Открића

Слободна воља или илузија

Неки кажу да је имамо, док други екпериментално покушавају да докажу супротно. Да ли (не)постојање слободне воље уопште има неке везе? 

    

             Текст: Марија Николић 

Савремена наука о нервном систему нам дефинитвно мења начин на који промишљамо о себи. Људима је јако тешко да схвате идеју да је наше намерно, вољно понашање резултат физичког система, тј. мозга. Уколико физички процеси већ одређују нашу активност, како ту онда може бити слободне воље? Како онда можемо бити одговорни за сопствено понашање? Зар не можемо једноставно да кажемо: „мој мозак ме је натерао да то урадим“?

Доказе о непостојању слободне воље је тешко игнорисати. У класичном експеримнту из 1982, психолог Бенџамин Либет са Универзитета Калифорнија у Сан Франциску, замолио је испитанике да седе неко време и да у једном тренутку, када они то желе, помере прст. Према снимцима активности мозга, Либет је регистровао сигнал – оно што је назвао потенцијал спремности, који се заправо јавио неколико десетина секунде пре него што су испитаници пријавили да желе да помере прст. Дакле, њихов мозак је био спреман и пре него што су испитаници били свесни тога, из чега, према Либету, логично следи да слободна воља не постоји. Дуго потом, чак и они који су критиковали рад професора Либета, нису покушавали да оповргну ту тврдњу: да је потенцијал спремности запис плана мозга о спремности на реаговање.

СМРТ СЛОБОДНЕ ВОЉЕ

Тридесет година касније, 2009. године, дугогодишњи скептици Либетове интерпретације, Јеф Милер и Џуди Тревена са Универзитета Отаго у Дунедину на Новом Зеланду, покушали су да путем сличног екпсперимента докуче шта је то што покреће потенцијал спремности. Они су такође користили електроенцефалографију (електроде на скалпу), али су своје испитанике, уместо да их пусте да сами одлуче када да реагују, Милер и Тревена замолили да сачекају на звучни сигнал, и потом одлуче да ли желе, овога пута да притисну дирку. Њихова претпоставка је била та да би потенцијал спремности требало да буде већи после звучног сигнала када испитаник одлучи да притисне дирку уколико је Либетова интерпретација истинита. Будући да је потенцијал спремности био присутан пре него што су се испитаници одлучили на реакцију, ниво сигнала је био исти без обзира на то да ли су одлучили да притисну дирку или не. Милер је закључио да потенцијал спремности једва може бити знак да је мозак фокусиран, али да не може бити индикатор да је одлука донета. Другим речима, ништа не казује да је мозак био спреман да реагује. Али шта то заправо значи, ни они нису били сигурни.

ПОМЕРАЊЕ ГРАНИЦЕ

Како то мозак заправо спонтано реагује? Арон Шургер и његов тим из Националног института за здравље и медицинска истраживања у Саклеју, у Француској, позабавили су се овим питањем. Након низа експеримената и мерења, показали су да је заправо потенцијал спремности једна врста неуронског шума који нема директно везе са начином доношења одлуке. Шургер истиче да постојање процеса пре-свесне одлуке не мора нужно да утиче на самуодлуку. То тако изгледа само због природе спонтане активности мозга. Што уједно значи да ни сам Либетов експеримент не морамо посматрати као доказ против постојања слободне воље.

Питање слободне воље је свакако филозофско и задивљујуће. Али у практичном смислу, оно је готово безначајно. Парадоксална ситуација је неизбежна. Наша сигурност може бити уздрмана онда када имамо доказе о њеном непостојању, али само накратко. Чак и они који је поричу понашају се као да је имају. Ми можда немамо способност слободног одлучивања, али смо одлучили да је имамо.

Истраживачи су дефинитивно направили важан први корак ка разумевању начина на који доносимо одлуке, и ка откривању наизглед продужене каскаде несвесних процеса који претходе свесним одлукама које доносимо и називамо „слободна воља“. Они су, дакле, започели са истраживањем једноставних процеса доношења одлука, и ти резултати су дефинитивно добра основа за неке хипотезе и тестирања процеса доношења сложенијих одлука. Многи научници су већ увелико концепт „слободне воље“ заменили концептом рационалности – ми наше акције бирамо на основу практичног система резоновања. А разлика између рационалности и ума као физичког система заправо и не постоји.  Слично је и са компјутером – то су рационални физички системи, такође!

 

ОТКРИЋА

Свакога дана се у свету објави више хиљада нових открића. Која од њих су заиста битна? Која мењају научну парадигму? И како разумети шта се заправо дешава на научним фронтовима?

Истражите текстове из рубрике ОТКРИЋА.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs