpe sankcije. Usledilo je posezanje za medicinskim objašnjenjima – ozbiljnijim psihičkim poremećajima, kao što su depresija, opsesivno-kompulzivni poremećaj, ADHD (poremećaj hiperaktivnosti i deficita pažnje). Činjenica je da kašnjenje može biti jedan deo kliničke slike navedenih poremećaja, ali se ne može u potpunosti objasniti pozivanjem na ovu psihopatologiju. Problem je mnogo širi i jedan deo ljudi koji su sasvim funkcionalni gotovo nikad ne stiže na vreme.
Subjektivni doživljaj vremena
Nekoliko autora se bavilo proučavanjem konstantnog kašnjenja, između ostalog i u cilju da razumevanjem ponašanja dođu do predloga kako se ovo nefunkcionalno ponašanje može promeniti. Džef Konte, profesor psihologije na San Dijego univerzitetu, je višegodišnjim radom i istraživanjima o kašnjenju došao do nekih zaključaka vezanih za crte ličnosti: on smatra da su te crte duboko ukorenjene u ličnost, a kašnjenje kao navika povezano s njima. Istraživanjem iz 2001. godine, Konte je postavio tezu da su ličnosti „tip A“, između ostalih svojih osobina (ambicioznost, orijentacija na postignuće, hostilnost) imaju i osobinu tačnosti, dok su osobe „tip B“ mnogo ležernije, sporije i sklone kašnjenju.
Zapravo, tip B ličnosti drugačije doživljavaju proticanje vremena u odnosu na pojedince tipa A ličnosti. Do ovog zaključka istraživač je došao merenjem opaženog (subjektivnog) vremena u odnosu na objektivno izmeren jedan minut: ispitanici koji su bili ličnosti tip A, procenili su da je minut trajao 58 sekundi, dok je za ispitanike tip B ličnosti, prosečno vreme subjektivnog trajanja jednog minuta bilo 77 sekundi. Na osnovu toga, Konte je zaključio da se ova „razlika od 18 sekundi nakupi tokom dužeg perioda vremena“ i čini ono vreme za koliko pojedinac zakasni.
U drugom istraživanju 2003. godine, Konte se bavi proučavanjem veze između kašnjenja i sklonosti multitaskingu (obavljanju više poslova istovremeno). On koristi jedan relativno nov konstrukt – „polihroničnost“ , što predstavlja opseg u kome su ljudi skloni da učestvuju u više aktivnosti istovremeno. Na uzorku od 181 operatera podzemnih železnica, Konte je potvrdio hipotezu da su oni koji su bili skloniji polihroničnosti, istovremeno više kasnili. Istraživač ovaj nalaz objašnjava time da je pri izvršavanju više zadataka u isto vreme, teže održati nadzor nad svima – distrakcija pažnje je intenzivnija, pa je potrebno više vremena posvetiti usmeravanju fokusa na ono što treba obaviti.
Sudeći prema jednom drugom istraživanju, sama sklonost multitaskingu je više mana nego vrlina, uprkos uvreženom verovanju kao poželjna veština. Profesori Sanbonmacu i Strejer s Juta univerziteta su, ispitujući korišćenje mobilnog telefona tokom vožnje, njihove samoprocene efikasnosti i nekih osobina ličnosti došli do sledećeg zaključka: oni koji veruju da su sposobniji za multitasking zapravo su skloniji lošijem postignuću u takvoj situaciji. Osobine ličnosti koje su se pokazale povezanim sa ovom sklonošću su izražena impulsivnost i potraga za uzbuđenjima, koje su opet povezane s nemogućnošću usmeravanja pažnje, čime se dolazi i do loše kontrole vremena.
Kašnjenje može biti i naučeno, tvrdi psihoterapeut Ron Helpmen, specijalista za ovu vrstu ponašanja (između ostalog, autor je sajta lateness.org). On navodi primer prijateljice koja je živela pored škole, pa nije morala da izdvaja posebno vreme za stizanje do nje. Godinama je ponavljala ovo ponašanje, tako da je posle imala teškoće da stigne na vreme na udaljenija mesta. Ovaj autor navodi da je jedna od karakteristika „kasnilaca“ procenjivanje vremena bazirano na idealnim uslovima: bez zastoja ili nepredviđenih okolnosti. Takođe, oni ne računaju u ukupno vreme usputne radnje, kao što su oblačenje, obuvanje, izlazak iz zgrade ili ulazak na posao.
Gospodari vremena
Helpmen je dao pregled nekoliko crta ličnosti, koje su uzrok netačnosti u vremenu. Kreativci su, po njemu, osobe intenzivnijih emocionalnih reakcija, pa se njima upravljaju i prilikom planiranja odlaska negde. Kada netačno isplaniraju vreme, prema Helpmenu, njihova osećanja su toliko jaka, tako da su oni skloni da ih potisnu i, samim tim, ne analiziraju racionalno šta bi trebalo da promene. S druge strane, tvrdi Helpmen, oni koji su više „logički“ tipovi, neće biti preplavljeni emocijama i realnije će sagledati šta je dovelo do kašnjenja, pa će sledeći put to uzeti u obzir.
Drugi tip osobe koja kasni je „trebalo bi – osoba“ („shouldist“) – ljudi koji tvrdoglavo očekuju da svet funkcioniše po matricama kako oni očekuju da treba da bude. Njihova nerealna očekivanja vode ih u kašnjenje preko očekivanja da je potrebno manje vremena za neku aktivnost ili da prevoz neće zakasniti, jer „tako ne bi trebalo da bude“. Autor napominje da je ovaj tip razmišljanja ponekad i posledica urođenih karakteristika, na primer temperamenta, ali može biti i prenet kao model od strane rigidnih „trebalo-bi“ roditelja.
Helpmen govori i o trećem tipu koji kasni, a to je gospodar – ove osobe očekuju da će same uspeti da kontrolišu stvari tako da funkcionišu savršeno, ili da će se svet adaptirati njihovim željama. Autor objašnjava da neka od ovakvih ponašanja vode iz traumatičnog detinjstva, pa je kašnjenje manevar bekstva iz osećanja bespomoćnosti, ali i jedan vid podizanja samopouzdanja.
Kontrola ponašanja
Ekspertkinja u menadžmentu Dajana De Lonzor, koja je i sama dugo godina uporno kasnila, analizirala je ovo ponašanje, raščlanila uzroke kašnjenja i razvrstala tipove ljudi koji kasne. Konačno, to je olakšalo da se osmisle konkretne preporuke za eliminaciju ili kontrolu ovog ponašanja. De Lonzor je krenula od činjenice da tačni ljudi smatraju da oni koji kasne čine to da bi kontrolisali druge, ili su sebični i nepromišljeni.
Tokom studije koju je sprovela na 225 ispitanika na Univerzitetu San Francisko, uočila je da čak 17 odsto ljudi hronično kasni, kao i neke obrasce koji se ponavljaju: oni više odugovlače, imaju lošu samokontrolu koja se ponekad ogleda u impulsivnom prejedanju, alkoholisanju, kockanju ili kupovini, potrazi za uzbuđenjima, i poseduju neke simptome iz kliničke slike poremećaja deficita pažnje – problemi s fokusiranjem, nemir.
Psihološkinja Polin Volin potvrđuje ovo, tvrdeći da ljudi koji uporno kasne često imaju problem s anksioznošću, ambivalentnošću i drugim psihološkim stanjima. Zbog toga, zaključuje De Lonzor – verovanje da je kašnjenje odraz kontrole nije istinito, i da se ovom problem mora prilaziti dublje i ozbiljnije.
Prvi korak koji treba preduzeti, prema ovoj autorki je osvešćivanje onoga što činimo. Pitanja koja neko ko kasni treba sebi da postavi su sledeća: da li uvek kasni ili samo na određena mesta? Kako se oseća dok kasni? Da li uviđa da nešto posebno utiče da on ili ona zakasni?
Ekspertkinja za organizaciju i produktivnost Džuli Morgenstern iznosi kojim se obrascem u razgovoru s klijentima ona vodi: prvo pitanje se odnosi na vreme koliko neko kasni. Ako je vreme uvek isto, to je indikacija neke psihološke prepreke. Moguće je da osoba pokušava da završi što je više poslova tokom vremena koje je nedovoljno. Međutim, ako neko kasni na jedno mesto 10 minuta, a na drugo 30, ona smatra da je problem “mehaničke prirode” i da se problem može rešiti unapređivanjem veštine upravljanja vremenom.
De Lonzor opisuje sedam tipova ljudi koji kasne, od čega su tri najzastupljenija: “U zadnji čas” (The Deadliner) – neko ko uvek čeka poslednji trenutak i uživa u “frci”. Takva osoba tvrdi da je najproduktivnija kad radi pod pritiskom. “Produktivac” (The Producer) – neko ko pokušava da uradi previše stvari za što manje vremena. Ove osobe dosledno potcenjuju vreme potrebno za završavanje zadataka, jer ne vole da gube vreme pa isplaniraju sve u minut. “Rasejani profesor” (The Absent-Minded Professor) – neko kome se lako rasipa pažnja. Ova karakteristika ima genetsku osnovu, i kreće se od umerenog intenziteta do potpunog poremećaja pažnje. “Rasejani profesori” večito gube pojam o vremenu, zaboravljaju sastanke i gube stvari.
Ostala četiri tipa su: “Racionalizator” (Rationalizer) – okrivljuje spoljašnje faktore za svoje kašnjenje (većina ljudi koji kasne bar ponekad na taj način racionalizuje), “Razmaženko” (Indulger), s manjkom samokontrole, “Izbegavač” (Evader) – koji pokušava da kašnjenjem drži pod kontrolom anksioznost i nisko samopoštovanje, i “Pobunjenik” (Rebel) – uobičajeno muškarci, kasne radi demonstracije moći i sopstvene važnosti.
Kako da kasnite manje?
Istraživanja pokazuju da je čak 40 odsto ljudi sklono da potceni trajanje posla koji treba da obave. Jedan od razloga zbog koga mnogi ljudi kasne je upravo taj – naziva se “greškom u planiranju”, i predstavlja pogrešnu procenu vremena za obavljanje zadatka. S druge strane, neki ljudi nagomilavaju poslove, obaveze i susrete koje je, kako De Lonzor kaže, “nemoguće obaviti bez upotrebe vremenske mašine”. Morgenstern to naziva “sindromom samo-još-jedne-obaveze”: potreba da se osete produktivnim navodi ih da urade bar još jednu stvar pre nego što napuste kuću.
Ako neko kasni veći deo života, male su šanse da će odjednom postati savršeno tačan, čak i uz primenu najbolje strategije, tvrde De Lonzor i Morgenstern. Zbog toga one predlažu postepene korake: za početak je potrebno da se “da obećanje samom sebi da su rokovi nešto sa čim nema pregovaranja”. I psihološkinja Linda Sapadin smatra da se tačno mora vežbati tokom vremena, jer su ponavljana kašnjenja formirala odgovarajuće veze u mozgu, koje su se svaki put kad osoba zakasni sve više učvršćivale.
De Lonzor i Morgenstern daju sledeće praktične preporuke za one koje žele da prestanu s kašnjenjem: proučite koliko vam je vremena potrebno za pojedinačne aktivnosti; navijte alarm da vas podseti na to koliko je sati; naučite da kažete “ne” – ne zatrpavajte se obavezama; nemojte biti perfekcionisti i truditi se da uredite svaki detalj tokom spremanja; ograničite sadržaje koji vas ometaju – na primer, ugasite radio i televizor; nikad ne planirajte da stignete tačno na vreme; ljudi koji kasne ne ostavljaju nikad višak vremena i teže da stignu tačno u minut, pa zato istraživačice savetuju da se planira dolazak od 15 minuta ranije; kad izađete, nemojte se vraćati da obavite “samo još jednu stvar”; radujte se čekanju; ako nekoga plaši ta mogućnost, onda treba da isplanira aktivnost dok čeka – čita novine, pozove nekoga telefonom i slično, a to čak može biti i motivacija da se stigne ranije.
Naravno, i na temu kašnjenja postoje drugačija gledišta, pa se tako često spominju kulturološke razlike u opažanju vremena – kako je u nekim društvima, na primer latinoameričkim, potpuno prirodno ne stići na vreme, kao i to da se niko posebno ne opterećuje time. U osnovi toga je teza da je tačnost socijalni konstrukt, jer se vreme po sebi i različitim kulturama drugačije opaža i vrednuje. I pored toga što su te kulturološke različitosti nesporne, u zapadnoj civilizaciji se ovakvo objašnjenje smatra odbrambenim mehanizmom, budući da se kašnjenje vidi kao štetno, nepoželjno i može izraziti u apsolutnim brojkama utrošenog novca: procenjuje se da Sjedinjene Američke Države godišnje izgube 90 milijardi dolara zbog nedolazaka ljudi na vreme.