Ултразвук можда не можемо да чујемо, али нам он зато помаже да видимо. Његова најпознатија употреба је у медицинској дијагностици, због које су многи хирурзи остали без посла
Текст: Марија Видић
Фреквенција ултразвука је изнад човекове горње границе чујности, па га одрастао човек не детектује. С друге стране, савршено га чују неке животиње, попут слепих мишева, делфина и паса. Док човек просечне старости има границу чујности око 20 kHz, млађи људи, посебно деца, могу чути и више фреквенције које су део звучног спектра ултразвука.
Математичке особине музичких инструмената и звука описивао је још Питагора у 6. веку п.н.е., док је Франсис Галтон 1893. направио пиштаљку која производи ултразвук. Међутим, највећи допринос дао је чувени француски физичар и хемичар Пјер Кири, који је заједно са братом Жаком у својим двадесетим годинама открио овај занимљив феномен и тако утабао пут конструкцији првог ултразвучног уређаја.
Kако се, наиме, производи ултразвук?
Поједини материјали, као што су пиезокристали, интензивно реагују када се кроз њих пропусти струја: почињу да осцилују и производе механичке таласе (један од најпознатијих примера је кварц, који на овај начин покреће казаљке часовника на батерије). Овај начин претварања електричне енергије у механичку може ићи и обрнутим смером, што је познато као пиезоелектрични ефекат, који су 1880. открила браћа Кири.
Захваљујући томе могуће је довести електричну струју на неки кристал, након чега ће он осциловати и емитовати механички, односно звучни талас. Када се на овај начин производи звук изузетно мале таласне дужине, назива се ултразвук.
Ултразвук можда не можемо да чујемо, али нам он зато помаже да видимо. Наиме, његова најпознатија употреба је у медицинској дијагностици, због које су многи хирурзи остали без посла. Он нам помаже да добијемо слику унутрашњости тела без употребе ножа.
Принцип коришћења ултразвучог апарата је врло једноставан: одашиље се ултразвучни талас, који се одбија од препреке (на пример органе у стомаку) те се према времену потребном да се талас врати одређују удаљеност и облик објекта. Тако се стварају сонограми – ултразвучне слике делова тела које можемо да посматрамо на екрану.