научни ратови

Заборављени научник који је открио диносаурусе

На репертоару лондонског театра однедавно је драмски комад посвећен Гидеону Мантелу, сину обућара чије је заслуге за једно од највећих научних открића преотео неко други

Фото: Wikimedia

Текст: Ђорђе Петровић

Иако је открио да су нашу планету некад настањивали огромни гмизавци, место Гидеона Мантела у историји готово два века остало је у сенци његовог утицајног супарника, који му је преотео славу. Међутим, новим драмским комадом “Диноманија”, о Мантеловој борби са тадашњим научним естаблишментом, његов живот и дело коначно излазе из сенке на светлост позорнице. Овај позоришни комад недавно је приказан у Новом диорама позоришту у Лондону.

Легенда каже да је током шетње 1822. године Мантелова жена пронашла зачуђујуће велики зуб у близини каменолома, који је потом показала свом супругу. Фасциниран његовом величином, након подробног испитивања установио је да овај зуб припада дотад непознатом створењу. Испоставиће се да је у питању врста изумрлог огромног гмизавца, названог игуанодон, будући да је сличан данашњој игуани.

„Научници су деценијама били збуњени открићем костију диносауруса. Људи су мислили да су оне припадале џиновским људима. Мантелово кључно откриће било је да су ове кости припадале џиновским животињама“, наводи Џејмс Јитман, редитељ нове представе. Овaj проналазак представљао је велики научни пробој.

Међутим, сама наука суочавала се у то време са порођајним мукама велике промене, која ће на крају довести до објављивања Порекла врста Чарла Дарвина, 1859. године. Битка се водила између религијске и научне теорије еволуције.

Ричард Овен, у то време значајна фигура из високог друштва, славни научник и пријатељ краљевске породице – стајао је на религијској страни. Иако је помогао да се оснује чувени Музеј природне историје у Лондону, никад није био познат као нарочито ревностан сакупљач фосила. С друге стране налазио се син обућара Гидеон Мантел, врсни и систематични познавалац фосилизованих остатака животиња, који је био убеђен да је реч о давно изумрлим великим гмизавцима.

Овенова опсесија, каже Лоран Муни, један од писаца овог комада, била је „да покушава да докаже да су диносауруси били део Божје креације, Божја чудовишта, пре него наши преци… И био је веома, веома добар у томе“. Њега је врло уздрмало Мантелово откриће, како наводи овај писац, и намеравао је да дискредитује његово истраживање, онемогућивши му да добије подршку аристократског и конзервативног научног крила.

Овен је искористио свој утицај да рекласификује ове фосиле као „од Бога створене звери“, али је пресудно било то што је, у исто време, сковао термин „диносаурус“ да би их описао, додаје Муни. „Људе је чинило срећнима веровање у уврнута митска створења попут једнорога, тако да су се диносауруси појавили у право време. Они су заменили ова бића у колективној машти – али је Овен био тај коме је приписан највећи део заслуга, а не Мантел.“

Овај комад на драматичан и трагичан начин приказује Овенов апсолутни тријумф и Мантелово самоуништење. „Мантел је желео да пробије свој пут до научне елите, али то му никад није пошло за руком и због тога је патила читава његова породица“, каже Јитман. На крају, овај несрећни научник остаје сам, јер га због сиромаштва у које их је увео, напуштају и жена Мери и деца. „Он постаје сломљен човек“, додаје Јитман.

Како се представа ближи крају, долази упечатљива сцене која представља трагични врхунац: Мантела, обогаљеног након удеса са кочијама, посећује Овен, који му напослетку одузима чак и тај зуб игуанодона. Наравно, ова сцена у потпуности је измишљена и никад не би могла да прође тест историје, као и неке друге сцене из представе, признаје Муни. Историјски записи наводе да је Овен чак, из поштовања према свом супарнику, након његове смрти – ма колико то нама данас морбидно звучало – део Мантелове деформисане кичме изложио на полици у Краљевском колеџу хирурга Енглеске.

Међутим, ова представа је и замишљена као креативна адаптација чији циљ није да нам прикаже како се нешто заиста догодило, већ да нам исприча причу која може бити релевантна и за данашње време. „Ова питања о приступу науци и даље су жива. Колико само жена, колико само људи друге боје коже, колико њих ван ове елите добије прилику да напредује кроз науку? Па ипак, то очигледно одређује правац истраживања и оно што се сматра важним.“

И за данашња истраживања од пресудног значаја су власништво над приступом и ко контролише успех, сматра Дејвид Унвин, палеонтолог са енглеског универзитета у Лестеру. Он наводи одличан пример са прошлогодишњом помамом за фосилима диносауруса у Кини, која постаје нови епицентар свих палеонтолошких дешавања. „Ово је нова златна грозница за палеонтологе, али ко заправо добија прилику да види ове фосиле –  и даље се своди на моћ и контролу, баш као што је то био случај у Овеново и Мантелово време.“

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs