Џејн Годал је науци приступила на један сасвим необичан начин и добила резултате који је сврставају међу највеће живе научнике
Текст: Јована Николић
Година је 1960. Налазимо се у џунгли на истоку Африке, у близини језера Тангањика и видимо двадесетшестогодишњу девојку како са брдашцета посматра шимпанзе. Из родне Енглеске је понела двоглед, свеску за белешке и жељу да научи што више о овим животињама. Педест и шест година касније, она је највећи познавалац понашања шимпанзи, али и много више од тога. Џејн Годал је и њихов пријатељ и борац за боље услове живота и заштиту њихових природних станишта.
Џејн Годал је одувек волела животиње и природу, а у детињству је дане проводила читајући романе о Тарзану и маштајући о путовању у Африку. Након завршене средње школе, Џејн није била у финансијској могућности да настави школовање па је почела да ради као конобарица и да одваја новац за посету другарици која се преселила у Кенију. Крајњи циљ било је посматрање животиња, а за ову необичну идеју имала је потпуну подршку своје мајке која је била и њен помоћник на почетку истраживања.
Почетак пута
Најдуже истраживање шимпанзи у историји почело је 1960. године када је Џејн на позив професора Луиса Ликија, једног од пионира палеоантропологије, отишла у Танзанију, у данашњи Национални парк Гомб. Професор Лики је веровао да је проучавање шимпанзи од суштинског значаја за разумевање човекових предака, а ова његова идеја није наилазила на разумевање и одобравање антрополога тог времена. На још већи отпор у читавој научној заједници наилазила је замисао да се овом темом бави Џејн, која је без икаквог научног образовања једина желела да помогне професору у посматрању шимпанзи.
Оно што је научна заједница оцењивала као незнање, аматеризам, непознавање научних теорија и неразумевање метода, довело је Џејн до револуционарних резултата. Док су највећи научници о шимпанзама знали само оно што су прочитали у научним радовима, Џејн се овим човековим сродницима приближила отвореног ума и без икаквих академских предрасуда. У Африку није дошла да би преиспитивала теорије, већ да би посматрала шта се у природи заиста догађа.
Почетак није био лак. Маларија, склапање позанстава са локалним становништвом и чекање да се прве шимпанзе појаве, учинили су да у почетку дани предуго трају. Ипак, за првих 18 месеци Џејн је на око 850 страна већ написала и скицирала оно што је опазила. Наравно, језиком који је био далеко од научног, али који је био близак истини. Између осталог, научна заједница је сматрала неприхватљивом њену субјективност и однос према животињама које посматра. Са друге стране, њој емпатија није сметала да шимпанзе опише онаквим какве јесу.
На почетку шимпанзе нису дозвољавале да им се Џејн приближи па их је посматрала само двогледом. Постепено су је пуштале у своје окружење, али први сусрети нису били нимало пријатни. Шимпанзе су испитивале да ли је она њихов непријатељ и понашале се агресивно. Међутим, како је време пролазило, расла је блискост међу врстама па су шимпанзе све чешће долазиле у њен камп, а локално становништво је веровало да Џејн поседује специјалне моћи. Те мистичне моћи биле су разумевање и стрпљење.
Сивобради учитељ
Група шимпанзи коју је Џејн посматрала имала је око 50 чланова, а она је разликовала сваког од њих. Научници су у својим експериментима и посматрањима животиње означавали бројевима и било им је неприхватљиво то што је Џејн шимпанзама давала властита имена. Њихова индивидуалност, блискост коју су развијали и особине које је уочавала довели су је до закључака да су нам шимпанзе сличније него што је ико раније помислио. У групи су били Фло са својом децом Фифи и Феганом, од које је Џејн учила о родитељству, нежан и миран Дејвид Сивобради најчешће у друштву крупног и снажног Голијата.
Највише је научила од Дејвида Сивобрадог. Осим што је са њим развила пријатељски однос, посматрајући га дошла је до открића да шимпанзе једу месо, али и до револуционарног сазнања да човек није једина животиња која прави и користи алат. Посматрала је Дејвида како од травке прави пецаљку којом из мравињака извлачи термите, а након што је професор Лики примио ову вест, послао јој је писмо у коме је писало: „Сада морамо да променимо дефиницију алата, дефиницију човека или да прихватимо да су шимпанзе људи.“
Научна заједница на почетку одбија да прихвати ово откриће које је уздрмало дотадашње теорије. Сумњали су у запажања до којих је дошла Џејн говорећи да је читава сцена намештена и подсећајући да она није професионалац. Професор Лики је желео да се академска заједница озбиљније бави резултатима до којих је дошла Џејн па јој зато помаже да 1962. године упише докоторске студије етологије на Кембриџу. Џејн није желела да постане научник, па је време проведено на факултету изазивало усамљеност, разочарења и носталгију за Африком.
Докторирала је 1965. године. У међувремену се стално враћала у Гомб, а затим долазила у Лондон разочарана што за потребе експеримената научници прикупљају податке на сурове начине. Професори са Кембриџа су је саветовали да у свом докотрату о шимпанзама говори у средњем роду и да им не приписује људске особине које немају. Међутим, она је уочила не само да шимпанзе праве алат, већ и да имају изузетну способност комуникације, показују широк спектар емоција, решавају проблеме, а унутар својих група развијају чврсте пријатељске и родбинске везе.
Плес на киши
Након докторских студија, Џејн Годал стиче углед у научној заједници. Држи гостујућа предавања, добија средства за наставак истраживања, а студенти и истраживачи из целог света почињу да долазе у њен камп. Њена популарност расте и ван научних кругова, постаје тема бројних емисија, филмова, новинских текстова, а 1971. године објављује књигу о својим првим посматрањима шимпанзи У сенци човека. Ипак, највеће задовољство за др Џејн Годал било је, као и за аматерку Џејн, посматрање шимпанзи.
Када су је у једном интервјуу питали како је успела да прва дође до многих сазнања о шимпанзама, оговорила је: „Не морате да будете потпуно емотивно искључени да бисте објективно посматрали.“ Док је посматрала плесове шимпанзи на киши и дивила се њиховој снази и елеганцији, схватила је да се у њиховој природи крије потреба да се играју. Посматрала је све њихове врлине и мане питајући се колико смо слични. На почетку је веровала да су шимпанзе боље од људи дивећи се њиховој лојалности, мајчинској бризи, пријатељству, али касније није затварала очи ни пред ратом који је настао међу овим животињама, агресијом и канибализмом.
Џејн Годал је 1977. године у Сан Франциску основала институт који данас има своје гране на четири континента и наставља најдуже истраживање шимпанзи на свету, у исто време се бавећи и њиховом заштитом. Њен рад је у свим круговима признат, а за достигнућа у проучавању човековог најближег рођака добила је бројне награде. Књига Шимпанзе Гомбa, објављена 1986. године, представља најсвеобухватнији рад о овим животињама. Џејн данас, у деветој деценији свог живота, води борбу за боље услове живота примата у зоолошким вртовима и другим врстама заточеништва, као и у лабораторијама, шири свест о важности очувања природних станишта, а стихови једне песме поручују: „Сањај, Џејн, сањај. Захваљујући теби знамо да је разлика између нас мала.“