АКТУЕЛНО

Једна бомба на северном полигону

Након потреса који је, у ноћи 9. септембра, за 11 минута стигао и до Београда, Северна Кореја је потврдила да је поново извршила нуклеарну пробу

Текст: Слободан Бубњевић

На дан 9. септембра, тачно у 2 сата и 30 минута, Републички сеизмолошки завод забележио је на своје 22 мерне станице снажан потрес, јачине од 5,4 степени Рихтерове скале, који се догодио на удаљености од око 8000 километара од Србије.

Како се може видети у прегледу на интернет страници Завода, овај потрес се догодио на 40°54′ N и 129°24′ E, што је локација која се налази у планинском подручју Северне Кореје. У Заводу су београдским медијима саопштили да овај земљотрес није могао настати природним путем, као и да је потрес путовао до Србије око 11 минута.

Тиме је додатно потврђена вест која је, заиста као земљотрес, истог јутра већ била погодила све светске и домаће медије – Северна Кореја је извела још једну, пету по реду нуклеарну пробу. По свему судећи, реч је о до сада највећој проби, у којој је експлодирала нуклеарна направа од 10 килотона, што данас спада у тактичка оружја. Осим земљотреса, оваква проба изазива и пораст радиоактивних честица у атмосфери, што се такође може измерити.

У међувремену, вест о нуклеарној проби потврдила је и државна телевизија Северне Кореје. „Наши научници успешно су извели тестирање нуклеарне бојеве главе на северном полигону“, узбуђено је прочитала водитељка у љубичастом кимону, упоредо са кадром на коме се види слика севернокорејског лидера Ким Џонг Уна, додајући да није било последица по животну средину.

Но, прве последице су се већ догодиле, али у политичкој сфери. Извођење нуклеарне пробе оштро су осудиле све светске силе, од Сједињених америчких држава до Кине. Забринути суседи Северне Кореје су посебно оштро реаговали, а председница Јужне Кореје назвала је Ким Џонг Уна „безобзирним манијаком“.

Зашто је реакција тако недвосмислена у осуди севернокорејског нуклеарног експеримента?

Ако имате неке сумње у мрачне опасности које прете од било каквог даљег развоја нуклеарних оружја, па можда помишљате како мале државе имају природно право да се наоружају снагом атома исто као што су то пре пола века учиниле и велике силе (што их данас реално и чини светским силама), можда вам ова нуклеарна проба делује као бура у чаши воде.

Но, ствар са извођењем једне нуклеарне пробе данас много је замршенија и може се рећи, драматична је колико и пратећи земљотрес од 5,4 Рихтера. Природа режима у Северној Кореји по свему судећи је изразито недемократска. Но, не улазећи у то питање, његова способност да направи бомбу од 10 килотона упркос свим правним, етичким и техничким препрекама какве нису постојале средином XX века показује морбидну решеност која може да брине. Уз упоредни развој далекодометних пројектила, овакав подухват заиста може да представља опаку претњу за милионе људи у околним државама.

КИЛОГРАМИ БОМБИ

Бомба од 10 килотона експлодира оном снагом коју би изазвала експлозија десет хиљада тона ТНТ експлозива (што је иначе устаљени начин поређења којим се мери снага нуклеарне експлозије). Мада је одмах грешком проглашена јачом, ова направа је заправо нешто слабија од оне која је у 8 сати и 15 минутра ујутру 6. августа 1945. бачена на јапански град Хирошиму и која је имала снагу од 16 килотона.

Бомба „Мали дечак“ је садржала само 64 килограма уранијума 235, али је ослободила енергију од 67 тераџула и  тотално уништила област пречника 1,5 километар. Први у историји атомски удар однео је око 70.000 живота, а рањено је још толико људи који су се затекли у Хирошими. Процењује се да су накнадне последице однеле бар још 20.000 живота.   

Мада слабија, севернокорејска бомба циља на знатно гушће насељене градове него што је то био случај са Хирошимом у завршници Другог светског рата. Кад би, у неком мрачном сценарију, режим у Пјонгјангу одлучио да своју направу баци на оближњи Сеул или Токио могао би да усмрти и знатно више од 100.000 људи.

Бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки, притом, развијене су у тајном ратном програму и нису ни близу ефикасне као модерна оружја. Сматра се да је бомба која је експлодирала 580 метара над Хирошимом успела да физионише само 1,7 одсто материјала.

Другу врсту проблема представљају сценарији потенцијалних нуклеарних сукоба на Далеком истоку. У ери Хладног рата су велике силе играле апокалиптичну, али глобалну игру. И стога, биле сувише узајамно застрашене нуклеарним капацитетом супарника што је довело до развоја такозване MAD стратегије и равнотеже снага. Страх од нуклеарне одмазде је био пресудан фактор одвраћања од употребе нуклеарних бомби.

У регионалним околностима, чак и ако САД подржавају Јапан и Јужну Кореју нуклеарним штитом, околности су другачије, нуклеарна снага на располагању је мала, величина одмазде би неком стратегу могла бити прихватљива  и није искључено да се у некој ситуацији заиста и употреби тактичко оружје.

Но, последице такве, мале нуклеарне размене, далеко су од наивних. Тако на пример у раду од пре пар година, часопис Science пише да би размена сто бомби од 15 килотона у суптропским областима довела до малог леденог доба на целој планети. Узрок томе би била прашина која би испунила горње слојеве атмосфере што би смањило ниво Сунчевог зрачења које стиже до тла и изазвало такозвану малу нуклеарну зиму.

НАКОН 935 ПРОБА

Међутим, чак и ако заиста не намерава да бомбу употреби, одлука било које државе да данас развија војни нуклеарни програм и још да изводи пробе заиста спада у безобзирне мере. Откако је нуклеарна ера почела 1945. године са Тринити тестом, који је у јулу 1945. године претходио Хирошими, неколико земаља које су у нуклеарној трци развијале све јаче и јаче бомбе, извеле су 499 нуклеарних проба до 5. авгсута 1963. године.

Ове су надземне пробе изазвале бројне стравичне ефекте, а неке пробе, попут Касл Браво теста из 1954. године однеле су и више људских жртава. Ниво радиоактивних честица у атмосфери планете се значајно повећао. Јавила се и глобална претња од чудовишних експлозија нових, фузионих бомби (код којих се, за разлику од фисионих, не ослобађа енергија током радиоактивног цепања тешких језгара, већ током “спајања” језгара водоника). Ове бомбе су мегатонске и ослобађају хиљаду пута више енергије, а свет је шездесетих година живео и у страху од могућег “паљења водоника” у атмосфери у некој од учесталих проба.

Због тога су велике нуклеарне силе селе за преговарачки сто и усвојиле споразум о парцијалној забрани нуклеарних проба (Partial Test Ban Treaty, PTBT). Споразум је предвиђао да се прекине са надземним пробама. Нажалост, од усвајања 1963. године па до ратификације у свим земљама изведено је још 436 надземних тестова, као и више од 1300 подземних, али је ова пошаст коначно заустављена осамдесетих година XX века, када ће PTBT постати значајан инструмент у заустављању нуклеарне трке.

Године 1996. договорено је усвајање новог споразума о потпуној забрани нуклеарних проба, који је назван CTBT (Comprehensive Nuclear-Test-Ban Treaty) који је до данас потписало 183 , а ратификовало 164 државе света, међу којима је и Република Србија. Но, међу земљама које га уопште нису прихватиле налази се и Северна Кореја. То би већ било довољно да бура прелије и напусти поменуту чашу, да Северна Кореја својим програмом не нарушава и стари PTBT споразум.

Уз то, заједно са Индијом, Пакистаном и Израелом, Северна Кореја  не прихвата ни најопсежнији документ Уједињених нација на ову тему. Познат као NPT (Nuclear Non-Proliferation Treaty), овај глобални споразум против производње нуклеарног оружја усвојен је 1968. године. До данас га је прихватила 191 држава, а међу њима и све нуклеарне силе, САД, Руска Федерација, Велика Британија, Француска и Кина.  

КИЛОГРАМИ СМРТИ 

Централно питање у севернокорејском случају је како тако сиромашна земља под строгим санкцијама Уједињених нација уопште развија нуклеарни програм. Пре свега, како успева да набави и произведе нуклеарни материјал потребан за изградњу бомби.

Производња горива, наиме, захтева довољан број обучених стручњака, физичара пре свега, а потом и огромну логистику, ископавање или куповину руде, реакторска постројења и хемијске фабрике истовремено. Процес екстракције одговарајућег изотопа у центрифугама може да траје и више година и врло је нејасно како једна земља данас може да га изведе у тајности.

Решеност Северне Кореје да дође до горива за бомбе, а потом и да их тестира, упркос детаљној контроли коју спроводи Међународна агенција за атомску енергију, заправо је највећи фактор за забринутост. Иначе, према подацима Института за науку и међународну безбедност из Вашингтона укупна количина радиоактивног плутонијума и високо обогаћеног уранијума (уранијум који има више од 20 одсто радиоактивног изотопа U235) износи око 3730 тона.

Притом, пет земаља које су започеле своје нуклеарне програме пре 1970. године – САД, Русија, Кина, Велика Британија и Француска – поседују чак 2103 тоне, док преостале нуклеарне силе – Израел, Индија, Пакистан, Северна Кореја и Иран – све заједно имају три тоне нуклеарног материјала. Нажалост, сваки килограм овог уранијума и плутонијума вреди десет хиљада људских живота.

Последња нуклеарна проба показује да се више десетина килограма овог горива тренутно налази у рукама режима у Пјонгјангу.

 

*На фотографији горе приказан је тренутак 0,025 секунди након детонације бомбе Геџет, која је експлодирала у првој икада изведеној нуклеарној проби, 16. јула 1945. у пустињи код Лос Аламоса, у оквиру америчког тајног пројекта Менхетн

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs