Људима се генерално допадају неживи објекти у којима могу препознати људске карактеристике, међутим та допадљивости у једном тренутку нагло прераста у потпуну одбојност
Текст: Сташа Росић
Ђиа Ђиа је бринета, раскошне дуге косе, блиставог тена и одмереног држања. Обишла је целу планету, често носећи традиционалну ношњу из родне Кине на јавним наступима. Медији је описују као богињу. Ђиа Ђиа није глумица ни политичарка – она чак није ни жива. Ђиа Ђиа је робот који је по изгледу најсличнији хомо сапиенсу у историји роботике, али јој нешто ипак недостаје.
Није страшно што се Ђиа Ђиа збунила приликом последњег интервјуа који је дала на енглеском и показала да не успева да води чак ни свакодневни разговор. Имајући у виду колико брзо напредује развој вештачке интелигенције, њени творци ће у наредних неколико година, ако ништа друго, побољшати њен вокабулар и способност разумевања комплекснијих тема за разговор.
Моријева претпоставка
Оно што јој заиста недостаје, тешко је описати речима. Осећање које у људима буди богиња међу роботима, најбоље описује термин који је овим поводом први сковао јапански роботичар Масахиро Мори пре више од 40 година: долина језе (енгл. uncanny valley).
Мори, који ове године слави 90. рођендан, сигурно је барем мало поносан на чињеницу да је први приметио да се људима генерално допадају неживи објекти у којима могу препознати људске карактеристике, али да та допадљивост у једном тренутку нагло прераста у потпуну одбојност, чак одвратност према неприродном. Он је то описао овако:
“Успон на планини један је од примера функција које не расту континуирано: то што је удаљеност од врха мања, не значи да је особа на вишој надморској висини, јер пењући се прелази преко разних усека, брда и долина. Приметио сам да, што роботи више личе на људе, наше осећање блискости с њима се повећава, све док не дођемо до долине”.
Другим речима, што робот више личи на живу особу, то нам се више допада, све до тренутка, када сличност постане превелика и наш доживљај се нагло трансформише у потпуну одбојност. Како сличност наставља да расте, наш доживљај се поново мења, овог пута на позитиван начин и на послетку, када сличност постане стопроцентна, не правимо разлику између робота и човека.
Мори има разлога да буде задовољан и зато што је његов рад сада актуелнији него икад. Штавише, иако је хипотезу изложио још седамдесетих, научници су почели озбиљније да је преиспитују тек пошто је 2005. преведена на енглески језик. Овај предмет истраживања постао је толико популаран, да је у 2015. објављено чак 510 научних радова с таквом тематиком, за разлику од свега 35 колико је објављено 2004. године али то ипак није било довољно да феномен који је Мори опазио буде и званично признат – долина језе и данас важи за могућу, али не и доказану претпоставку.
То, пак, не ублажава чињеницу да многи људи у Ђији Ђији виде нешто монструозно, нешто што ни сами не могу да објасне, а изгледа им тако застрашујуће. Због тога је и франшиза Бургер Кинг 2011. морала да пензионише своју хуманоидну маскоту Краља која се појављивала у ТВ рекламама, јер су анкетирања показала да га потрошачи доживљавају као језивог. Неки сматрају да иза истог феномена стоји и клиничка дијагноза коулрофобије, односно страха од кловнова и да није случајно то што је у историји кинематографије главна звезда многих хорор филмова била најобичнија дечја лутка.
Ако су и вас пролазили жмарци док сте гледали екранизацију књиге Стивена Кинга “То”, има смисла заронити у могућа објашњења ове појаве.
Das Unheimliche
Фројд је први проучавао неприродност комбинујући њену семантику и анализу ситуације у којој је настала. Он је сматрао да перцепција неприродности потиче из страха од непознатог. Са становишта психоаналитичара, Фројд је анализирајући новелу Пескар немачког романтичара Ернста Хофмана, приписивао перципирање неприродности (Das Unheimliche), дечјем страху од кастрације. Ипак, за савремени дискурс много је релевантније тумачење немачког психијатра Ернста Јенча који је у свом есеју о неприродности ово осећање приписао осећају неизвесности.
Његова идеја је још присутна, будући да неки савремени теоретичари сматрају да се феномен долине језе јавља због недостатка правог оријентира, услед тенденције људи да новим информацијама приступају са неповерењем, нелагодом, па чак и непријатељски. То, сматра Кристофер Рајми из Одељења за психологију Калифорнијског колеџа, значи да се сличан процес јавља у сваком сусрету са неким граничним категоријама, а не специфично андроидима.
На том трагу, делује да овај феномен потиче из истих дубина људске природе из којих се јављају све врсте –изама, односно стварања најпре осећаја одбојности, а онда нетрпељивости и отвореног непријатељства према свему што је другачије. У томе се препознају два когнитивна процеса – антропоморфизам и дехуманизација.
Мори је веровао да осећај неприродног игра кључну улогу у самоодржању човека, а неуролог Кристијан Кејзерс са Холандског института за неурологију повезао је овај феномен са еволуираним механизмом за избегавање патогена. Он сматра, дакле, да је у основи доживљаја неприродности, импулсивни осећај одвратности према свему што би човеку могло нашкодити, али његова теорија није директно тестирана.
Други истраживачи сматрају да андроиди људе подсећају на смрт. Истини за вољу, многи од ликова који наводно буде то осећање, заправо су лутке, кловнови, воштане фигуре, зомбији и хуманоидни роботи, који су, наизглед, ништа друго до оживљени мртваци. Неки људи их можда доживљавају као претњу јер их асоцирају на губљење контроле на сопственим телом или губљење душе.
Роботичар Дејвид Хенсон предлаже хипотезу еволуционе естетике, у којој сугерише да одређени притисци обликују људски укус када је реч о одређеним физичким атрибутима који сигнализирају виталност, плодност и здравље, а да андроид делује неприродно зато што није атрактиван, а не зато што није релистичан. Ипак, његова истраживања, која су показала да је побољшавањем естетских својстава робота могуће уклонити његов фактор језе, нису успела да докажу да је баш естетски момент оно што је на почетку изазвало то осећање.
За разлику од свих ових теорија које се ослањају на преиспитивање људске перцепције, неки истраживачи су се бавили когнитивним процесима. На првом месту, Мори је добар део своје идеје засновао на хипотези изневерених очекивања, коју је сковао док је испитивао како људи реагују на протетичку руку. Мори, који је за потребе истраживања користио руку која је сасвим слична људској, али јој недостају топлота и мекоћа коже и ткива, сматрао је да се осећај језе при сусрету с таквим објектом јавља због неподударања између визуелног и тактилног дела перцепције такве руке. Каснија истраживања, која су испитивала зашто се људи плаше зомбија, потврдила су његова запажања.
Хипотеза дехуманизације
Хипотеза дехуманизације односи се на “перцепцију особе или групе као недовољно хуманих”. До ове идеје дошли су Ник Хаслам, истраживач Одељења за психологију Универзитета у Мелбурну и Стив Лохан, психолог Универзитета у Единбургу који су приметили да је током четири деценије проучавања, дехуманизација проширена на низ феномена, укључујући и екстремне случајеве геноцида, ропство и суптилније случајеве људског генерисања стереотипа према имигрантима и етичким мањинама.
У последње време дошло се и до препознавања суптилнијих облика дехуманизације, од којих је један назван инфрахуманизацијом. Овај појам, који потиче од антрополошког концепта етноцентризма, сугерише да људи све оне који се налазе изван њихове групе, перципирају као мање хумане, али зато више животињске појаве. Да би таква перцепција дошла до изражаја, није потребно да дође до међугрупног конфликта.
Хаслам је у виду имао дуални модел, којим је интегрисао екстремне и суптилне облике дехуманизације и предложио два облика исте: порицање људског води ка перципирању људи као животиња и то на начин да им се приписује недостатак самоконтроле и вишег нивоа интелигенције. У другом облику, људима који не личе на остале посматраче одузима емоционалност и топлину. Ова два облика дехуманизације – анималистички и механистички – звуче као примамљиво објашњење проблема, али такође нису испитана у досадашњим студијама.
Упркос свим мање успешним резултатима досад, делује да је недавна студија објављена у научном часопису Cognition истраживача Маје Матур и Дејвида Рајхлинга, успела да дође до неких поузданих трагова о постојању осећаја долина језе. Учесници су имали задатак да играју игру инвестиција заједно са роботима, како би истраживачи испитали колико им испитаници верују. Сваки од субјеката добио је по 100 долара и задатак да одреди колико новца треба да преда сваком роботу, у нади да ће му се инвестиција вратити. Очекивани феномен је детектован: роботи су добијали све више новца, што су више личили на људе, да би у једном тренутку, када је сличност постала непријатна за посматрача, број инвестиција значајно опао.
Иако и ова студија има недостатке, она је добра одскочна даска за будућа истраживања, која би требало да андроиде учине што допадљивијим људима. Неки већ раде на роботима за љубав, који додуше имају врло ограничене функције. Можда ћемо ускоро гледати филмове у ком ће сви глумци бити роботи, ићи у школе где ће предавати непогрешиви учитељи, пролазити раскрсницама на којима ће саобраћај уређивати непоткупљиви полицајци, али дотад, роботичари имају задатак који делује сложеније од оног који се тиче развоја вештачке интелигенције – како да направе машину коју ће људи посматрати као пријатеља.