Упркос непрестаним променама у животном окружењу, топлокрвни организам као што је човек успева да одржи своју телесну температуру у ограниченом опсегу од неколико степени Целзијуса
Текст: Иван Умељић
Ако имамо у виду да је температура тела, уз пулс и дисање, главни знак живота, онда и не чуди што је, од свих могућих симптома и знакова болести, управо грозница привлачила највећу пажњу кроз историју медицине.
У почетку је сматрана, не као данас симптомом болести, већ самом болешћу, која је код обичног света изазивала огроман страх. Веровало се да је грозница казна злих духова за наше грехе и сигуран знак смрти. Ипак, клинички посматрано, реч је само о телесној температури за један или више степени Целзијуса вишој од просека на месту мерења температуре.
На пример, опсег телесне температуре испод пазуха која се не сматра грозницом износи 34,7-37,4 степени Целзијуса, што је у просеку 36,5 степени. Већ степен изнад ове средње вредности је 37,5 степени, која се сматра грозницом. Осим ове, у медицинској пракси у ову категорију спадају и следеће температуре: ≥38 степени (ако се температура мери ректално), ≥37,6 степени (орална температура) и ≥37,6 (температура бубне опне).
Међутим, још у Античкој Грчкој неки лекари увидели су њене корисне ефекте, што је преовлађујући став и савремене медицине, а као главни разлози најчешће се истичу два аргумента. Први гласи да грозница има дугу еволутивну историју и да се јавља широм животињског царства, чак и међу гуштерима, корњачама, жабама, рибама, цврчцима, шкорпијама и инсектима.
Други аргумент у први план истиче чињеницу да је висока температура огроман енергетски издатак за организам и да вероватно не би опстала током еволуције да нема некакво корисно дејство. Наиме, код птица и сисара одржавање телесне температуре за два или три степена изнад просека доводи до 20 одсто веће потрошње енергије и, имајући то у виду, мало је вероватно да би грозница еволуирала уколико не би имала неку корисну улогу. И друго, ако је већ еволуирала, мало је вероватно да би опстала код толиког броја животињских врста.
Примера ради, још почетком 20. века, Карл Ландстеинер открио је да грозница уништава бактерију Treponema pallidum која изазива сифилис, а седамдесет година касније Метју Клагер доказао да чак и хладнокрвне животиње, као што су гуштери, трагају за топлијим местом када су заражене.
Данас је широко прихваћено становиште да је грозница еволутивни механизам којим се организам бори са бактеријским и вирусним инфекцијама и да представља резултат активне и контролисане терморегулације, те да је због тога треба разликовати од случајева неконтролисаног пораста температуре, као у случају хипертермије.