Biblioteka

Ričard Dokins: Najveća predstava na Zemlji

Nova Biblioteka donosi odlomak iz jedne od najcenjenijih i najčitanijih naučnopopularnih knjiga u istoriji, Najveća predstava na Zemlji, Ričarda Dokinsa

Tekst: Ričard Dokins (odlomak iz knjige Najveća predstava na Zemlji, Heliks, 2010)

Počeo sam ovu knjigu slikom nastavnika latinskog koji je primoran da gubi vreme i energiju braneći stav da su Rimljani i njihov jezik postojali. Razmislimo još malo o tome i upitajmo se kakvi su, zapravo, dokazi u prilog tvrdnje da je bilo Rimskog carstva i latinskog jezika. Živim u Britaniji gde je, kao i svuda po Evropi, Rim ostavio svoj pečat, izbrazdao svoje puteve po krajolicima, prepleo svoj jezik s našim, a svoju istoriju utkao u našu književnost.

Prošetajte se duž Hadrijanovog zida, koji meštani radije zovu Rimski zid. Ja sam to činio svake nedelje – mi, učenici internatske škole u (srazmerno) novom Salisberiju, išli smo jedan za drugim, u koloni, do rimske kamene utvrde u Old Sarumu i družili se sa zamišljenim duhovima mrtvih ratnika.

Raširite kakvu staru vojnu mapu Engleske. Gde god ugledate dugačak drum, prav kao strela, naročito tamo gde preseca zelena polja, ili gde se pruža kolski put koji kao da je povučen lenjirom – gotovo uvek ćete naći rimski potpis na njemu. Ostaci Rimskog carstva na svakom su koraku.

Izumiranje je pravilo. Preživljavanje je izuzetak.

– Karl Segan

I istorija živih bića ispisana je svud po njima. Živa bića su prepuna bioloških ekvivalenata rimskih puteva, zidova, spomenika, ostataka keramičkih posuda, čak i drevnih zapisa utisnutih u živu DNK, koji spremno čekaju da ih naučnici rastumače.

Prepuna su? Da, doslovno. Kad se prehladite, ili se strašno uplašite, ili vas uzdrma nestvarno zanatsko umeće u Šekspirovim sonetima, naježite se. Zašto? Zato što su vaši preci bili normalni sisari s dlakama po celom telu koje su se kostrešile i spuštale na zapovest osetljivih telesnih regulatora temperature. Ako je bio mraz, dlake su se podizale kako bi se među njima zadržalo više vazduha. Za toplih dana, omotač se spuštao, da se lakše telo rashladi.

Kasnije tokom evolucije, sistem kostrešenja dlaka preuzet je u svrhe društvene komunikacije i postao je deo „ispoljavanja emocija“, što je Darvin među prvima uočio i naveo u knjizi kojoj je nadenuo ime upravo po toj sintagmi (Expression of the Emotions). Ne mogu da odolim a da s vama ne podelim sledeće redove – tipično Darvinove – iz te knjige:

Gospodin Saton, promućurni čuvar zoološkog vrta, pažljivo je posmatrao, po mojim instrukcijama, šimpanzu i orangutana; i veli da im se dlake nakostreše kad se iznenada uplaše, od groma, ili kad se razljute, na primer kad ih draškaju. Video sam šimpanzu koja se uzbunila ugledavši crnog utovarivača uglja, i dlaka joj se nakostrešila po celom telu… Uneo sam prepariranu zmiju u odeljak s majmunima i nekolicini se dlaka odmah izdigla… Kad sam prepariranu zmiju pokazao pekariju, dlaka mu se čudesno nakostrešila duž leđa; a isto se dešava i s veprom kad se razbesni.

Mi smo mašine za preživljavanje – robotizovana vozila slepo programirana da očuvaju sebične molekule poznate kao geni. Ovo je istina koja me i dalje ostavlja bez reči.

– Ričard Dokins

Dlake na vratu kostreše se u ljutnji. Isto tako i u strahu dlake se usprave kako bi naizgled povećale telo pa da se uplaše opasni suparnici ili grabljivci. Čak i mi, goluždravi čovekoliki majmuni, još uvek posedujemo mehanizam za kostrešenje nepostojećih (ili jedva postojećih) dlačica, i to zovemo jeza. Mehanizam za kostrešenje dlaka je ostatak, nefunkcionalni relikt nečega što je imalo praktičnu svrhu za naše davno umrle pretke. Zaostale dlačice samo su jedan od brojnih primera istorije koja je ispisana svuda po nama. One su uverljiv dokaz da se evolucija odigrala, i to dokaz koji se ne temelji na fosilima nego na modernim životinjama.

U prethodnom poglavlju, kad sam uporedio delfina s doradom, prilično velikom ribom, videli smo da ne moramo tragati mnogo duboko po delfinu kako bismo otkrili istoriju njegovog života na kopnu. I pored delfinove hidrodinamične, ribolike spoljašnjosti, a uprkos činjenici da sada ceo životni vek provodi u vodi, te da bi vrlo brzo umro ako bi se nasukao, njemu – ali ne i doradi – „kopneni sisar“ utkan je u samu srž. Delfin ima pluća a ne škrge i, kao svaka kopnena životinja, udaviće se ako ga nešto spreči da izroni i udahne vazduh, premda može da zadrži dah mnogo duže od kopnenog sisara.

Na svakakve načine je njegov disajni aparat izmenjen kako bi se prilagodio vodenom svetu. Umesto da diše kroz dve male nozdrve na kraju nosa, što je uobičajeno za sve kopnene sisare, delfin ima jednu nozdrvu na vrhu glave i kroz nju diše samo neposredno pošto izroni. Ta „disaljka“ ima čvrsto stegnut ventil-zaptivač koji sprečava da voda izađe; otvor je širok kako bi se što manje vremena utrošilo na disanje.

Godine 1845, u prepisci s članovima Kraljevskog društva, kome je pripadao i Darvin te je stoga vrlo lako mogao tu prepisku pročitati, Fransis Sibson je napisao: „Mišići koji otvaraju i zatvaraju disaljku i koji funkcionišu u raznim šupljim organima čine jedan od najsloženijih a ujedno i najfinije podešenih mehanizama koje su oblikovale priroda ili umetnost.“ Delfinova disaljka je primer velikog upiranja da se ispravi problem koji nikad ne bi ni postojao da delfini dišu na škrge, kao ribe. A mnogi detalji na disaljki mogu se posmatrati kao korekcije sekundarnih problema koji su iskrsli kad su životinje počele unositi vazduh preko vrha glave, a ne (više) kroz nozdrve.

Pravi stvaralac odmah bi planirao da se otvor nađe na vrhu glave – to jest, ako ne bi odlučio da odmah ukine pluća i opredeli se za škrge. U ovom poglavlju stalno ćemo nailaziti na primere da se u evoluciji korigovala prvobitna „greška“ ili istorijski relikt i to preko naknadne kompenzacije i doterivanja umesto kroz vraćanje pred tablu za crtanje, kako bi pravi stvaralac učinio. Kako bilo, detaljan i složen put do nastanka disaljke uverljiv je dokaz da su daleki preci delfina živeli na kopnu.

Ne preživljavaju najsnažniji ili najinteligentniji, već oni koji se najbolje mogu prilagoditi promeni.

– Čarls Darvin

Na nebrojeno mnogo drugih načina moglo bi se pokazati da je istorija delfina i kitova ispisana svuda po njima i u njima, poput tragova rimskih drumova povučenih kao prave crte – kolske, konjske i pešačke staze po mapi Engleske. Kitovi nemaju zadnje udove, ali sićušne kosti, duboko u njihovom telu, ostaci su karličnog pojasa i zadnjih udova njihovih davno nestalih nogatih predaka. Isto važi i za sirene ili morske krave (dosad sam ih nekoliko puta pomenuo: lamantini, dugonzi i osmometarske Stelerove morske krave koje su ljudi lovili do istrebljenja).*

Sirene su znatno drugačije od kitova i delfina, ali one su uz njih jedina grupa potpuno morskih sisara koji nikad nisu pohodili obalu. I dok su delfini brzi, aktivni i inteligentni mesožderi, lamantini i dugonzi su spori, pospani biljojedi. Kad sam obišao akvarijum s lamantinima u zapadnoj Floridi, jedini put nisam bio besan zbog glasne muzike iz zvučnika. Tamo su puštali uspavljujuću muziku koja se činila tako prikladna da sam zaboravio na ljutnju.

Lamantini i dugonzi plutali su bez naprezanja u hidrostatičkoj ravnoteži, ne pomoću ribljeg mehura kao što to čine ribe nego koristeći teške kosti kao ravnotežu prirodnom potisku svoga gabaritnog tela. Zato im je specifična težina vrlo slična specifičnoj težini vode, i mogu da joj se fino prilagođavaju uvlačenjem ili širenjem grudnog koša. Preciznost s kojom kontrolišu potisak dodatno je povećana time što poseduju zasebne duplje za svako plućno krilo: oni imaju dve dijafragme.

Delfini i kitovi, dugonzi i lamantini rađaju žive bebe, kao i svi sisari. To nije uobičajeno samo za sisare. Mnoge ribe su živorotke, ali žive mladunce donose na svet na bitno drugačiji način (zapravo, radi se o izvanrednoj raznovrsnosti bitno drugačijih načina koji su sigurno evoluirali nezavisno jedni od drugih). Posteljica delfina je, nema sumnje, kao kod drugih sisara, a svojstveno im je i to da doje mlade. I mozak im, nesumnjivo, ima odlike mozga sisara, i to vrlo naprednih. Moždana kora sisara je sloj sive mase omotane oko spoljašnje strane mozga. Postati pametniji, uglavnom znači povećati oblast tog sloja. To se može učiniti tako što se poveća i mozak i lobanja u kojoj je smešten.

Evolucija nikada ne gleda ka budućnosti.

– Ričard Dokins

Ali velika lobanja ima i svojih loših strana. Kao prvo, teže ju je nositi. Zato pametni sisari nastoje da povećaju oblast sive mase a da ne pomeraju granice zadate veličinom lobanje, i to postižu tako što ceo taj sloj jako namreškaju pa ima duboke nabore i procepe. Zbog toga ljudski mozak izgleda kao naborani kesten, a mozak delfina i kitova jedini može parirati po naboranosti mozgu čovekolikih majmuna.

Mozak riba nema nikakve nabore. On nema ni moždanu koru i sićušan je spram mozga delfina ili čoveka. Sisarsko poreklo delfina duboko je urezano u naboranu površinu njihovog mozga. On je deo njihove sisarske osobenosti, zajedno s posteljicom, mlekom, srcem s četiri komore, donjom vilicom s jednom kosti, toplokrvnošću i mnogim drugim specifičnim sisarskim odlikama.

Toplokrvnim životinjama zovemo sisare i ptice, ali one, zapravo, imaju sposobnost da održavaju telesnu temperaturu bez obzira na temperaturu okoline. To je dobra zamisao, pošto omogućava da se hemijske reakcije u ćeliji optimizuju tako da funkcionišu najbolje što mogu pri određenoj temperaturi. „Hladnokrvne“ životinje nisu nužno hladne.

Gušter će imati topliju krv od sisara ako se oboje nađu u Sahari u po bela, sunčana dana. Isto tako, krv će mu biti hladnija od krvi sisara ukoliko se zateknu na snegu. Sisar sve vreme ima istu temperaturu, i mora se mnogo namučiti da bi je održao pomoću svojih unutrašnjih mehanizama. Gušteri regulišu telesnu temperaturu spoljašnjim sredstvima – izlaze na sunce kad treba da se zagreju i sklanjaju se u hlad kad treba da se ohlade. Sisari preciznije podešavaju svoju telesnu temperaturu i delfini tu nisu izuzetak. Opet se pokazalo da je njihovo sisarsko poreklo ispisano svud po njima, iako su se vratili životu u moru gde mnoga stvorenja ne održavaju konstantnu temperaturu tela.


* Veza s legendarnim sirenama možda se vidi u njihovoj navici koju dele sa slonovima, svojim kopnenim rođacima, da doje mladunce iz dojki na grudima. Možda su ih seksualno frustrirani mornari, koji su dugo boravili na moru, posmatrali izdaleka i pogrešno zaključili da su to žene. Morske krave se ponekad prozivaju kao krivci za legendu o sirenama.

 

Ričard Dokins

Najveća predstava na Zemlji

Prevod: Aleksandra Dragosavljević, Ana Ješić, Katarina Ješić, Bojan Stojanović

Profesor Ričard Dokins, poznati popularizator nauke, knjigu Najveća predstava na zemlji napisao je u jubilarnoj 2009. godini, kada smo proslavljali dvesta godina od Darvinovog rođenja i sto pedeset godina od prvog izdanja njegove knjige O poreklu vrsta. Omaž delu ovog čuvenog biologa, teoriji evolucije, ova knjiga predstavlja preko potreban savremeni, potpuni pregled istorije teorije evolucije i dokaza koji joj idu u prilog, dajući istovremeno odgovore na i dalje žive aktuelne zamerke onih koji u nju sumnjaju. Dokins, evolucioni biolog i profesor na Univerzitetu Oksford, kao i u svojim ranijim knjigama, naučnu tematiku prezentuje na pitak, a ipak dubok način. On pritom navodi anegdote iz istorije nauke, živopisne primere iz same prirode, ali pre svega činjenice, tvoreći tekst koji ubedljivo promoviše naučni pogled na svet.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs