Thinklist

Највеће заблуде о свемиру

Многе чињенице о свемиру косе се са претпоставкама и интуитивним закључцима. Ево најчешћих заблуда о свемиру и праве истине о њима

Текст: Тијана Марковић

Да ли су заиста топлије оне планете које су ближе сунцу и да ли би стварно човек експлодирао у вакууму свемира? Шта представља кометин реп? Шта додови до појаве годишњих доба? Да ли Сунце гори? Колико пута је човек слетео на Месец? На колико планета су се спустиле космичке сонде?

Знате све ове одговоре или бар већину? Или, до сада нисте ни размишљали о њима?

У новом тексту из рубрике THINKLIST читајте о седам најраширенијих заблуда о свемиру.

 

1. Сунце гори?

Удаљено око осам светлосних минута од планете Земље, Сунце представља нама најближу звезду у Млечном путу. Захваљујући топлоти и светлости која нам долази са њега, живот на Земљи је могућ. Иако је то један од објеката који се најдуже изучавају, постоји нешто што изазива погрешне закључке о његовом саставу.

Као и свака звезда, Сунце представља усијану лопту гаса, на чијој површини температура достиже око 5000 степени. Управо због своје „ужарености“ много људи мисли да оно гори. Међутим, ако бисте се запалили, имали бисте на себи више ватре него што постоји на читавом Сунцу!

Заправо, сва топлота и светлост који допиру са њега, проистичу из нуклеарне фузије (спајање лакших језгара од којих настају тежа). Она се дешава тако што висока температура у унутрашњости звезде, обезбеђена гравитационом силом, узрокује да се честице крећу огромном брзином, те се, услед велике густине вероватноћа сударања честица повећава, а тиме и процес нуклеарне фузијe. Докле год се на њему буду одигравале овакве реакције, оно ће живети и емитовати светлост и топлоту. Из овога можете видети да уобичајене ватре нема на Сунцу, већ само огромне количине гаса.

2. Планета најближа Сунцу је најтоплија?

Меркур, нити највећа, нити најлепша планета, углавном је позната тек по томе што је најближа Сунцу и најмања у Сунчевом систему (од 2006. године, када ја Плутон сврстан у планетоиде). Сходно томе, већина људи претпоставља да она мора бити и најтоплија планета. Премда температура на осунчаном делу Меркура, износи око 470 °C, што је јако топло, шта га то спречава да буде најтоплији?

Веровали или не, истовремено, на неосунчаној страни температура се може спустити и до -170 °C. То се дешава зато што ова планета нема атмосферу, па се топлота, након заласка Сунца не задржава дуго на њеној површини. Још један разлог због ког се она тако брзо хлади је њена орбита и ротација. Меркуру је потребно 88 Земаљских дана да се окрене око Сунца, док његова ротација траје чак око 176 дана. То значи да на Меркуру дан траје дупло дуже него година!

Самим тим, један његов део је довољно дуго неосунчан да се температура може спустити толико испод нуле. Баш због сталног варирања температуре ова најмања планетa Соларног система не може бити најтоплија, већ ту титулу преузима Венера, чија је температура константна и износи више од 500 °C. Узрок томе је њена јако густа и отровна атмосфера због које се јавља ефекат стаклене баште.

3. Кометин реп показује одакле она долази?

Представљале су и прогнозирале несрећу, немаштину, рат и пропаст, људи су их се плашили и дивили им се. Иако их је раније свако тумачио на свој начин, данас, након толико истраживања и проучавања, комете се најједноставније и најгрубље могу дефинисати као ледена небеска тела на којима се разликују два дела, језгро и реп. Неке од њих прилазе близу Сунца и испаравају, док неке бивају заувек избачене из Сунчевог система. Карактерише их изненадна појава на небу и реп чија дужина надмашује димензије самог језгра.

Изненађујуће је то што правац пружања репа комете нема баш много везе са њеном рутом. То је зато што, за разлику од метеора, њен реп не настаје услед трења или одрона, већ је узрокован топлотом и соларним ветром. Док се комете крећу великим брзинама, они топе лед и шаљу честице у смеру сунчевог ветра. Због тога се реп не мора увек формирати иза ње, али ће увек бити постављен супротно од Сунца.

4. Да ли је Марс једина планета на коју су се спустиле сонде?

Последњих година све више се улаже у истраживање и проучавање свемира. У те сврхе, годинама у назад, лансирано је много сонди у космос.

Већини људи је познат „Curiosity“ ровер, робот који годинама истражује површину Марса. Осим њега, још један ровер, лансиран 2003. године, (који је у функцији и данас, иако су му предвиђали животни век од око 90 дана), је „Opportunity“. Наравно, послато је још много летелица у свемир, али спуштање на површину било које планете је комплексније.

Шта мислите, да ли је Марс једина планета на коју су се спустиле сонде? Ако је ваш одговор не, у праву сте. Између 1970. и 1984. године СССР је успешно спустио осам сонди на површину Венере. Проблем је био у томе што је Венерина атмосфера негостољубива и свака летилица која је спуштена на њену површину бивала је згњечена и скувана. Сонда која је најдуже опстала преживела је два сата, много дуже него што је очекивано.

Још компликованија планета за слање сонди је Јупитер, с обзиром на то да је сачињена готово само од гасовитих материјала. Ипак, 1989. године, свемирска летелица Галилео послата је да истражи Јупитер и његове сателите. Шест година након почетка мисије, летелица је испустила сонду на Јупитер. То је, за сада, једина сонда која је прошла кроз Јупитерову атмосферу и подаци који су тада добијени били су изненађујући и навели су научнике да преиспитају своја тврђења о томе како су планете настале и како функционишу.

5. Људи експлодирају у свемиру?

Вероватно знате да услед промене притиска може доћи до скупљања или ширења материје. Могуће је да сте у неком филму или негде на телевизији видели како људи експлодирају ако су незаштићени изложени вакууму свемира. Овде би било логично да се тело надује и пукне, попут балона који је одлетео сувише високо. Ипак, као што човек не би пукао када би га уболи иглом, тако не би пукао ни у свемиру, његово тело је сувише жилаво. Тачно је да би се мало надуо, али његовим костима, кожи и другим органима је потребно више од промене притиска да експлодирају.

У ствари, неколико људи је било на кратко изложено екстремно ниском притиску ради експеримената у свемирским мисијама. Најстрашније што се једном од њих десило био је губитак свести, али се касније потпуно опоравио.

6. Колико пута је човек слетео на Месец?

20. јула, пре тачно 45 година, десио се један од највећих технолошких подухвата човечанства. Човек је први пут слетео на неко небеско тело различито од Земље. То је био резултат успешне НАСА-ине мисије Аполо 11 и од тада су свима добро позната два астронаута, Нил Армстронг и Едвин Олдрин. Они су били први људи који су прошетали по Земљином природном сателиту, али да ли су били и једини?

Након првог слетања, изведено је још 5 успешних мисија одласка човека на Месец и слетело је још 10 астронаута. Постоје још неке интересантне чињенице везане за Аполо програм. Укупно 24 људи је видело далеку страну Месеца, у популарној култури познату и као ”тамну страну Месеца”. Такође, међу људима који су учествовали у мисијама био је и Ален Шепард, командант мисије Аполо 14, други човек и први Американац у свемиру. Тада је први пут монтирана камера у боји која је снимила спуштање оба астронаута на Месечево тло.

Међутим, поставља се питање, зашто је последње слетање изведено давне 1972. године? Ако се узме у обзир да је за једну Аполо мисију потрошено око 24 милијарде долара, а да су у другој половини седамдесетих година САД биле у великој рецесији и да је НАСА-ин буџет био ограничен, одговор је јасан. Једина влада која је могла да учини сличан подвиг била је влада Совјетског Савеза, али је она тада одустала због превеликих расхода, па је тиме, у то време, стављена тачка на сличне мисије освајања свемира.

7. Растојање Земље од Сунца утиче на смењивање годишњих доба?

Већина људи мисли да је на Земљи топлије ако је она ближа Сунцу, а хладније ако је удаљенија. Међутим, разлози за смењивање годишњих доба и промене температуре на нашој планети леже у више процеса. Неки од главних утицаја на климу су три астрономска циклуса названа Миланковићеви циклуси.

Први од њих је промена ексцентричности Земљине орбите од скоро праве кружнице до издужене елипсе. Она утиче на разлике међу годишњим добима. Када је Земља близу Сунца, добија највише његове топлоте. Хемисфера ближа Сунцу има благе зиме, а даља релативно топла лета. У периоду највеће ексцентричности сезонска разлика примљене топлоте је 20 одсто, иначе је око 7 одсто.

Други циклус је промена нагиба осе ротације у односу на раван еклиптике. Када је нагиб већи, разлика између годишњих доба на већим географским ширинама је израженија. Промена нагиба нема толики утицај на екватору колико на половима.

Последњи циклус је прецесија. То је последица љуљања Земљине осе и утиче на њену оријентацију. Услед прецесије се дешава да се равнодневице не догађају увек истог датума, већ се полако померају у календару.

Овде је изостављен утицај атмосфере, неједнако загревање воде и копна, али када се све то узме у обзир, види се да је промена годишњих доба на Земљи много сложенија и не може се разматрати само на основу положаја Земље у односу на Сунце.

Истражите и друге топ-листе у рубрици THINKLIST

 

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs