Ризици унапређења људског живота
Текст: Др Веселин Митровић
Биоетика jе научна дисциплина чиjа институционализациjа започиње краjем шездесетих година двадесетог века, пре свега због изазова коjе у свакодневном животу пружаjу биомедицинске технологиjе. Могућности коje пружаjу све напредниjе технологиjе довеле су до тога да можемо да реконструишемо и побољшамо људску врсту, али и да jоj нанесемо неповратну штету или да jе чак уништимо.
Почетак биоетичких расправа можемо потражити непосредно након Другог светског рата, између осталог са поjавом респиратора и инкубатора. Њихова употреба довела jе до измештања живота и смрти ван људског тела, али се истовремено намећу и питања ко има право да донесе одлуку о продужењу и ускраћивању права на одржавање живота; лекари, породица пациjента коjи jе у неповратном стању коме или сами пациjенти коjи су у могућности да донесу такву одлуку.
Питања произашла из научних лабараториjа и здравствених установа почињу да захватаjу и остале области свакодневног живота. Технолошка могућност и право пациjента да му се живот неупитно продужи, побољша односно оjача, постаjу релевантна на основу принципа самосталног одлучивања о употреби тржишно доступних биомедицинских средстава и у сфери образовања, рада, физичког изгледа, друштвеног понашања, репродуктивних и сексуалних навика и односа итд.
Оваква примена биомедицинске технологиjе на здравим људима, назива се побољшање. Гледаjући уназад кроз људску еволуциjу, побољшање не представља нову активност. Људи су током историjе настоjали да уз примену помоћних средстава унапреде и побољшаjу своjе постоjеће капацитете. На пример, креирање различитих превозних средстава или употреба животиња у сврхе путовања jе убрзала људско кретање. Библиотеке, школе, уметност, спорт, имунизациjа деце итд у наjширем смислу култура су унапредиле когнитивне и мемориjске способности и развиле извесне способности такмичења с jедне и солидарности са друге стране.
Овакве активности су дакле прихваћене као друштвено вредно делање. Међутим, да ли примена биомедицинских интервенциjа у сврхе коjе нису медицинске природе, попут покушаjа да се медикаментима побољшаjу мемориjске и сазнаjне способности деце, могу бити активности коjе ћемо сматрати морално исправним?
Покушаjмо да на примеру образовања деце размишљамо кроз jедан мали мисаони експеримент. Не тако давно, свега неколико гнерациjа уназад, оспособљавање деце за живот односно учење се преместило из породице у школу, а улога учитеља jе са родитеља односно лаика делом прешла на педагога односно стручњака. Према томе, промена коjа се десила одиграла се у две равни. Прва промена одиграла се на нивоу места образовних активности. Друга промена се односила на посреднике и средства у преносу знања. Процес учења мање обавља родитељ, а више деца коjа уче кроз групни рад са учитељем и вршњацима, док се са таблица и креде прешло на оловке и свеске, а потом на електронска средства. Ипак, све ове промене дешавале су се ван тела деце.
Замислимо сада ситуациjу у коjоj због непажње на часу уместо да смањимо броj ученика у учионици или унапредимо наставну технику и садржаj часова, деци дамо пилуле коjе ће побољшати њихову пажњу и унапредити учење. Уместо да се трудимо да смањимо буку у учионици ми дакле настоjимо да смањуjемо „буку“ у дечиjоj глави. Уместо промене у окружењу променили смо дечиjу биологиjу фармацеутским средством због немедицинских разлога.
Имаjући у виду овакве процесе и дилеме, неки од аутора, попут Фукуjаме, тврдиће да jе примена биомедицинских средстава на здравим људима неморална и друштвено неприхватљива jер здраве људе излаже потенциjалним здравственим ризицима и мења нашу физиологиjу и генетику до мере коjа у будућности може довести до драматичног одударања од наших схватања актуелне човекове генетике, што на краjу резултира реконструкциjом људи.
Насупрот њима налазе се аутори коjи употребу биомедицинских, посебно когнитивних побољшања сматраjу нашом моралном дужношћу, а добробити и ризике коjе те акциjе носе са собом не сматраjу другачиjим од ризика коjи носи уобичаjно лечење болесних или вакцинациjа здравих. Ови аутори, попут Џона Хариса, сматраjу да ће когнитивно побољшање створити паметниjи соj људи коjи ће захвљуjући побољшаном интелекту бити уjедно и моралниjи.
Негде између ових схватања jављаjу се аутори различитих ставова о побољшању новим биотехнологиjама. На пример, jедан од њих jе Томас Мареj, доскорашњи председник Хеjстингс центра (иначе први, независни, биоетички истраживачки центар, основан jош 1969 године). Оваj аутор сматра да у моралном одлучивању о побољшању не треба само узимати у обзир оне коjи користе те интервенциjе него и оне коjи их развиjаjу, промовишу и зарађуjу на њима. Опште становиште ове групе аутора донекле jе слично становишту онколога и истраживача Ван Ранселер Потера коjи у своjим радовима, почевши од књиге Биоетика–мост ка будућности (1971), наводи да доминантна култура на светском нивоу не води рачуна о слабиjим друштвеним групама и поjединцима и да таква неодговорност не може опстати на дуге стазе.
Међу ауторе коjи деле мишљење о потреби успостављања глобалне одговорности у циљу преживљавања људске врсте и биосфере, налазе се и они коjи такав став прошируjу мишљењем да jе конвенциjални приступ образовања одговорних поjединаца и група превазиђен. По њима jе краj двадесетог века доказао сву немоћ традиционалних средстава у спречавању ратова и тероризма. Поред тога, почетак новог милениjума не обећава много више, имаjући у виду наставак вековног заобилажења помоћи неразвиjеним деловима света. Такав културни образац на светском нивоу води реалном и могућем потпуном уништењу људске врсте у будућности, односно „коначноj штети“. Ови аутори, попут Ингмара Персона и Џулиjана Савулескуа са Оксфорда, сматраjу да повећање сазнаjних способности не ствара нужно моралниjе људе, већ да jе потребно увести обавезно морално побољшање медицинским средствима коjа развиjаjу саосећаjност (jер саосећаjност jе у великоj мери у основи морала). Jедан од таквих препарата jе и синтетички произведен Окситоцин (иначе хормон коjи већ постоjи у нашем организму) а коjи, између осталог, jача саосећаjност. Ово становиште jе недавно критиковао Воjин Ракић у Journal of Medical Ethics, прихватаjући морално биопобољшање, али не као нешто обавезно (што заступаjу Персон и Савулеску), већ као добровољно. Персон и Савулеску су убрзо после тога у истом часопису одговорили на Ракићев чланак. Иначе, добровољно морално биопобољшање, сматраjу неки биоетичари, почиње да израста у специфичну концепциjу побољшања коjу однедавно заступа нова српска школа биоетике Центра за биоетичке студиjе, а коjа се неформално описуjе као „Трећа позициjа“.
Закључимо оваj чланак тиме да се надамо да ће поменута биоетичка школа у времену коjе долази испунити своj амбициозни програм те да ће се „Треће позициjа“ о побољшању формирати као нешто по чему се у свету препознаjе београдска школа биоетике.
На маргини манифестације “Мај месец математике” у оквиру програма трибине средом Центра за промоцију науке, посетиоци ће имати прилику да чују највеће мислиоце данашњице из области биоетике. Џон Харис и Џулијан Савулеску суочити ће своје супротне ставове на трибини “Биоетика” у среду 15. маја са почетком у 18 часова, у Галерији Робне куће Београд.