Звездаријум

Зашто је NASA успешнија од ESA?

Наш редовни дописник из Марсеља Дарко Доневски ексклузивно за Елементаријум доноси закључке са недавно одржане јавне дебате о будућности свемирских истраживања

Текст: Дарко Доневски

Протекле недеље у Француској је одржана јавна дебата на којој се говорило о суштинском питању за будућност европских свемирских истраживања: колико је Европа далеко од NASA, и може ли је достићи у скоријој будућности. У јавној дебати учествовало је више од 200 научника, астронома и инжењера. На питања присутних учесника одговоре је давао некадашњи директор и један од оснивача модерног програма Европске свемирске агенције (ESA), Роже Боне.

Ривалитет развијених земаља у освајању свемира поново постаје веома актуелно питање. NASA је недавно потписала документ који ће ограничити њену сарадњу са другим свемирским агенцијама у годинама које долазе, а надолазеће силе попут Индије и Кине из године у годину улажу све значајнија средства у сопствене космичке мисије.

Опште је прихваћено становиште да Европа тренутно има светски примат у нуклеарним истраживањима (пре свега због одличних резултата и функционисања CERN-а), као и у изградњи великих астрономских опсерваторија на Земљи.

Међутим, Европа не држи примат у свемирским мисијама. NASA је много испред ње како по броју завршених и планираних мисија тако и по буџету. Колико је Европа далеко од тренутка када ће достићи америчку агенцију и преузети лидерску улогу у свемирским мисијама, била је главна тема отворене дебате организоване у Марсељу. 

Свемирска трка

„Ми нисмо имали јединствену организацију када је цела прича око освајања свемира почињала“, започео је своју анализу Боне, „те је почетком шездесетих година прошлог века постајало јасно да САД и СССР стоје далеко боље од остатка света зато што су увелико имали планове за слање летелица ка Месецу. Због тога су славни научници попут Пјера Ожеа, познатог по истраживањима космичког зрачења, сугерисали да је Европи неопходно да има заједничку организацију уједињену искључиво око науке и свемирских истраживања. CERN је тада већ успешно функционисао и Оже га је предложио као модел за будућу свемирску организацију.

„Године 1964. је све кренуло да се развија, потписани су протоколи неколико држава, а 1965. године започео је са радом и контролни центар у Холандији, који се данас налази у Нордвијку. Касније се из ове организације изродила данашња ESA“, објашњава Боне.

„Кренули смо врло амбициозно у све то, али је европски свемирски програм имао велику кризу и стагнацију крајем седамдесетих година, јер смо схватили да не можемо да покријемо све области истраживања због недовољног буџета. Тако смо одлучили да не лансирамо велике UV и оптичке сателите у свемир, као што је NASA урадила са Хаблом, такође одлучили смо и да значајно смањимо амбиције у погледу планетарних наука. Имали смо и тад доста проблема, али нас је мисија Gioto 1986. дословно спасила. Био је то велики успех, прво европско истраживање дубоког свемира, први сусрет са Халејевом кометом“, наводи Боне и додаје да данас можемо рећи да је Европа на путу да буде лидер.

Упитан да прокоментарише тренутно стање и суштинске разлике између ESA и NASA, Боне је рекао да су две основне разлике буџет и потенцијал одређених техничких експертиза. Примера ради, последњи буџет NASA је око 17 милијарди долара, што је скоро пет пута више од буџета који цела Европа даје својој свемирској агенцији. 

„Треба напоменути да земље попут Француске имају национални програм за свемирска истраживања, али такође учествују и у раду ESA. С обзиром на то да у ESA партиципирају чак 22 чланице различитих економских и технолошких моћи, понекад није једноставно премостити све разлике. Технолошки говорећи, ми Европљани мислимо да правимо много бољу оптику за свемирске телескопе него што то раде Американци. Нисам сигуран да ли се Јапанци слажу с тим, али овде у Француској, у Марсељу и Паризу, ми имамо институте који су лидери у адаптивној оптици у свету. То је једна од наших снага, ниједна колаборација нас због тога не заобилази“, рекао је Боне.

„Тада, те давне 1984. године у Венецији смо одлучили да направимо радикалан и визионарски план који смо назвали HORIZON2000, који је требало да буде глобални план за двадесет година. Данас је такав план немогуће поновити, турбуленције су огромне због политичких нестабилности. Оно што са поносом могу да кажем је да смо већину тачака из тог плана испунили. Када смо са HORIZON2000 концептом изашли пред министре европских држава, већина њих нас је гледала као да смо тотално сишли с ума. Био је то прави индустријски бум, поготово средином деведесетих, када смо усвојили прегршт нових технологија, од телекомуникацијских до коришћења нових материјала у сврхе прављења робот-летелица“, истакао је Боне.

Како до Марса?

ESA је у овом веку имала неколико великих успеха: лансирала је летелицу која држи рекорд за најдаље слетање неког тела досад лансираног са Земље (слетања летелице Хајгенс на Сатурнов сателит Титан 2005. године), затим и лансирање свемирске опсерваторије са највећим огледалом послатим у космос. Такође, огромни успеси су били мисија SOHO и кометарна мисија Розета (Rosetta) која је показала праву комбинацију иновативности и добре техничке подршке.

Неуспеха је било мање, али су значајни. Недавно је то било неуспешно слетање лендера Сјкапарели на површину Марса. Скјапарели се, наиме, срушио и поломио на површини Марса услед погрешних инструкција приликом слетања. Стога је најосетљивија тема која је дотакнута на овој дебати свакако била она о слању робот-летелица на Марс.

ExoMars програм има три дела: први део је орбитер који је успешно одрађен, други је требало да буде слетање Скјапарелија и у том смислу покаже колико је Европа у могућности да води операције слетања на Марс. Трећи део програма је слање ровера, нешто слично онима које је NASA већ послала на Марс пре десетак година. Неуспеси утичу на финансијере, па је ExoMars програм дужан да обезбеди додатних 400 милиона еура како би се до краја развила започета технологија предвиђена за слање ровера на црвену планету.

У овом конкретном случају, NASA је требало да буде извршни партнер, али јој је рестрикцијом буџета из 2013. потпуно онемогућено да сарадњу и доврши. Њени научници су до краја много помогли да европски гасни орбитер успешно заузме своју позицију око Марса и почне да обавља важне научне операције.

Међутим, у случају лендера Скјапарелија, Европа је имала мишљење да треба потпуно самостално да развије цео систем уз помоћ Русије. Данас је јасно да проблеми постоје, и поред врло оптимистичних изјава званичника ESA да је тај пропуст само “мала грешка која се неће поновити у будућности”.

Односи Европе и САД

Тврдоглавост, жеља за такмичењем или нешто треће, у сваком случају Европа и NASA тренутно су далеко од дубље сарадње. У прошлости, неке од најуспешнијих мисија обављене су колаборацијом Европе са Америком. NASA и ESA су заједно радиле на слању телескопа као што су Hubble (дубоко снимање свемира) или SOHO (дубоко снимање Сунца и хелиосфере). 

Због свега наведеног, постављају се логична питања: ако ESA не може сама да води поједине пројекте, због чега се онда не врши чешћа сарадња са NASA? Да ли су нам такмичења у свемирским истраживањима (и истраживањима уопште) неопходна да бисмо досегли жељене резултате? Није ли једноставније да се све земље удруже око заједничког циља и тако комбинују новчане и људске ресурсе? Роже Боне каже да су ова питања сада више у домену политике него науке.

“Пре неколико деценија нисмо знали колики ће бити капацитет земаља које сада убрзано технолошки и академски напредују, пре свега Индија и Сингапур. Такође, одређене богате европске земље, иако у ESA, нису повећавале своје финансијско издвајање, тако да и даље главни новчани извор (више од 60 одсто) потиче из круга Француска-Италија-Немачка-Велика Британија. Оно што је одредило став ESA јесте природа досадашње сарадње са NASA, која је неколико пута излазила из пројеката уколико не би видела његов крај и исплативост, остављајући Европу да их сама завршава”, нагласио је Боне.

Један од најсвежијих примера је велики успех ESA телескопа Hershel и Planck. Европа је планирала да у свемир заједно са NASA пошаље два револуционарна телескопа нове генерације како би снимили топлотно зрачење свемира. На средини реализације овог плана, NASA је изашла из приче. Да би завршила започето и смањила трошкове, ESA је одлучила да лансира једну ракету које ће у свемир носити оба уређаја. Питање неуспеха није смело да се постави. Оба пројекта су обавила квалитет снимања изван свих очекивања дајући потпуно нови увид у историју далеких галаксија и међузвезданих молекула. Невероватно, али уштеда је била чак неколико стотина милиона еура.

“Наша филозофија је да све започето одрадимо до краја упркос финансијама и проблемима. То није случај са NASA. Они су много радикалнији у том погледу, прекинули су на десетине пројеката до сад да би чували буџет за нешто друго. Мислим да смо у будућности ближи сарадњи са Кином и Јапаном, такође Русијом, која је издвајала доста новца али без неких резултата”, истакао је Боне.

“Међутим, технологија коју NASA развија у погледу нове генерације ракета као и роботизованих летелица за истраживање Марса, много је прецизнија и боље од оне коју Јапан и Кина имају. Мораћемо да их престигнемо некако, јер по таленту сигурно не заостајемо, питање је само како омогућити свим талентима да раде на свим тим генијалним идејама”, самоуверено је завршио Боне.

Треба истаћи и то да је ESA у децембру имала састанак на коме је већина земаља чланица дала подршку даљем програму слања ровера на Марс, а многе фирме широм света нуде своје услуге у ту сврху. Иако се будућност европског истраживања Марса чини извесном, треба рећи да опет на видело излази проблем “техничког супериора”, тј. проблем када развијене земље или агенције мисле да баш оне треба да буду лидери унутар неког пројекта. Након дебате у Марсеју, чини се да су актуелне разлике непремостиве.

Будуће мисије и изазови

Велики изазови за Европу предстоје. Пре свега ESA припрема мисију BEPICOLOMBO, која ће имати задатак да истражи Меркур. ESA је веома поносна на ту мисију јер ће то бити прво европско истраживање Меркура, са два орбитера који ће испитивати магнетосферу и структуру саме планете.

Поред ње, ESA помаже америчком институту за космичке науке у конструкцији оптичких уређаја на једном од најважнијих телескопа будућности, Џејмс Веб телескопу (JWST), који треба да се лансира идуће године. И за крај, убрзано се ради на завршетку рада на телекопу Еуклид, који ће бити лансиран 2021. године, и који ће имати задатак да нам пружи одговоре на питање о тамној материји и тамној енергији у Универзуму.

Пре неколико година, Словенија, Летонија, али и мале острвске земље попут Малте и Кипра су потписале уговоре са ESA да буду придружене чланице и да у једном моменту постану њен пунооправни део. Држава Србија до сад није изразила заинтересованост за ову врсту активности, тако да остаје отворено питање препознаје ли наша земља интерес за учешће у технички захтевним колаборацијама као што су ESA или пак поменута Европска јужна опсерваторија.

С обзиром да је Србија од 2012. постала придружени члан CERN-а, можда би индустријска и астрономска заједница могле да направе анализу својих приоритета и идеја и сагледају да ли би и колико учествовање у освајању свемира унапредило економију и технолошки потенцијал Србије. Како је и сам Роже Боне нагласио: ”земља попут Србије, са много талентованих инжењера и научника заслужује да буде активније ангажована у одговору на основно питање човечанства: схватамо ли довољно добро Универзум и своје место у њему”.

ЗВЕЗДАРИЈУМ

Од првих телескопа до колонија на Месецу. Како, када, где и зашто су људи откривали свемир? Ко су пионири астронаутике? Како изгледају последња достигнућа у освајању космоса?

Истражите више ЗВЕЗДАРИЈУМ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs