Prvi srpski parobrod Deligrad doplovio je Dunavom u Srbiju 1862. godine

Tekst: Gordana Karović

Posle nekoliko neuspelih pokušaja da osnuje parobrodarsko društvo, Kneževina Srbija je 1862. godine uspela da kupi Deligradsvoj prvi parobrod i osam šlepova, čime je donekle sputala postojeći monopol austrijskog brodarstva u srpskim vodama. Prva dva kapetana Deligrada bili su Bokelji, pomorski kapetani: Božo Radoničić, rodom iz Dobrote, koji ga je doveo u srpske vode i Aleksandar Poznanović, rodom iz Ratiševine kod Herceg Novog, koji je ovim brodom izvezao iz Srbije poslednje turske posade. 

Na osnovu podataka iz Delovodnog protokola za 1862. godinu i nekoliko originalnih dokumenata sačuvanih u Arhivu Srbije, mogu se dosta dobro rekonstruisati prvi meseci koje je parobrod Deligrad proveo pod srpskom zastavom.

Kapetan Franja Franasović, koji je kao stručno lice bio zadužen za poslove oko kupovine i preuzimanja broda, angažovao je u Galacu (Rumunija) Boža Radoničića da u svojstvu drugog kapetana odvede brod od tog pristaništa do Beograda. Iz Galaca Deligrad je zaplovio 15. jula, a u Kusjaku su ga očekivali posle tri dana, tačnije 18. jula 1862. godine. Planirano putovanje do Beograda nije bilo moguće obaviti zbog niskog vodostaja, tako da su posada i brod ostali nekoliko meseci u Kusjaku, a zatim u Brzoj Palanci, gde su se sklonili kako bi se zaštitili od kretanja leda na Dunavu. U Beograd Deligrad je doplovio u rano proleće 1863. godine.

Tada kapetan Radoničić piše molbu Ministarstvu finansija Kneževine Srbije:

 

 

 

 

 

 

 

 

Tekst dokumenta:

Rađeno 13. aprila 1863. u Beogradu

Boža Radoničić kapetan parobroda, prestavši (?) lično Ministarstvu finansija, pokazao je, kako je on prošle godine u mesecu julu u Galacu prihvatio od g. Franasovića na parobrodu srpskom, bez ikakve pogodbe, no samo sa 60 forinti srebra mesečnom platom, da bi isključivo do Beograda došao, a kada se u Beograd dođe da će mi se plata urediti. Pored toga kazao sam da ako sin g. Franasovića ne bude se za kapetana lađe primiti hteo, da ću ja biti prvi kapetan. / No budući da je prošle godine voda mala bila, te se do Beograda s lađom doći moglo nije, to sam kod Kusjaka i Brze s lađom do meseca marta ostao, izvršavajući sve dužnosti prvog kapetana lađe. / Ovde došavši, vidim da za mene nema mesta prvog kapetana i zato molim da mi se za ovi odsluženi osam meseci da potpuna plata prvog kapetana i tri mesečne plate kao anticipacija, a ujedno i otpust iz dosadanje službe moje. / Za zasluge moje navodim, da sam pored otpravljanja dužnosti prvog kapetana, parobrod Deligrad sa svima šlepovima zimus, bez ičijeg uputstva i zapovesti od leda izbavio time što sam ga na vreme od Kusjaka u Brzu doveo i spasao. / Ovo sve navodeći čak i dokazati mogu, molim Ministarstvo finansija da bi zasluge moje u priznanje uzelo i meni što pre gore navedenu platu prvog kapetana i tri mesečnu anticipaciju isplatilo pa me iz službe otpustilo, kako bi sebi drugo ubrođenje (?) tražiti mogao.

Na gore navedenu molbu kapetana Radoničića da mu se isplati plata prvog kapetana za sve vreme provedeno na brodu, 27. aprila 1863. godine donet je ukaz kneza, prema kome izrađeno sledeće rešenje: „Da je Božo Radoničić, koji je bio uzet, te je na parobrodu Deligradotpravljao dužnost kapetana, otpušten iz službe po svojoj želji i plaća će mu se izdati do konca t. mca., a po najvišem rešenju od 17 t.m. u ime odobrene nagrade i 25 dukata cesarskih iz kredita budžetom određenog na drugog kapetana rečene lađe“. Na ovo rešenje Radoničić je 2. maja 1863. godine podneo knezu žalbu, „moleći za blagonaklonosti i pravednije rešenje“. Ova molba je odbijena 4. maja 1863. godine, a Božo Radoničić je krajem istog meseca napustio službu, a verovatno i Srbiju.

 

Deligrad je bio bez kapetana od kraja maja 1863. do 13. marta 1864. godine, kada njegovu komandu preuzima još jedan Bokelj, pomorski kapetan Aleksandar Poznanović, Novljanin iz Ratiševine. Sa dosta sigurnosti možemo da pretpostavimo da je kapetana Poznanovića u Carigradu angažovao dr Jovan Ristić, tamošnji predstavnik srpske vlade (kapućehaja). Naime, ubrzo pošto je kapetan Božo Radoničić napustio službu, Ministarstvo finansija je dobilo dve molbe za prijem na mesto kapetana Deligrada. Obe su odbijene, a na rešenju po molbi Nikole Đurčića iz Boke Kotorske, pisalo je sledeće: „Ne može se primiti kad neće da postane srpski građanin. Pisati g. Ristiću u Carigrad da nađe jednog“ (Savin 1962, 326).

Na molbu da bude primljen za kapetana na parobrodu Deligrad, koju Aleksandar Poznanović podnosi 5. marta 1864. godine, Ministarstvo finansija donosi pozitivnu odluku  i obaveštava Glavno kaznačejstvo (blagajnu) „da je na prazno mesto kapetana parobroda praviteljstvenog (Deligrada) primljen Aleksandar Poznanović privremeno u službu za kapetana istog, sa godišnjom platom od 600 talira i preporučuje mu da g. Poznanoviću od 13 t.m. a iz kredita određenog ovogodišnjim budžetom pripadajuću platu izdaje“ (Savin 1962, 328).

Pod zapovedništvom novog kapetana, u proleće i leto iste 1864. godine, Deligrad prevozi ogrevno drvo na relaciji Golubac – Beograd, za potrebe Ministarstva vojnog. U proleće 1865. godine, sa tri šlepa prenosi municiju iz Kragujevca u magacin Kosovac i u magacin kod Gamzigrada, a odmah zatim knez Mihailo i kneginja Julija njime putuju do Šapca na čuvene šabačke konjičke trke. U eksploataciji Ministarstva finansija Deligrad je ostao do 1. aprila 1866. godine, kada je prešao u eksploataciju Ministarstva vojnog (Savin 1962, 329).

Za vreme zapovedništva kapetana Poznanovića, Deligradu je bila poverena veoma značajna istorijska misija. Kao rezultat sporazuma između turskog sultana i kneza Mihaila o predaji gradova u srpske ruke, 24. marta 1867. godine, parobrod Deligrad je na tri šlepa utovario 2.000 Turaka, glavni deo posada iz tvrđava Beograd, Smederevo i Kladovo, i odvezao ih u Ruščuk. Mesec dana kasnije, Deligradje pokupio i poslednje čete Turaka i odvezao ih niz Dunav. O tome Srpske novine, 24. aprila 1867. godine, pišu sledeće: „Danas se i ostatak turske posade iz Beogradske citatele izvezao oko 9½ sati iz jutra na Deligradu niz Dunavo i tako su sada, kada mi ovo pišemo, svi gradovi u Srbiji zauzeti srbskom vojskom.

 

O ovom događaju je sačuvan i pisani spomenik savremenika, Poznanovićevog I brodskog krmara Jovana Dimitrijevića iz Donjeg Milanovca. Ponosan na svoje učešće u ovom velikom istorijskom događaju, Dimitrijević je štampao „Spomenik“ koji je delio poznatim i nepoznatim Srbima duž Dunava, a koji glasi: „Da sam ja dole potpisani sa gospodinom kapetanom Aleksandrom Poznanovićem, rodom iz Dalmacije i gospodinom kontrolorom Svetozarom Protićem iz Srbije, 24. marta i 24. aprila 1867. godine na srpskom parobroduDeligrad, posle predaje u ruke Srbima Beograda grada, svu tursku vojsku u tursku zemlju na večito odvezao, koje svima srodnicima i prijateljima na večiti spomen izdajem.“

Inspirisan ovim događajem, Ljubomir Nenadović je ispevao pesmu „Deligrad“:

Deligrade, Deligrade,
što niz Dunav ploviš
i nemile naše goste
iz premile zemlje nosiš.
Plovi brzo, plovi brzo
do u Crno ladno more
i tamo ih sve stovari
s talasima nek se bore.
I kaži im na rastanku
razgovetno, polagano,
da je tvoje ime krvlju,
njinom krvlju, okupano.
I da tebe Srbi zvaše:
„Zajažalta turske sile“
kada su se vojske naše
za slobodu srpsku bile.
Preko tebe oni negda
ovu zemlju poplaviše
suđeno je te je opet
preko tebe ostaviše…

Kapetan Aleksandar Poznanović je kao zapovednik parobroda Deligrad bio u službi srpske države od 13. marta 1864. do 25. marta 1868. godine, kada je, iz nepoznatih razloga, prestalo njegovo zapovedništvo, a time i služba na Deligradu. Čovek koji je poslednje turske vojnike „izvezao iz Srbije“, ostavio je kosti „na večito“ daleko od rodne bokeljske obale, na srpskom pravoslavnom groblju u Istambulu 26. februara 1880. godine (Stamatović 1987, 60).

podeli