машине

Пароброд Делиград

Први српски пароброд Делиград допловио је Дунавом у Србију 1862. године

Текст: Гордана Каровић

После неколико неуспелих покушаја да оснује паробродарско друштво, Кнежевина Србија је 1862. године успела да купи Делиградсвој први пароброд и осам шлепова, чиме је донекле спутала постојећи монопол аустријског бродарства у српским водама. Прва два капетана Делиграда били су Бокељи, поморски капетани: Божо Радоничић, родом из Доброте, који га је довео у српске воде и Александар Познановић, родом из Ратишевине код Херцег Новог, који је овим бродом извезао из Србије последње турске посаде. 

На основу података из Деловодног протокола за 1862. годину и неколико оригиналних докумената сачуваних у Архиву Србије, могу се доста добро реконструисати први месеци које је пароброд Делиград провео под српском заставом.

Капетан Фрања Франасовић, који је као стручно лице био задужен за послове око куповине и преузимања брода, ангажовао је у Галацу (Румунија) Божа Радоничића да у својству другог капетана одведе брод од тог пристаништа до Београда. Из Галаца Делиград је запловио 15. јула, а у Кусјаку су га очекивали после три дана, тачније 18. јула 1862. године. Планирано путовање до Београда није било могуће обавити због ниског водостаја, тако да су посада и брод остали неколико месеци у Кусјаку, а затим у Брзој Паланци, где су се склонили како би се заштитили од кретања леда на Дунаву. У Београд Делиград је допловио у рано пролеће 1863. године.

Тада капетан Радоничић пише молбу Министарству финансија Кнежевине Србије:

 

 

 

 

 

 

 

 

Текст документа:

Рађено 13. априла 1863. у Београду

Божа Радоничић капетан пароброда, преставши (?) лично Министарству финансија, показао је, како је он прошле године у месецу јулу у Галацу прихватио од г. Франасовића на пароброду српском, без икакве погодбе, но само са 60 форинти сребра месечном платом, да би искључиво до Београда дошао, а када се у Београд дође да ће ми се плата уредити. Поред тога казао сам да ако син г. Франасовића не буде се за капетана лађе примити хтео, да ћу ја бити први капетан. / Но будући да је прошле године вода мала била, те се до Београда с лађом доћи могло није, то сам код Кусјака и Брзе с лађом до месеца марта остао, извршавајући све дужности првог капетана лађе. / Овде дошавши, видим да за мене нема места првог капетана и зато молим да ми се за ови одслужени осам месеци да потпуна плата првог капетана и три месечне плате као антиципација, а уједно и отпуст из досадање службе моје. / За заслуге моје наводим, да сам поред отправљања дужности првог капетана, пароброд Делиград са свима шлеповима зимус, без ичијег упутства и заповести од леда избавио тиме што сам га на време од Кусјака у Брзу довео и спасао. / Ово све наводећи чак и доказати могу, молим Министарство финансија да би заслуге моје у признање узело и мени што пре горе наведену плату првог капетана и три месечну антиципацију исплатило па ме из службе отпустило, како би себи друго уброђење (?) тражити могао.

На горе наведену молбу капетана Радоничића да му се исплати плата првог капетана за све време проведено на броду, 27. априла 1863. године донет је указ кнеза, према коме израђено следеће решење: „Да је Божо Радоничић, који је био узет, те је на пароброду Делиградотправљао дужност капетана, отпуштен из службе по својој жељи и плаћа ће му се издати до конца т. мца., а по највишем решењу од 17 т.м. у име одобрене награде и 25 дуката цесарских из кредита буџетом одређеног на другог капетана речене лађе“. На ово решење Радоничић је 2. маја 1863. године поднео кнезу жалбу, „молећи за благонаклоности и праведније решење“. Ова молба је одбијена 4. маја 1863. године, а Божо Радоничић је крајем истог месеца напустио службу, а вероватно и Србију.

 

Делиград је био без капетана од краја маја 1863. до 13. марта 1864. године, када његову команду преузима још један Бокељ, поморски капетан Александар Познановић, Новљанин из Ратишевине. Са доста сигурности можемо да претпоставимо да је капетана Познановића у Цариграду ангажовао др Јован Ристић, тамошњи представник српске владе (капућехаја). Наиме, убрзо пошто је капетан Божо Радоничић напустио службу, Министарство финансија је добило две молбе за пријем на место капетана Делиграда. Обе су одбијене, а на решењу по молби Николе Ђурчића из Боке Которске, писало је следеће: „Не може се примити кад неће да постане српски грађанин. Писати г. Ристићу у Цариград да нађе једног“ (Савин 1962, 326).

На молбу да буде примљен за капетана на пароброду Делиград, коју Александар Познановић подноси 5. марта 1864. године, Министарство финансија доноси позитивну одлуку  и обавештава Главно казначејство (благајну) „да је на празно место капетана пароброда правитељственог (Делиграда) примљен Александар Познановић привремено у службу за капетана истог, са годишњом платом од 600 талира и препоручује му да г. Познановићу од 13 т.м. а из кредита одређеног овогодишњим буџетом припадајућу плату издаје“ (Савин 1962, 328).

Под заповедништвом новог капетана, у пролеће и лето исте 1864. године, Делиград превози огревно дрво на релацији Голубац – Београд, за потребе Министарства војног. У пролеће 1865. године, са три шлепа преноси муницију из Крагујевца у магацин Косовац и у магацин код Гамзиграда, а одмах затим кнез Михаило и кнегиња Јулија њиме путују до Шапца на чувене шабачке коњичке трке. У експлоатацији Министарства финансија Делиград је остао до 1. априла 1866. године, када је прешао у експлоатацију Министарства војног (Савин 1962, 329).

За време заповедништва капетана Познановића, Делиграду је била поверена веома значајна историјска мисија. Као резултат споразума између турског султана и кнеза Михаила о предаји градова у српске руке, 24. марта 1867. године, пароброд Делиград је на три шлепа утоварио 2.000 Турака, главни део посада из тврђава Београд, Смедерево и Кладово, и одвезао их у Рушчук. Месец дана касније, Делиградје покупио и последње чете Турака и одвезао их низ Дунав. О томе Српске новине, 24. априла 1867. године, пишу следеће: „Данас се и остатак турске посаде из Београдске цитателе извезао око 9½ сати из јутра на Делиграду низ Дунаво и тако су сада, када ми ово пишемо, сви градови у Србији заузети србском војском.

 

О овом догађају је сачуван и писани споменик савременика, Познановићевог I бродског крмара Јована Димитријевића из Доњег Милановца. Поносан на своје учешће у овом великом историјском догађају, Димитријевић је штампао „Споменик“ који је делио познатим и непознатим Србима дуж Дунава, а који гласи: „Да сам ја доле потписани са господином капетаном Александром Познановићем, родом из Далмације и господином контролором Светозаром Протићем из Србије, 24. марта и 24. априла 1867. године на српском паробродуДелиград, после предаје у руке Србима Београда града, сву турску војску у турску земљу на вечито одвезао, које свима сродницима и пријатељима на вечити спомен издајем.“

Инспирисан овим догађајем, Љубомир Ненадовић је испевао песму „Делиград“:

Делиграде, Делиграде,
што низ Дунав пловиш
и немиле наше госте
из премиле земље носиш.
Плови брзо, плови брзо
до у Црно ладно море
и тамо их све стовари
с таласима нек се боре.
И кажи им на растанку
разговетно, полагано,
да је твоје име крвљу,
њином крвљу, окупано.
И да тебе Срби зваше:
„Зајажалта турске силе“
када су се војске наше
за слободу српску биле.
Преко тебе они негда
ову земљу поплавише
суђено је те је опет
преко тебе оставише…

Капетан Александар Познановић је као заповедник пароброда Делиград био у служби српске државе од 13. марта 1864. до 25. марта 1868. године, када је, из непознатих разлога, престало његово заповедништво, а тиме и служба на Делиграду. Човек који је последње турске војнике „извезао из Србије“, оставио је кости „на вечито“ далеко од родне бокељске обале, на српском православном гробљу у Истамбулу 26. фебруара 1880. године (Stamatović 1987, 60).

МАШИНЕ

Како ради млазни мотор? Шта покреће магнетни воз, а шта нуклеарну електрану? На којим принципима раде машине које нас окружују?

Истражите текстове из рубрике МАШИНЕ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs