Култура науке

Заблуде о вакцинама

Погрешне интерпретације и псеудонаучна истраживања довела су до ширења епидемијe сумње о вакцинама као виду здравственe заштите

Текст: Слађана Шимрак и Јелена Бранковић

У Србији је тренутно у току клиничко тестирање кубанске вакцине CimaVax EGF, која се користи у терапији аденокарцинома плућа за успоравање развоја канцера и побољшање квалитета живота пацијената. Упркос охрабрујућим вестима о новим истраживањима у вези са вакцином које свакодневно стижу из разних медицинских центара, неколико изолованих догађаја у прошлости и даље буди сумњу и доводи у питање вакцинацију као здравствени метод.

Идеја имунизације као превентивне мере за заштиту здравља је да научи организам да се бори против болести које га нападају. Стога не чуди када је неки научници зову једним од највећих успеха савремене медицине. Развој имунологије, науке која се бави питањима имунизације, започео је открићем вакцине против великих богиња (вариоле) за коју је заслужан енглески сеоски лекар Едвард Џенер. 

Кратка статистика каже да је крајем 19. века од ове болести годишње умирало око 400.000 људи у Европи.  До 1977, када је коначно искорењена, укупан број био је између 300 и 500 милиона у свету. Када је у питању Србија, такође је прелаз између два века био најтежи, па је тако, од вариоле само 1909. године умрло чак 5700 људи.

Принцип на коме се заснива функционисање имунизације је једноставан. Да би организам победио болест, мора знати против кога се бори. Наш урођени систем одбране, имунитет, није способан да победи све могуће бактерије и вирусе који га нападају. Када дође до суочавања са тим другим врстама, потребно је окренути се другој опцији, адаптивном имуном систему. Он ствара антитела, молекуле против којих ће тело научити да се брани.

При самој вакцинацији, у тело се уноси одређена количина ослабљених или мртвих бактерија или вируса, довољно јаких тек да се створе антитела и да при следећем контакту организам уме да их препозна и победи. Али, које су данас последице погрешних интерпретација и псеудонаучних истраживања која су довела до ширења епидемије сумње?

Заблуда 1: вакцине изазивају аутизам 

Иако су многи важни научни резултати тог доба потпуно заборављени, последице једног нетачног истраживања из области имунологије објављеног 1998. године и даље су готово опипљиве. Британски лекар Ендру Вејкфилд је у часопису The Lancet објавио чланак којим показује повезаност аутистичних обољења и ММР вакцине против малих богиња, заушака и рубеола, коју добијају деца након навршене прве године живота.

То је жива вакцина направљена од ослабљених ћелија вируса. Ова вест изазвала је велике реакције јавности. Убрзо су спроведене бројне провере Вејкфилдових навода и установљене су грубе етичке грешке при истраживању. Студија није имала добар узорак, статистика није била валидна, а штетне последице које су уследиле након објављивања биле су непоправљиве.

Чак и данас четвртина америчких родитеља верује у истинитост ове тврдње, иако је након праћења 15 милиона вакцинисане деце крајњи закључак да не постоји никаква зависност између садржине ове вакцине и болести аутизма. Уз то, из студија се закључује да је пораст аутистичне деце заиста у порасту од 2008. године, међутим, вакцине су у употреби још од давне 1961, па је немогуће довести их у везу.

Такође су болести попут дифтерије и дечје парализе биле реалност која је изазивала трајне инвалидитете или доводила до смрти оболелих. Смртност пацијената код којих је у 18. веку дијагностикована дифтерија била је 50 одсто. Уз побољшање неге и лечења, до 20. века проценат се смањио на десет одсто, све док увођењем имунизације дифтерија није готово нестала. У Србији, последњи случај дечје парализе забележен је 1962. године, а вакцинација је започета само годину дана раније.

Заблуда 2: вакцине изазивају дечју парализу

Најчешће последице вакцине су благо повишена температура или осип који нестану након неколико дана. У већини случајева најгоре што се може десити је да дође до алергијске реакције. Развојем медицине и науке лекови су усавршени. Лош глас прати вакцинацију због случајева попут полио вакцине која је 1994. замењена новом, развијенијом верзијом.

Раније је ова вакцина против дечје парализе садржала ослабљене ћелије живог вируса, због чега је једна од 2,4 милиона особа заправо добила ову болест уместо да створи отпорност. Међутим, од 1994. ова вакцина садржи мртве ћелије вируса. Засигурно је да увек постоји шанса да се одређене контраиндикације појаве, али светски стручњаци тврде да је тај проценат  значајно мањи у односу на шансу да се невакцинисана особа зарази опасном болешћу.

У јединици за имунизацију у Београду број регистрованих нежељених реакција је између 60 и 80 годишње. У последњих 18 година забележен је само један случај акутне парализе која је повезана са вакцинацијом против дечје парализе. Такође је, у току епидемије пандемијског грипа, један случај забележен као тежи, иако није оставио трајне последице.

Заблуда 3: већина болести je изумрла

Многе веома опасне болести су скоро искорењене захваљујући модерним методама и развоју медицине. Међутим, људи понекад забораве да ти опаки и често смртоносни вируси нису нестали, већ смо ми захваљујући вакцинама постали отпорнији на њих. Колико се рубеоле, мале богиње и сличне болести брзо враћају и шире сведоче подаци из САД. Према њима се последњих година у овој држави појављује све више случајева деце која су заражена овим вирусима.

Невакцинисана деца не представљају ризик само по себе, већ и по своју околину. Најрањивији су чланови њихових породица и особе са којима су често у контакту, јер се ефикасност имуности изазване вакцином смањује са годинама. Старији људи су најрањивији и опасност од контакта са невакцинисаном децом је највећа за њих.

Још један од митова који нема реалне основе је да превелики број вакцина може нашкодити детету. Америчка Педијатријска академија је објавила разне документе са објашњењима о дозама вируса и бактерија које су садржане у вакцинама. Према мишљењу стручњака ове институције, доза коју дете добије кроз вакцину је потпуно мизерна у односу на бактерије и вирусе којима је окружено свакодневно.  

Заблуда 4: моје дете је безбедно

Чињеница да је неко вакцинисан не значи да не може да пренесе вирус. Додатно отежавајућа околност за оне који у овај мит верују је растуће неповерење у модерну медицину што води до све већег броја незаштићене деце. У најразвијенијим земљама попут Холандије, чак 95 процената становништва бира да вакцинише своју децу. Словенија је међу чланицама ЕУ које су примениле знатно стриктнију политику када је у питању здравље оних који не могу самостално да одлучују.

Вакцинација је у овој земљи законом обавезна и родитељи не могу да одбију да вакцинишу децу ни из религијских разлога. Разлог за овакве прописе ће многи псеудо научници протумачити на већ познат неаргументован начин и вероватно креирати теорије завере. Истина се заправо крије у непријатном искуству које је деведесетих година имала Русија. Наиме, слична ситуација која се у Србији последњих година дешава је већ виђена.

Крајем двадесетог века руска јавност је уживала велико неповерење у вакцине и методе овакве одбране од болести. Због веома ниског процента вакцинисане деце, епидемије су почеле неконтролисано да се шире. Влада је предузела хитне мере едукације, тренинга и јаке медијске кампање у циљу информисања народа о значају вакцина. До 1997. стопа вакцинисане деце је подигнута на више  98 одсто, а многе светске владе су након овога увеле строже мере.

КУЛТУРА НАУКЕ

Свакодневица од пре 1000, 400 или 100 година није била иста као данас. Како и зашто се променила? Колико је томе допринела наука? Колико су креативне идеје, упорност и храброст истраживача променили свет?

Истражите текстове из рубрике КУЛТУРА НАУКЕ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs