Ljudima se generalno dopadaju neživi objekti u kojima mogu prepoznati ljudske karakteristike, međutim ta dopadljivosti u jednom trenutku naglo prerasta u potpunu odbojnost
Tekst: Staša Rosić
Đia Đia je brineta, raskošne duge kose, blistavog tena i odmerenog držanja. Obišla je celu planetu, često noseći tradicionalnu nošnju iz rodne Kine na javnim nastupima. Mediji je opisuju kao boginju. Đia Đia nije glumica ni političarka – ona čak nije ni živa. Đia Đia je robot koji je po izgledu najsličniji homo sapiensu u istoriji robotike, ali joj nešto ipak nedostaje.
Nije strašno što se Đia Đia zbunila prilikom poslednjeg intervjua koji je dala na engleskom i pokazala da ne uspeva da vodi čak ni svakodnevni razgovor. Imajući u vidu koliko brzo napreduje razvoj veštačke inteligencije, njeni tvorci će u narednih nekoliko godina, ako ništa drugo, poboljšati njen vokabular i sposobnost razumevanja kompleksnijih tema za razgovor.
Morijeva pretpostavka
Ono što joj zaista nedostaje, teško je opisati rečima. Osećanje koje u ljudima budi boginja među robotima, najbolje opisuje termin koji je ovim povodom prvi skovao japanski robotičar Masahiro Mori pre više od 40 godina: dolina jeze (engl. uncanny valley).
Mori, koji ove godine slavi 90. rođendan, sigurno je barem malo ponosan na činjenicu da je prvi primetio da se ljudima generalno dopadaju neživi objekti u kojima mogu prepoznati ljudske karakteristike, ali da ta dopadljivost u jednom trenutku naglo prerasta u potpunu odbojnost, čak odvratnost prema neprirodnom. On je to opisao ovako:
“Uspon na planini jedan je od primera funkcija koje ne rastu kontinuirano: to što je udaljenost od vrha manja, ne znači da je osoba na višoj nadmorskoj visini, jer penjući se prelazi preko raznih useka, brda i dolina. Primetio sam da, što roboti više liče na ljude, naše osećanje bliskosti s njima se povećava, sve dok ne dođemo do doline”.
Drugim rečima, što robot više liči na živu osobu, to nam se više dopada, sve do trenutka, kada sličnost postane prevelika i naš doživljaj se naglo transformiše u potpunu odbojnost. Kako sličnost nastavlja da raste, naš doživljaj se ponovo menja, ovog puta na pozitivan način i na posletku, kada sličnost postane stoprocentna, ne pravimo razliku između robota i čoveka.
Mori ima razloga da bude zadovoljan i zato što je njegov rad sada aktuelniji nego ikad. Štaviše, iako je hipotezu izložio još sedamdesetih, naučnici su počeli ozbiljnije da je preispituju tek pošto je 2005. prevedena na engleski jezik. Ovaj predmet istraživanja postao je toliko popularan, da je u 2015. objavljeno čak 510 naučnih radova s takvom tematikom, za razliku od svega 35 koliko je objavljeno 2004. godine ali to ipak nije bilo dovoljno da fenomen koji je Mori opazio bude i zvanično priznat – dolina jeze i danas važi za moguću, ali ne i dokazanu pretpostavku.
To, pak, ne ublažava činjenicu da mnogi ljudi u Điji Điji vide nešto monstruozno, nešto što ni sami ne mogu da objasne, a izgleda im tako zastrašujuće. Zbog toga je i franšiza Burger King 2011. morala da penzioniše svoju humanoidnu maskotu Kralja koja se pojavljivala u TV reklamama, jer su anketiranja pokazala da ga potrošači doživljavaju kao jezivog. Neki smatraju da iza istog fenomena stoji i klinička dijagnoza koulrofobije, odnosno straha od klovnova i da nije slučajno to što je u istoriji kinematografije glavna zvezda mnogih horor filmova bila najobičnija dečja lutka.
Ako su i vas prolazili žmarci dok ste gledali ekranizaciju knjige Stivena Kinga “To”, ima smisla zaroniti u moguća objašnjenja ove pojave.
Das Unheimliche
Frojd je prvi proučavao neprirodnost kombinujući njenu semantiku i analizu situacije u kojoj je nastala. On je smatrao da percepcija neprirodnosti potiče iz straha od nepoznatog. Sa stanovišta psihoanalitičara, Frojd je analizirajući novelu Peskar nemačkog romantičara Ernsta Hofmana, pripisivao percipiranje neprirodnosti (Das Unheimliche), dečjem strahu od kastracije. Ipak, za savremeni diskurs mnogo je relevantnije tumačenje nemačkog psihijatra Ernsta Jenča koji je u svom eseju o neprirodnosti ovo osećanje pripisao osećaju neizvesnosti.
Njegova ideja je još prisutna, budući da neki savremeni teoretičari smatraju da se fenomen doline jeze javlja zbog nedostatka pravog orijentira, usled tendencije ljudi da novim informacijama pristupaju sa nepoverenjem, nelagodom, pa čak i neprijateljski. To, smatra Kristofer Rajmi iz Odeljenja za psihologiju Kalifornijskog koledža, znači da se sličan proces javlja u svakom susretu sa nekim graničnim kategorijama, a ne specifično androidima.
Na tom tragu, deluje da ovaj fenomen potiče iz istih dubina ljudske prirode iz kojih se javljaju sve vrste –izama, odnosno stvaranja najpre osećaja odbojnosti, a onda netrpeljivosti i otvorenog neprijateljstva prema svemu što je drugačije. U tome se prepoznaju dva kognitivna procesa – antropomorfizam i dehumanizacija.
Mori je verovao da osećaj neprirodnog igra ključnu ulogu u samoodržanju čoveka, a neurolog Kristijan Kejzers sa Holandskog instituta za neurologiju povezao je ovaj fenomen sa evoluiranim mehanizmom za izbegavanje patogena. On smatra, dakle, da je u osnovi doživljaja neprirodnosti, impulsivni osećaj odvratnosti prema svemu što bi čoveku moglo naškoditi, ali njegova teorija nije direktno testirana.
Drugi istraživači smatraju da androidi ljude podsećaju na smrt. Istini za volju, mnogi od likova koji navodno bude to osećanje, zapravo su lutke, klovnovi, voštane figure, zombiji i humanoidni roboti, koji su, naizgled, ništa drugo do oživljeni mrtvaci. Neki ljudi ih možda doživljavaju kao pretnju jer ih asociraju na gubljenje kontrole na sopstvenim telom ili gubljenje duše.
Robotičar Dejvid Henson predlaže hipotezu evolucione estetike, u kojoj sugeriše da određeni pritisci oblikuju ljudski ukus kada je reč o određenim fizičkim atributima koji signaliziraju vitalnost, plodnost i zdravlje, a da android deluje neprirodno zato što nije atraktivan, a ne zato što nije relističan. Ipak, njegova istraživanja, koja su pokazala da je poboljšavanjem estetskih svojstava robota moguće ukloniti njegov faktor jeze, nisu uspela da dokažu da je baš estetski moment ono što je na početku izazvalo to osećanje.
Za razliku od svih ovih teorija koje se oslanjaju na preispitivanje ljudske percepcije, neki istraživači su se bavili kognitivnim procesima. Na prvom mestu, Mori je dobar deo svoje ideje zasnovao na hipotezi izneverenih očekivanja, koju je skovao dok je ispitivao kako ljudi reaguju na protetičku ruku. Mori, koji je za potrebe istraživanja koristio ruku koja je sasvim slična ljudskoj, ali joj nedostaju toplota i mekoća kože i tkiva, smatrao je da se osećaj jeze pri susretu s takvim objektom javlja zbog nepodudaranja između vizuelnog i taktilnog dela percepcije takve ruke. Kasnija istraživanja, koja su ispitivala zašto se ljudi plaše zombija, potvrdila su njegova zapažanja.
Hipoteza dehumanizacije
Hipoteza dehumanizacije odnosi se na “percepciju osobe ili grupe kao nedovoljno humanih”. Do ove ideje došli su Nik Haslam, istraživač Odeljenja za psihologiju Univerziteta u Melburnu i Stiv Lohan, psiholog Univerziteta u Edinburgu koji su primetili da je tokom četiri decenije proučavanja, dehumanizacija proširena na niz fenomena, uključujući i ekstremne slučajeve genocida, ropstvo i suptilnije slučajeve ljudskog generisanja stereotipa prema imigrantima i etičkim manjinama.
U poslednje vreme došlo se i do prepoznavanja suptilnijih oblika dehumanizacije, od kojih je jedan nazvan infrahumanizacijom. Ovaj pojam, koji potiče od antropološkog koncepta etnocentrizma, sugeriše da ljudi sve one koji se nalaze izvan njihove grupe, percipiraju kao manje humane, ali zato više životinjske pojave. Da bi takva percepcija došla do izražaja, nije potrebno da dođe do međugrupnog konflikta.
Haslam je u vidu imao dualni model, kojim je integrisao ekstremne i suptilne oblike dehumanizacije i predložio dva oblika iste: poricanje ljudskog vodi ka percipiranju ljudi kao životinja i to na način da im se pripisuje nedostatak samokontrole i višeg nivoa inteligencije. U drugom obliku, ljudima koji ne liče na ostale posmatrače oduzima emocionalnost i toplinu. Ova dva oblika dehumanizacije – animalistički i mehanistički – zvuče kao primamljivo objašnjenje problema, ali takođe nisu ispitana u dosadašnjim studijama.
Uprkos svim manje uspešnim rezultatima dosad, deluje da je nedavna studija objavljena u naučnom časopisu Cognition istraživača Maje Matur i Dejvida Rajhlinga, uspela da dođe do nekih pouzdanih tragova o postojanju osećaja dolina jeze. Učesnici su imali zadatak da igraju igru investicija zajedno sa robotima, kako bi istraživači ispitali koliko im ispitanici veruju. Svaki od subjekata dobio je po 100 dolara i zadatak da odredi koliko novca treba da preda svakom robotu, u nadi da će mu se investicija vratiti. Očekivani fenomen je detektovan: roboti su dobijali sve više novca, što su više ličili na ljude, da bi u jednom trenutku, kada je sličnost postala neprijatna za posmatrača, broj investicija značajno opao.
Iako i ova studija ima nedostatke, ona je dobra odskočna daska za buduća istraživanja, koja bi trebalo da androide učine što dopadljivijim ljudima. Neki već rade na robotima za ljubav, koji doduše imaju vrlo ograničene funkcije. Možda ćemo uskoro gledati filmove u kom će svi glumci biti roboti, ići u škole gde će predavati nepogrešivi učitelji, prolaziti raskrsnicama na kojima će saobraćaj uređivati nepotkupljivi policajci, ali dotad, robotičari imaju zadatak koji deluje složenije od onog koji se tiče razvoja veštačke inteligencije – kako da naprave mašinu koju će ljudi posmatrati kao prijatelja.