Rizici unapređenja ljudskog života
Tekst: Dr Veselin Mitrović
Bioetika je naučna disciplina čija institucionalizacija započinje krajem šezdesetih godina dvadesetog veka, pre svega zbog izazova koje u svakodnevnom životu pružaju biomedicinske tehnologije. Mogućnosti koje pružaju sve naprednije tehnologije dovele su do toga da možemo da rekonstruišemo i poboljšamo ljudsku vrstu, ali i da joj nanesemo nepovratnu štetu ili da je čak uništimo.
Početak bioetičkih rasprava možemo potražiti neposredno nakon Drugog svetskog rata, između ostalog sa pojavom respiratora i inkubatora. Njihova upotreba dovela je do izmeštanja života i smrti van ljudskog tela, ali se istovremeno nameću i pitanja ko ima pravo da donese odluku o produženju i uskraćivanju prava na održavanje života; lekari, porodica pacijenta koji je u nepovratnom stanju kome ili sami pacijenti koji su u mogućnosti da donesu takvu odluku.
Pitanja proizašla iz naučnih labaratorija i zdravstvenih ustanova počinju da zahvataju i ostale oblasti svakodnevnog života. Tehnološka mogućnost i pravo pacijenta da mu se život neupitno produži, poboljša odnosno ojača, postaju relevantna na osnovu principa samostalnog odlučivanja o upotrebi tržišno dostupnih biomedicinskih sredstava i u sferi obrazovanja, rada, fizičkog izgleda, društvenog ponašanja, reproduktivnih i seksualnih navika i odnosa itd.
Ovakva primena biomedicinske tehnologije na zdravim ljudima, naziva se poboljšanje. Gledajući unazad kroz ljudsku evoluciju, poboljšanje ne predstavlja novu aktivnost. Ljudi su tokom istorije nastojali da uz primenu pomoćnih sredstava unaprede i poboljšaju svoje postojeće kapacitete. Na primer, kreiranje različitih prevoznih sredstava ili upotreba životinja u svrhe putovanja je ubrzala ljudsko kretanje. Biblioteke, škole, umetnost, sport, imunizacija dece itd u najširem smislu kultura su unapredile kognitivne i memorijske sposobnosti i razvile izvesne sposobnosti takmičenja s jedne i solidarnosti sa druge strane.
Ovakve aktivnosti su dakle prihvaćene kao društveno vredno delanje. Međutim, da li primena biomedicinskih intervencija u svrhe koje nisu medicinske prirode, poput pokušaja da se medikamentima poboljšaju memorijske i saznajne sposobnosti dece, mogu biti aktivnosti koje ćemo smatrati moralno ispravnim?
Pokušajmo da na primeru obrazovanja dece razmišljamo kroz jedan mali misaoni eksperiment. Ne tako davno, svega nekoliko gneracija unazad, osposobljavanje dece za život odnosno učenje se premestilo iz porodice u školu, a uloga učitelja je sa roditelja odnosno laika delom prešla na pedagoga odnosno stručnjaka. Prema tome, promena koja se desila odigrala se u dve ravni. Prva promena odigrala se na nivou mesta obrazovnih aktivnosti. Druga promena se odnosila na posrednike i sredstva u prenosu znanja. Proces učenja manje obavlja roditelj, a više deca koja uče kroz grupni rad sa učiteljem i vršnjacima, dok se sa tablica i krede prešlo na olovke i sveske, a potom na elektronska sredstva. Ipak, sve ove promene dešavale su se van tela dece.
Zamislimo sada situaciju u kojoj zbog nepažnje na času umesto da smanjimo broj učenika u učionici ili unapredimo nastavnu tehniku i sadržaj časova, deci damo pilule koje će poboljšati njihovu pažnju i unaprediti učenje. Umesto da se trudimo da smanjimo buku u učionici mi dakle nastojimo da smanjujemo „buku“ u dečijoj glavi. Umesto promene u okruženju promenili smo dečiju biologiju farmaceutskim sredstvom zbog nemedicinskih razloga.
Imajući u vidu ovakve procese i dileme, neki od autora, poput Fukujame, tvrdiće da je primena biomedicinskih sredstava na zdravim ljudima nemoralna i društveno neprihvatljiva jer zdrave ljude izlaže potencijalnim zdravstvenim rizicima i menja našu fiziologiju i genetiku do mere koja u budućnosti može dovesti do dramatičnog odudaranja od naših shvatanja aktuelne čovekove genetike, što na kraju rezultira rekonstrukcijom ljudi.
Nasuprot njima nalaze se autori koji upotrebu biomedicinskih, posebno kognitivnih poboljšanja smatraju našom moralnom dužnošću, a dobrobiti i rizike koje te akcije nose sa sobom ne smatraju drugačijim od rizika koji nosi uobičajno lečenje bolesnih ili vakcinacija zdravih. Ovi autori, poput Džona Harisa, smatraju da će kognitivno poboljšanje stvoriti pametniji soj ljudi koji će zahvljujući poboljšanom intelektu biti ujedno i moralniji.
Negde između ovih shvatanja javljaju se autori različitih stavova o poboljšanju novim biotehnologijama. Na primer, jedan od njih je Tomas Marej, doskorašnji predsednik Hejstings centra (inače prvi, nezavisni, bioetički istraživački centar, osnovan još 1969 godine). Ovaj autor smatra da u moralnom odlučivanju o poboljšanju ne treba samo uzimati u obzir one koji koriste te intervencije nego i one koji ih razvijaju, promovišu i zarađuju na njima. Opšte stanovište ove grupe autora donekle je slično stanovištu onkologa i istraživača Van Ranseler Potera koji u svojim radovima, počevši od knjige Bioetika–most ka budućnosti (1971), navodi da dominantna kultura na svetskom nivou ne vodi računa o slabijim društvenim grupama i pojedincima i da takva neodgovornost ne može opstati na duge staze.
Među autore koji dele mišljenje o potrebi uspostavljanja globalne odgovornosti u cilju preživljavanja ljudske vrste i biosfere, nalaze se i oni koji takav stav proširuju mišljenjem da je konvencijalni pristup obrazovanja odgovornih pojedinaca i grupa prevaziđen. Po njima je kraj dvadesetog veka dokazao svu nemoć tradicionalnih sredstava u sprečavanju ratova i terorizma. Pored toga, početak novog milenijuma ne obećava mnogo više, imajući u vidu nastavak vekovnog zaobilaženja pomoći nerazvijenim delovima sveta. Takav kulturni obrazac na svetskom nivou vodi realnom i mogućem potpunom uništenju ljudske vrste u budućnosti, odnosno „konačnoj šteti“. Ovi autori, poput Ingmara Persona i Džulijana Savuleskua sa Oksforda, smatraju da povećanje saznajnih sposobnosti ne stvara nužno moralnije ljude, već da je potrebno uvesti obavezno moralno poboljšanje medicinskim sredstvima koja razvijaju saosećajnost (jer saosećajnost je u velikoj meri u osnovi morala). Jedan od takvih preparata je i sintetički proizveden Oksitocin (inače hormon koji već postoji u našem organizmu) a koji, između ostalog, jača saosećajnost. Ovo stanovište je nedavno kritikovao Vojin Rakić u Journal of Medical Ethics, prihvatajući moralno biopoboljšanje, ali ne kao nešto obavezno (što zastupaju Person i Savulesku), već kao dobrovoljno. Person i Savulesku su ubrzo posle toga u istom časopisu odgovorili na Rakićev članak. Inače, dobrovoljno moralno biopoboljšanje, smatraju neki bioetičari, počinje da izrasta u specifičnu koncepciju poboljšanja koju odnedavno zastupa nova srpska škola bioetike Centra za bioetičke studije, a koja se neformalno opisuje kao „Treća pozicija“.
Zaključimo ovaj članak time da se nadamo da će pomenuta bioetička škola u vremenu koje dolazi ispuniti svoj ambiciozni program te da će se „Treće pozicija“ o poboljšanju formirati kao nešto po čemu se u svetu prepoznaje beogradska škola bioetike.
Na margini manifestacije “Maj mesec matematike” u okviru programa tribine sredom Centra za promociju nauke, posetioci će imati priliku da čuju najveće mislioce današnjice iz oblasti bioetike. Džon Haris i Džulijan Savulesku suočiti će svoje suprotne stavove na tribini “Bioetika” u sredu 15. maja sa početkom u 18 časova, u Galeriji Robne kuće Beograd.