Nakon potresa koji je, u noći 9. septembra, za 11 minuta stigao i do Beograda, Severna Koreja je potvrdila da je ponovo izvršila nuklearnu probu
Tekst: Slobodan Bubnjević
Na dan 9. septembra, tačno u 2 sata i 30 minuta, Republički seizmološki zavod zabeležio je na svoje 22 merne stanice snažan potres, jačine od 5,4 stepeni Rihterove skale, koji se dogodio na udaljenosti od oko 8000 kilometara od Srbije.
Kako se može videti u pregledu na internet stranici Zavoda, ovaj potres se dogodio na 40°54′ N i 129°24′ E, što je lokacija koja se nalazi u planinskom području Severne Koreje. U Zavodu su beogradskim medijima saopštili da ovaj zemljotres nije mogao nastati prirodnim putem, kao i da je potres putovao do Srbije oko 11 minuta.
Time je dodatno potvrđena vest koja je, zaista kao zemljotres, istog jutra već bila pogodila sve svetske i domaće medije – Severna Koreja je izvela još jednu, petu po redu nuklearnu probu. Po svemu sudeći, reč je o do sada najvećoj probi, u kojoj je eksplodirala nuklearna naprava od 10 kilotona, što danas spada u taktička oružja. Osim zemljotresa, ovakva proba izaziva i porast radioaktivnih čestica u atmosferi, što se takođe može izmeriti.
U međuvremenu, vest o nuklearnoj probi potvrdila je i državna televizija Severne Koreje. „Naši naučnici uspešno su izveli testiranje nuklearne bojeve glave na severnom poligonu“, uzbuđeno je pročitala voditeljka u ljubičastom kimonu, uporedo sa kadrom na kome se vidi slika severnokorejskog lidera Kim Džong Una, dodajući da nije bilo posledica po životnu sredinu.
No, prve posledice su se već dogodile, ali u političkoj sferi. Izvođenje nuklearne probe oštro su osudile sve svetske sile, od Sjedinjenih američkih država do Kine. Zabrinuti susedi Severne Koreje su posebno oštro reagovali, a predsednica Južne Koreje nazvala je Kim Džong Una „bezobzirnim manijakom“.
Zašto je reakcija tako nedvosmislena u osudi severnokorejskog nuklearnog eksperimenta?
Ako imate neke sumnje u mračne opasnosti koje prete od bilo kakvog daljeg razvoja nuklearnih oružja, pa možda pomišljate kako male države imaju prirodno pravo da se naoružaju snagom atoma isto kao što su to pre pola veka učinile i velike sile (što ih danas realno i čini svetskim silama), možda vam ova nuklearna proba deluje kao bura u čaši vode.
No, stvar sa izvođenjem jedne nuklearne probe danas mnogo je zamršenija i može se reći, dramatična je koliko i prateći zemljotres od 5,4 Rihtera. Priroda režima u Severnoj Koreji po svemu sudeći je izrazito nedemokratska. No, ne ulazeći u to pitanje, njegova sposobnost da napravi bombu od 10 kilotona uprkos svim pravnim, etičkim i tehničkim preprekama kakve nisu postojale sredinom XX veka pokazuje morbidnu rešenost koja može da brine. Uz uporedni razvoj dalekodometnih projektila, ovakav poduhvat zaista može da predstavlja opaku pretnju za milione ljudi u okolnim državama.
KILOGRAMI BOMBI
Bomba od 10 kilotona eksplodira onom snagom koju bi izazvala eksplozija deset hiljada tona TNT eksploziva (što je inače ustaljeni način poređenja kojim se meri snaga nuklearne eksplozije). Mada je odmah greškom proglašena jačom, ova naprava je zapravo nešto slabija od one koja je u 8 sati i 15 minutra ujutru 6. avgusta 1945. bačena na japanski grad Hirošimu i koja je imala snagu od 16 kilotona.
Bomba „Mali dečak“ je sadržala samo 64 kilograma uranijuma 235, ali je oslobodila energiju od 67 teradžula i totalno uništila oblast prečnika 1,5 kilometar. Prvi u istoriji atomski udar odneo je oko 70.000 života, a ranjeno je još toliko ljudi koji su se zatekli u Hirošimi. Procenjuje se da su naknadne posledice odnele bar još 20.000 života.
Mada slabija, severnokorejska bomba cilja na znatno gušće naseljene gradove nego što je to bio slučaj sa Hirošimom u završnici Drugog svetskog rata. Kad bi, u nekom mračnom scenariju, režim u Pjongjangu odlučio da svoju napravu baci na obližnji Seul ili Tokio mogao bi da usmrti i znatno više od 100.000 ljudi.
Bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki, pritom, razvijene su u tajnom ratnom programu i nisu ni blizu efikasne kao moderna oružja. Smatra se da je bomba koja je eksplodirala 580 metara nad Hirošimom uspela da fizioniše samo 1,7 odsto materijala.
Drugu vrstu problema predstavljaju scenariji potencijalnih nuklearnih sukoba na Dalekom istoku. U eri Hladnog rata su velike sile igrale apokaliptičnu, ali globalnu igru. I stoga, bile suviše uzajamno zastrašene nuklearnim kapacitetom suparnika što je dovelo do razvoja takozvane MAD strategije i ravnoteže snaga. Strah od nuklearne odmazde je bio presudan faktor odvraćanja od upotrebe nuklearnih bombi.
U regionalnim okolnostima, čak i ako SAD podržavaju Japan i Južnu Koreju nuklearnim štitom, okolnosti su drugačije, nuklearna snaga na raspolaganju je mala, veličina odmazde bi nekom strategu mogla biti prihvatljiva i nije isključeno da se u nekoj situaciji zaista i upotrebi taktičko oružje.
No, posledice takve, male nuklearne razmene, daleko su od naivnih. Tako na primer u radu od pre par godina, časopis Science piše da bi razmena sto bombi od 15 kilotona u suptropskim oblastima dovela do malog ledenog doba na celoj planeti. Uzrok tome bi bila prašina koja bi ispunila gornje slojeve atmosfere što bi smanjilo nivo Sunčevog zračenja koje stiže do tla i izazvalo takozvanu malu nuklearnu zimu.
NAKON 935 PROBA
Međutim, čak i ako zaista ne namerava da bombu upotrebi, odluka bilo koje države da danas razvija vojni nuklearni program i još da izvodi probe zaista spada u bezobzirne mere. Otkako je nuklearna era počela 1945. godine sa Triniti testom, koji je u julu 1945. godine prethodio Hirošimi, nekoliko zemalja koje su u nuklearnoj trci razvijale sve jače i jače bombe, izvele su 499 nuklearnih proba do 5. avgsuta 1963. godine.
Ove su nadzemne probe izazvale brojne stravične efekte, a neke probe, poput Kasl Bravo testa iz 1954. godine odnele su i više ljudskih žrtava. Nivo radioaktivnih čestica u atmosferi planete se značajno povećao. Javila se i globalna pretnja od čudovišnih eksplozija novih, fuzionih bombi (kod kojih se, za razliku od fisionih, ne oslobađa energija tokom radioaktivnog cepanja teških jezgara, već tokom “spajanja” jezgara vodonika). Ove bombe su megatonske i oslobađaju hiljadu puta više energije, a svet je šezdesetih godina živeo i u strahu od mogućeg “paljenja vodonika” u atmosferi u nekoj od učestalih proba.
Zbog toga su velike nuklearne sile sele za pregovarački sto i usvojile sporazum o parcijalnoj zabrani nuklearnih proba (Partial Test Ban Treaty, PTBT). Sporazum je predviđao da se prekine sa nadzemnim probama. Nažalost, od usvajanja 1963. godine pa do ratifikacije u svim zemljama izvedeno je još 436 nadzemnih testova, kao i više od 1300 podzemnih, ali je ova pošast konačno zaustavljena osamdesetih godina XX veka, kada će PTBT postati značajan instrument u zaustavljanju nuklearne trke.
Godine 1996. dogovoreno je usvajanje novog sporazuma o potpunoj zabrani nuklearnih proba, koji je nazvan CTBT (Comprehensive Nuclear-Test-Ban Treaty) koji je do danas potpisalo 183 , a ratifikovalo 164 države sveta, među kojima je i Republika Srbija. No, među zemljama koje ga uopšte nisu prihvatile nalazi se i Severna Koreja. To bi već bilo dovoljno da bura prelije i napusti pomenutu čašu, da Severna Koreja svojim programom ne narušava i stari PTBT sporazum.
Uz to, zajedno sa Indijom, Pakistanom i Izraelom, Severna Koreja ne prihvata ni najopsežniji dokument Ujedinjenih nacija na ovu temu. Poznat kao NPT (Nuclear Non-Proliferation Treaty), ovaj globalni sporazum protiv proizvodnje nuklearnog oružja usvojen je 1968. godine. Do danas ga je prihvatila 191 država, a među njima i sve nuklearne sile, SAD, Ruska Federacija, Velika Britanija, Francuska i Kina.
KILOGRAMI SMRTI
Centralno pitanje u severnokorejskom slučaju je kako tako siromašna zemlja pod strogim sankcijama Ujedinjenih nacija uopšte razvija nuklearni program. Pre svega, kako uspeva da nabavi i proizvede nuklearni materijal potreban za izgradnju bombi.
Proizvodnja goriva, naime, zahteva dovoljan broj obučenih stručnjaka, fizičara pre svega, a potom i ogromnu logistiku, iskopavanje ili kupovinu rude, reaktorska postrojenja i hemijske fabrike istovremeno. Proces ekstrakcije odgovarajućeg izotopa u centrifugama može da traje i više godina i vrlo je nejasno kako jedna zemlja danas može da ga izvede u tajnosti.
Rešenost Severne Koreje da dođe do goriva za bombe, a potom i da ih testira, uprkos detaljnoj kontroli koju sprovodi Međunarodna agencija za atomsku energiju, zapravo je najveći faktor za zabrinutost. Inače, prema podacima Instituta za nauku i međunarodnu bezbednost iz Vašingtona ukupna količina radioaktivnog plutonijuma i visoko obogaćenog uranijuma (uranijum koji ima više od 20 odsto radioaktivnog izotopa U235) iznosi oko 3730 tona.
Pritom, pet zemalja koje su započele svoje nuklearne programe pre 1970. godine – SAD, Rusija, Kina, Velika Britanija i Francuska – poseduju čak 2103 tone, dok preostale nuklearne sile – Izrael, Indija, Pakistan, Severna Koreja i Iran – sve zajedno imaju tri tone nuklearnog materijala. Nažalost, svaki kilogram ovog uranijuma i plutonijuma vredi deset hiljada ljudskih života.
Poslednja nuklearna proba pokazuje da se više desetina kilograma ovog goriva trenutno nalazi u rukama režima u Pjongjangu.
*Na fotografiji gore prikazan je trenutak 0,025 sekundi nakon detonacije bombe Gedžet, koja je eksplodirala u prvoj ikada izvedenoj nuklearnoj probi, 16. jula 1945. u pustinji kod Los Alamosa, u okviru američkog tajnog projekta Menhetn