Zvezdarijum

Zašto je NASA uspešnija od ESA?

Naš redovni dopisnik iz Marselja Darko Donevski ekskluzivno za Elementarijum donosi zaključke sa nedavno održane javne debate o budućnosti svemirskih istraživanja

Tekst: Darko Donevski

Protekle nedelje u Francuskoj je održana javna debata na kojoj se govorilo o suštinskom pitanju za budućnost evropskih svemirskih istraživanja: koliko je Evropa daleko od NASA, i može li je dostići u skorijoj budućnosti. U javnoj debati učestvovalo je više od 200 naučnika, astronoma i inženjera. Na pitanja prisutnih učesnika odgovore je davao nekadašnji direktor i jedan od osnivača modernog programa Evropske svemirske agencije (ESA), Rože Bone.

Rivalitet razvijenih zemalja u osvajanju svemira ponovo postaje veoma aktuelno pitanje. NASA je nedavno potpisala dokument koji će ograničiti njenu saradnju sa drugim svemirskim agencijama u godinama koje dolaze, a nadolazeće sile poput Indije i Kine iz godine u godinu ulažu sve značajnija sredstva u sopstvene kosmičke misije.

Opšte je prihvaćeno stanovište da Evropa trenutno ima svetski primat u nuklearnim istraživanjima (pre svega zbog odličnih rezultata i funkcionisanja CERN-a), kao i u izgradnji velikih astronomskih opservatorija na Zemlji.

Međutim, Evropa ne drži primat u svemirskim misijama. NASA je mnogo ispred nje kako po broju završenih i planiranih misija tako i po budžetu. Koliko je Evropa daleko od trenutka kada će dostići američku agenciju i preuzeti lidersku ulogu u svemirskim misijama, bila je glavna tema otvorene debate organizovane u Marselju. 

Svemirska trka

„Mi nismo imali jedinstvenu organizaciju kada je cela priča oko osvajanja svemira počinjala“, započeo je svoju analizu Bone, „te je početkom šezdesetih godina prošlog veka postajalo jasno da SAD i SSSR stoje daleko bolje od ostatka sveta zato što su uveliko imali planove za slanje letelica ka Mesecu. Zbog toga su slavni naučnici poput Pjera Ožea, poznatog po istraživanjima kosmičkog zračenja, sugerisali da je Evropi neophodno da ima zajedničku organizaciju ujedinjenu isključivo oko nauke i svemirskih istraživanja. CERN je tada već uspešno funkcionisao i Ože ga je predložio kao model za buduću svemirsku organizaciju.

„Godine 1964. je sve krenulo da se razvija, potpisani su protokoli nekoliko država, a 1965. godine započeo je sa radom i kontrolni centar u Holandiji, koji se danas nalazi u Nordvijku. Kasnije se iz ove organizacije izrodila današnja ESA“, objašnjava Bone.

„Krenuli smo vrlo ambiciozno u sve to, ali je evropski svemirski program imao veliku krizu i stagnaciju krajem sedamdesetih godina, jer smo shvatili da ne možemo da pokrijemo sve oblasti istraživanja zbog nedovoljnog budžeta. Tako smo odlučili da ne lansiramo velike UV i optičke satelite u svemir, kao što je NASA uradila sa Hablom, takođe odlučili smo i da značajno smanjimo ambicije u pogledu planetarnih nauka. Imali smo i tad dosta problema, ali nas je misija Gioto 1986. doslovno spasila. Bio je to veliki uspeh, prvo evropsko istraživanje dubokog svemira, prvi susret sa Halejevom kometom“, navodi Bone i dodaje da danas možemo reći da je Evropa na putu da bude lider.

Upitan da prokomentariše trenutno stanje i suštinske razlike između ESA i NASA, Bone je rekao da su dve osnovne razlike budžet i potencijal određenih tehničkih ekspertiza. Primera radi, poslednji budžet NASA je oko 17 milijardi dolara, što je skoro pet puta više od budžeta koji cela Evropa daje svojoj svemirskoj agenciji. 

„Treba napomenuti da zemlje poput Francuske imaju nacionalni program za svemirska istraživanja, ali takođe učestvuju i u radu ESA. S obzirom na to da u ESA participiraju čak 22 članice različitih ekonomskih i tehnoloških moći, ponekad nije jednostavno premostiti sve razlike. Tehnološki govoreći, mi Evropljani mislimo da pravimo mnogo bolju optiku za svemirske teleskope nego što to rade Amerikanci. Nisam siguran da li se Japanci slažu s tim, ali ovde u Francuskoj, u Marselju i Parizu, mi imamo institute koji su lideri u adaptivnoj optici u svetu. To je jedna od naših snaga, nijedna kolaboracija nas zbog toga ne zaobilazi“, rekao je Bone.

„Tada, te davne 1984. godine u Veneciji smo odlučili da napravimo radikalan i vizionarski plan koji smo nazvali HORIZON2000, koji je trebalo da bude globalni plan za dvadeset godina. Danas je takav plan nemoguće ponoviti, turbulencije su ogromne zbog političkih nestabilnosti. Ono što sa ponosom mogu da kažem je da smo većinu tačaka iz tog plana ispunili. Kada smo sa HORIZON2000 konceptom izašli pred ministre evropskih država, većina njih nas je gledala kao da smo totalno sišli s uma. Bio je to pravi industrijski bum, pogotovo sredinom devedesetih, kada smo usvojili pregršt novih tehnologija, od telekomunikacijskih do korišćenja novih materijala u svrhe pravljenja robot-letelica“, istakao je Bone.

Kako do Marsa?

ESA je u ovom veku imala nekoliko velikih uspeha: lansirala je letelicu koja drži rekord za najdalje sletanje nekog tela dosad lansiranog sa Zemlje (sletanja letelice Hajgens na Saturnov satelit Titan 2005. godine), zatim i lansiranje svemirske opservatorije sa najvećim ogledalom poslatim u kosmos. Takođe, ogromni uspesi su bili misija SOHO i kometarna misija Rozeta (Rosetta) koja je pokazala pravu kombinaciju inovativnosti i dobre tehničke podrške.

Neuspeha je bilo manje, ali su značajni. Nedavno je to bilo neuspešno sletanje lendera Sjkapareli na površinu Marsa. Skjapareli se, naime, srušio i polomio na površini Marsa usled pogrešnih instrukcija prilikom sletanja. Stoga je najosetljivija tema koja je dotaknuta na ovoj debati svakako bila ona o slanju robot-letelica na Mars.

ExoMars program ima tri dela: prvi deo je orbiter koji je uspešno odrađen, drugi je trebalo da bude sletanje Skjaparelija i u tom smislu pokaže koliko je Evropa u mogućnosti da vodi operacije sletanja na Mars. Treći deo programa je slanje rovera, nešto slično onima koje je NASA već poslala na Mars pre desetak godina. Neuspesi utiču na finansijere, pa je ExoMars program dužan da obezbedi dodatnih 400 miliona eura kako bi se do kraja razvila započeta tehnologija predviđena za slanje rovera na crvenu planetu.

U ovom konkretnom slučaju, NASA je trebalo da bude izvršni partner, ali joj je restrikcijom budžeta iz 2013. potpuno onemogućeno da saradnju i dovrši. Njeni naučnici su do kraja mnogo pomogli da evropski gasni orbiter uspešno zauzme svoju poziciju oko Marsa i počne da obavlja važne naučne operacije.

Međutim, u slučaju lendera Skjaparelija, Evropa je imala mišljenje da treba potpuno samostalno da razvije ceo sistem uz pomoć Rusije. Danas je jasno da problemi postoje, i pored vrlo optimističnih izjava zvaničnika ESA da je taj propust samo “mala greška koja se neće ponoviti u budućnosti”.

Odnosi Evrope i SAD

Tvrdoglavost, želja za takmičenjem ili nešto treće, u svakom slučaju Evropa i NASA trenutno su daleko od dublje saradnje. U prošlosti, neke od najuspešnijih misija obavljene su kolaboracijom Evrope sa Amerikom. NASA i ESA su zajedno radile na slanju teleskopa kao što su Hubble (duboko snimanje svemira) ili SOHO (duboko snimanje Sunca i heliosfere). 

Zbog svega navedenog, postavljaju se logična pitanja: ako ESA ne može sama da vodi pojedine projekte, zbog čega se onda ne vrši češća saradnja sa NASA? Da li su nam takmičenja u svemirskim istraživanjima (i istraživanjima uopšte) neophodna da bismo dosegli željene rezultate? Nije li jednostavnije da se sve zemlje udruže oko zajedničkog cilja i tako kombinuju novčane i ljudske resurse? Rože Bone kaže da su ova pitanja sada više u domenu politike nego nauke.

“Pre nekoliko decenija nismo znali koliki će biti kapacitet zemalja koje sada ubrzano tehnološki i akademski napreduju, pre svega Indija i Singapur. Takođe, određene bogate evropske zemlje, iako u ESA, nisu povećavale svoje finansijsko izdvajanje, tako da i dalje glavni novčani izvor (više od 60 odsto) potiče iz kruga Francuska-Italija-Nemačka-Velika Britanija. Ono što je odredilo stav ESA jeste priroda dosadašnje saradnje sa NASA, koja je nekoliko puta izlazila iz projekata ukoliko ne bi videla njegov kraj i isplativost, ostavljajući Evropu da ih sama završava”, naglasio je Bone.

Jedan od najsvežijih primera je veliki uspeh ESA teleskopa Hershel i Planck. Evropa je planirala da u svemir zajedno sa NASA pošalje dva revolucionarna teleskopa nove generacije kako bi snimili toplotno zračenje svemira. Na sredini realizacije ovog plana, NASA je izašla iz priče. Da bi završila započeto i smanjila troškove, ESA je odlučila da lansira jednu raketu koje će u svemir nositi oba uređaja. Pitanje neuspeha nije smelo da se postavi. Oba projekta su obavila kvalitet snimanja izvan svih očekivanja dajući potpuno novi uvid u istoriju dalekih galaksija i međuzvezdanih molekula. Neverovatno, ali ušteda je bila čak nekoliko stotina miliona eura.

“Naša filozofija je da sve započeto odradimo do kraja uprkos finansijama i problemima. To nije slučaj sa NASA. Oni su mnogo radikalniji u tom pogledu, prekinuli su na desetine projekata do sad da bi čuvali budžet za nešto drugo. Mislim da smo u budućnosti bliži saradnji sa Kinom i Japanom, takođe Rusijom, koja je izdvajala dosta novca ali bez nekih rezultata”, istakao je Bone.

“Međutim, tehnologija koju NASA razvija u pogledu nove generacije raketa kao i robotizovanih letelica za istraživanje Marsa, mnogo je preciznija i bolje od one koju Japan i Kina imaju. Moraćemo da ih prestignemo nekako, jer po talentu sigurno ne zaostajemo, pitanje je samo kako omogućiti svim talentima da rade na svim tim genijalnim idejama”, samouvereno je završio Bone.

Treba istaći i to da je ESA u decembru imala sastanak na kome je većina zemalja članica dala podršku daljem programu slanja rovera na Mars, a mnoge firme širom sveta nude svoje usluge u tu svrhu. Iako se budućnost evropskog istraživanja Marsa čini izvesnom, treba reći da opet na videlo izlazi problem “tehničkog superiora”, tj. problem kada razvijene zemlje ili agencije misle da baš one treba da budu lideri unutar nekog projekta. Nakon debate u Marseju, čini se da su aktuelne razlike nepremostive.

Buduće misije i izazovi

Veliki izazovi za Evropu predstoje. Pre svega ESA priprema misiju BEPICOLOMBO, koja će imati zadatak da istraži Merkur. ESA je veoma ponosna na tu misiju jer će to biti prvo evropsko istraživanje Merkura, sa dva orbitera koji će ispitivati magnetosferu i strukturu same planete.

Pored nje, ESA pomaže američkom institutu za kosmičke nauke u konstrukciji optičkih uređaja na jednom od najvažnijih teleskopa budućnosti, Džejms Veb teleskopu (JWST), koji treba da se lansira iduće godine. I za kraj, ubrzano se radi na završetku rada na telekopu Euklid, koji će biti lansiran 2021. godine, i koji će imati zadatak da nam pruži odgovore na pitanje o tamnoj materiji i tamnoj energiji u Univerzumu.

Pre nekoliko godina, Slovenija, Letonija, ali i male ostrvske zemlje poput Malte i Kipra su potpisale ugovore sa ESA da budu pridružene članice i da u jednom momentu postanu njen punoopravni deo. Država Srbija do sad nije izrazila zainteresovanost za ovu vrstu aktivnosti, tako da ostaje otvoreno pitanje prepoznaje li naša zemlja interes za učešće u tehnički zahtevnim kolaboracijama kao što su ESA ili pak pomenuta Evropska južna opservatorija.

S obzirom da je Srbija od 2012. postala pridruženi član CERN-a, možda bi industrijska i astronomska zajednica mogle da naprave analizu svojih prioriteta i ideja i sagledaju da li bi i koliko učestvovanje u osvajanju svemira unapredilo ekonomiju i tehnološki potencijal Srbije. Kako je i sam Rože Bone naglasio: ”zemlja poput Srbije, sa mnogo talentovanih inženjera i naučnika zaslužuje da bude aktivnije angažovana u odgovoru na osnovno pitanje čovečanstva: shvatamo li dovoljno dobro Univerzum i svoje mesto u njemu”.

ZVEZDARIJUM

Od prvih teleskopa do kolonija na Mesecu. Kako, kada, gde i zašto su ljudi otkrivali svemir? Ko su pioniri astronautike? Kako izgledaju poslednja dostignuća u osvajanju kosmosa?

Istražite više ZVEZDARIJUM.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs