Пролазници на Тргу Николе Пашића већ четири месеца посматрају како несвакидашњи број људи улази у Историјски музеј Србије, а често и како се окупљају велике групе оних који желе да посете изложбу „Пупин – од физичке до духовне реалности“. О овој изложби се прича, а мало је оних који нису чули за њу, чак и ако је нису посетили.

Посетиоци су изненађени дизајном и начином на који експонати преносе причу, али су посебно заинтересовани за сусрет са ауторком изложбе. Сасвим неуобичајено, она дочекује посетиоце и кроз поставку води групе које нарастају и до 500 људи.

Изложба приказује на свеобухватан начин Михајла Пупина, уз мноштво интерактивних експоната, биографских података и помоћу модерних технологија за стварање проширене реалности што је чини једним од најуспешнијих научнопопуларних догађаја у последњих неколико година. Последња вест је да ће изложба на истом месту остати до краја 2016. године

„Ако успете да покренете дете и да нешто промените док се његова личност гради, учинили сте највећу могућу ствар у популаризацији науке“, каже ексклузивно за Елементаријум Александра Нинковић Ташић, ауторка изложбе „Пупин – од физичке до духовне реалности“, која већ више од деценије интензивно и изузетно успешно ради на афирмацији и промоцији српско-америчког научника.

На самом почетку нове серије „Разговори петком“ са људима који у Србији и изван ње развијају и чине пионирске продоре у науци или преносе знање грађанима, са Александром разговарамо о Пупину, његовом наслеђу, мотивацији, изазовима и личној борби.

 

Елементаријум: Живимо у времену телекомуникација, али ипак временски далеко од тренутка када је Михајло Пупин живео. Како је Пупин постао савременик и учитељ младих људи?

Александра Нинковић Ташић: Пупинова снага нема рок трајања. Данашња деца другачије виде овај свет него деца пре 70 година, али постоје универзалне вредности којима нас Пупин учи и које су потпуно применљиве. Моје друговање са Михајлом Пупином ми је показало како наука може да се учини примамљивом и доступном, нарочито младим људима. Упознавши његово наслеђе, упознала сам различите моделе и упутства како треба радити јер и Пупин сам популаризује науку. Он то ради бриљантно, једноставно и доступно мешајући причу о науци, стихове, анегдоте и приче о великим људима на један занимљив и сугестиван начин.

 

Мада долазите из области хуманистичких наука, Пупин је постао важан део вашег живота. Како?

Све је почело пре десет година када сам угледала Пупинову фотографију на првој страници велике монгорафије манастира Дечани, која је штампана из Фонда „Михајла Пупина“. Занимало ме је откуда фотографија једног научника на првој страници монографије манастира и почела сам да тражим одговор. Оно што сам пронашла ми није дало мира па сам морала да потражим више. И полако је почела да се склапа слика.

 

Оно што сте пронашли почињете да делите са јавношћу.

У једном тренутку, када сам већ сакупила хиљаде докумената који никада код нас нису преведени, осетила сам одговорност и потребу да нешто тако вредно обелоданим и учиним употребљивим. Прво је кренула моја борба да прикупљам, да даноноћно радим и преводим, а затим да пробам да оно што је Пупин оставио обликујем тако да добије неки систем. Данас у архиви имам преко 4200 новинских чланака из читавог света и око 15.000 докумената. Мој највећи циљ је да све то учиним доступним.

Фото: Милован Миленковић

 

Занимљиво је да у потрагу за Пупиновом заоставштином није кренула ниједна институција већ ви као појединац.

Било је тешко, али када се човек упусти у нешто што има вредност, губи меру којом је раније мерио свакодневни живот. Други су ме питали зашто то радим и докле ћу, али сама то питање никада нисам поставила. Врата су ми прво отвориле институције у свету – Универзитет Колумбија, НАСА, ФБИ. Америка ме ја научила како изгледа сређена и систематизована грађа. Сада, након свих резултата, имам подршку бројних институција у Србији па су тако изложбу подржали Министарство културе, Телеком Србија, Нелт. Ипак, у процесу Пупинизације ми је највредније познанство са изутетним људима до којих сам дошла сматрајући да би могли да знају нешто више или да би могли да протумаче неке од докумената. Не може човек да буде сам. Он је награђен тиме што познаје људе.

 

Изложба „Пупин – од физичке до духовне реланости“ може се сматрати круном вашег досадашњег рада, али она није ваш једини напор да се о Пупину прича.

У протеклих десет година сам широм Србије одржала троцифрен број часова о Пупину. Некада у малој учионици, некада у фискултурним салама пред стотинама деце, некада у домовима културе. Направила сам први виртуелни музеј посвећен једном човеку, сајт Идвора и виртуелну туру кроз Идвор, као и две мање изложбе посвећене Пупину. Организован је књижевни конкурс посвећен Михајлу Пупину на који је стигло више од 400 радова основаца и средњошколаца. Приредила сам и Пупинову аутобиографију и написала више од 400 чланака у различитим медијима.

 

Идвор?

Огроман мотив су ми биле Пупинове речи да је Идвор тако мали да се не може наћи ни на једној земљописној карти. Одлучила сам да Идвор порасте тако да преко интернета може да се види у читавом свету. Поред образовне, ту је и медијска Пупинизација па смо у Идвор довели више од 20 новинарских екипа и снимљен је велики број емисија.

 

Ипак, рад на овако великој и свеобухватној изложби поставио је неке сасвим нове задатке.

Сама прича о Пупину је већ годинам живела у мени, али најтеже ми је било да изаберем какав садржај треба приказати и шта је база. Затим је требало да повежем сарадникe и оно што они раде са Пупинизацијом. Међутим, посебан изазов је била проширена реалност. Постоји изложба у изложби и оне могу да функционишу независно једна од друге. Једно је оно што видите у простору, али постоје и места која захтевају да дођете са апликацијом и чујете потпуно другачију причу. У читавом процесу важна је била координација између мене која сам плела садржај и тима који је реализовао изложбу. Марко Тодоровић и Јана Родић су створили магију на изложби тако што су разумевши моје речи направили интерактивне експонате и урадили дизајн, директорка Историјског музеја Србије др Душица Бојић дала је своје поверење и отворила врата ове куће, а Марко Савић је дао све од себе да умрежи институције.

Фото: Милован Миленковић

 

Ваша вођења изложбе привлаче посебну пажњу посетиоца, а често их обрадујете својим доласком и ван редовних термина.

Сваки пут се осетим као да први пут причам и та прича заиста никада није иста, као ни групе које посећују изложбу. Вођења трају најмање два сата и путујући кроз једну биографију науке и живота уживамо, а дешава се и да се смејемо или заплачемо. Када говорите искрено из срца ствари у које заиста верујете, људи вам верују и желе да са вама нешто поделе. Морамо уложити себе у оно што приказујемо, а у музеју мора да проради емоција. Недостаје нам више жара у животу и у представљању онога што желимо да се усади у друге људе. Технологија је само средство, али морате пренети и љубав.

 

А како реагују деца?

Када видим како наука може да се усади у срце и како млад човек може да препозна научни пут Михајла Пупина као место на коме би се и он могао наћи, добијам огромну енергију. Невероватно је колико су та деца радосна. Постављају права питања и причамо озбиљне приче на дечји и једноставан начин. Дешава се да ме родитеље те деце касније питају где могу да нађу Пупинову аутобиографију о којој деца стално причају. Много ме радује када дођу школе, а суботом та иста деца доведу родитеље, пријатеље, рођаке. Деца су узбуђена јер им је понуђено нешто несвакидашње. Они другачије виде овај свет него њихови вршњаци пре 70 година, али постоје неке универзалне вредности, а наука је један од најбољих путева којима можете одгајати квалитетне људе.

 

Шта можемо да научимо од Пупина?

Пупин је у једној књизи из које је учио на Кембриџу на маргинама написао „Прећи пет страна дневно“. Ова белешка ме је усмерила како радити – сваког дана малим корацима, али без прекида. Чиме год да се бавимо, то даје сигурне резултате. Никада за десет година нисам направила паузу, нисам оставила Пупина па му се вратила. Интензитет није био увек исти, али моја мисија је увек била присутна. Од Пупина можемо да научимо да је вредно бити истрајан и да истрајност увек даје резултат. Али највећа лекција је да највећи резултат и највеће задовољство долазе из рада за опште добро. Стални капацитет да производи добро, да ради за добро, да ради за друге – то је највећа поука.

подели
повезано
Најдужи филм свих времена
Врло људска ствар