Нова студија истраживача са неколико европских универзитета показује да је воденица у данашњој Француској – један од најстаријих индустријских комплекса у историји – радила само неколико месеци у години
Фото: Википедија
Текст: Ивана Николић
Градић Арл у Прованси на југу Француске познат је по много чему, између осталог и по чувеном холандском сликару Винсенту ван Гогу који је управо овде, пред сам крај 19. века, насликао преко 300 слика и цртежа. Обичним туристима ће, међутим, највероватније промаћи да се баш близу Арла налази једно од најважнијих грађевина римског света – Барбегал, комплекс воденица и аквадукта.
Ово место се већ деценијама сматра најранијим и највећим познатим индустријским хидро-постројењем римског друштва. Комплекс се састоји од чак 16 воденица због чега се и описује као „највећа позната концентрација механичке моћи у античком свету“ који нема еквивалент ни у римској ни у азијској цивилизацији.
Величина, изглед и значај воденичког комплекса може да вас натера да замислите овакву слику у глави: воденице раде „пуном паром“ читаве године, десетине воденичара овде живе и раде свакодневно, без престанка. То је слика коју су и многи истраживачи и археолози првобитно замислили, верујући да је Барбегал конструисан крајем 3. века нове ере, када је град Ари био резиденција цара Константина, како би производио брашно за царску администрацију, војску и читав град.
Међутим, то није права слика Барбегала и живота његових радника. Истраживање под називом „Барбегалске римске воденице из другог века: Одгонетање загонетке једног од најстаријих индустријских комплекса“ (The second century CE Roman watermills of Barbegal: Unraveling the enigma of one of the oldest industrial complexes), које је петоро истраживача са неколико европских универзитета недавно објавило у часопису Science, показује да је комплекс радио сезонски, од зиме до раног лета.
Како су научници уопште успели да дођу до овог закључка? Ово се намеће као логично питање с обзиром на то да је 16 воденичних кола одавно готово сасвим пропало. Наиме, истраживачи су користили наслаге карбоната из воде које су на дрвету направиле својеврсне калупе. Они су очувани у фрагментима и пружају јединствен увид у учесталост коришћења и одржавање воденица, па чак и у структуру водених комора. Проучавањем изотопа наслага карбоната откривено је да је активност воденица редовно прекидана на неколико месеци. Ово у великој мери доказује да воденички комплекс није био коришћен за стабилно снабдевање становника оближњих места брашном као што се дуго мислило. Уместо тога, научници тврде, велика је вероватноћа да је воденички комплекс служио да произведе храну која може дуго да стоји и то за оближње луке. Реч је, како тврде истраживачи, о тзв. hardtack-у, веома једноставној врсти бисквита или крекера, који се прави од брашна, воде и понекад соли, који су највише користили морнари на дугим пловидбама.