Библиотека

Мичио Каку: Будућност ума

У новој Библиотеци одломак из новог хит издања Хелиска, књиге Будућност ума, од аутора који је најпознатији промотер науке на свету данас

Текст: Мичио Каку (Одломак из књиге Будућност ума, Хеликс 2014)

Да бисте стекли представу о томе каква би могла бити ванземаљска свест, осврнућемо се на стратегије које је природа усвојила за размножавање живих бића на Земљи. Постоје две основне репродуктивне стратегије у природи с дубоким последицама по еволуцију и свест.

Прву стратегију примењују сисари: направити малобројно потомство које се потом пажљиво и понаособ одгаја до зрелости. Ово је ризично решење, јер се у генерацији направи тек по неколико потомака, али претпоставља се да ће одгајање повећати вероватноћу преживљавања. То значи да се свако новорођенче негује и пажљиво гаји током одређеног периода.

Али постоји друга, много старија стратегија коју примењује највећи део врста у биљном и животињском царству, укључујући инсекте, гмизавце и већину других животних облика на Земљи. Идеја је да се направи велики број јаја или семенки и потом се ти продукти препуштају сами себи. Без неговања, највећи део потомства не преживи, тако да само неколико издржљивих јединки опстане до следеће генерације. То значи да родитељи не улажу никакву енергију у сваку наредну генерацију, те се размножавање ослања на просек у преживљавању; тако се продужава врста. Те две стратегије доводе до изненађујуће различитих ставова према животу и интелигенцији. Према првој стратегији, сваки појединац је важан. Љубав, неговање, наклоност и везивање се вреднују високо у овој групи. Та стратегија размножавања је успешна само ако родитељи улажу знатну количину драгоцене енергије да очувају младе. Насупрот томе, по другој стратегији нимало се не цени појединац, већ је битно преживљавање врсте или групе у целини. За чланове групе индивидуалност нема никакав значај.

Стратегија размножавања има значајне импликације по еволуцију интелигенције. На пример, када се сретну два мрава, размењују ограничену количину информација путем мириса и гестова. Иако су информације које два мрава размењују крајње штуре, помоћу њих успевају да направе тунеле и одаје и обједине их у мравињак. Премда пчеле међусобно комуницирају изводећи плес, сличне су мравима по томе што колективно дејствују: праве сложено саће и лоцирају удаљене бокоре цвећа. Дакле, њихова интелигенција није толико одлика јединке, него проистиче из свеукупне интеракције читаве кошнице и из њихових гена.

Размислимо сада о интелигентној ванземаљској цивилизацији заснованој на другој стратегији, сличној каквој интелигентној врсти пчела. У таквом друштву пчеле радилице које свакодневно лете тражећи полен потрошна су роба. Оне се не размножавају, већ живе с једним јединим циљем, да служе кошници и матици, за коју су спремне да се жртвују. Везе које повезују сисаре њима ништа не значе. Хипотетички посматрано, то би могло да утиче на њихов свемирски програм. Пошто је нама вредан живот сваког астронаута, много ресурса се троши да би се они вратили живи. Велики део трошкова свемирског путовања одлази на стварање услова за живот за космонауте, тако да могу да изведу повратно путовање и уђу у атмосферу. Али цивилизација интелигентних пчела можда не сматра живот сваког радника толико вредним, те би њихов свемирски програм могао да кошта много мање. Њихови радници не би морали да се враћају кући. Свако путовање би могло бити једносмерно и то доноси значајну уштеду.

Замислите сада да смо срели ванземаљца сличног пчели радилици. Кад наиђемо на пчелу у шуми, она ће обратити пажњу на нас искључиво онда кад угрозимо њу или кошницу. Иначе ми за њу не постојимо. Стога вероватно ни ванземаљску радилицу нимало не би занимало да успостави контакт или да подели своје знање с нама. Држала би се своје основне мисије, игноришући нас. А и вредности који ми негујемо биле би готово безначајне за њу.

Седамдесетих година, на антене сонди Пионир 10 и 11 прикачене су плакете с најважнијим информацијама о нашем свету и друштву. На плакетама се величала разноврсност и богатство живота на Земљи. Научници су тада претпостављали да су ванземаљске цивилизације као ми, радознале и заинтересоване за контакт. Али када би плакету нашла нека таква ванземаљска пчела радилица, врло је вероватно да јој ништа не би значила.

Уз то, пчеле радилице не морају да буду изразито интелигентне, него само довољно интелигентне да служе интересима своје кошнице. Дакле, ако бисмо послали поруку планети интелигентних пчела, вероватно би их мало занимало да пошаљу одговор.

Чак и ако би могао да се успостави контакт с таквом цивилизацијом, комуникација би се вероватно тешко изводила. На пример, када комуницирамо једни с другима, разлажемо идеје у реченице засноване на структури субјекат/предикат како бисмо изградили наратив који често представља личну причу. Већина наших реченица има наредну структуру: „Урадио сам то“ или „Они су урадили оно“.

Заправо, у књижевности и разговорима углавном користимо приповедање, често проткано сопственим или туђим искуствима и догодовштинама које смо доживели ми или наши узори. Овде се претпоставља да су наша лична искуства главни начин откривања информација.

Међутим, цивилизацију засновану на интелигентним пчелама можда не би занимали лични наративи. С обзиром на то да су изразито опредељене за живот у колективу, њихове поруке можда нису личне, већ сведене на чињенице, с важним информацијама нужним за кошницу, уместо на личне тривијалности и трачеве који би могли да побољшају положај појединца у друштву. Заправо, њима би наше приповедање могло бити помало одбојно, јер ставља улогу појединца испред потреба колектива.

Такође, пчеле радилице би имале потпуно другачији осећај за време. Пошто су радилице потрошне, можда не би имале дуг животни век. Могуће је да би учествовале у пројектима који су краткорочни и добро дефинисани. Но ми живимо много дуже, али такође смо свесни протока времена и бирамо пројекте и задатке које можемо да завршимо у оквиру свог живота. Подсвесно изводимо пројекте, успостављамо везе с другима и циљеве у складу с коначним животним веком. Другим речима, живимо у јасним етапама: самци, у браку, подижемо децу, пензионишемо се. Често, иако несвесни тога, претпостављамо да ћемо живети, на крају и умрети, у коначном временском оквиру.

Али замислите бића која живе хиљадама година, или су чак и бесмртна. Њихови приоритет, циљеви и амбиције били би потпуно другачији. Могли би се упуштати у пројекте који би трајали много људских векова. На међузвездана путовања често се гледа као на чисту научну фантастику, јер, као што смо видели, конвенционална ракета путује до оближње звезде приближно седамдесет хиљада година. За нас је то неоствариво дуго. Али за ванземаљски облик живота, тај период би можда био потпуно неважан. На пример, могуће је да су у стању да улазе у хибернацију, да успоре свој метаболизам или напросто живе неодређено дуго.

КАКО ИЗГЛЕДАЈУ?

Наши први преводи тих ванземаљских порука вероватно ће нам дати некакав увид у њихову културу и начин живота. На пример, сасвим је могуће да су ванземаљци еволуирали од грабљивица те да зато имају неке њихове карактеристике. (У начелу, предатори на Земљи су паметнији од плена. Тигрови, лавови, мачке, пси и други ловци примењују лукавштине да би се прикрадали, пресретали и крили; за све то потребна је интелигенција. Све те животиње имају очи на предњој страни лица, што значи да поседују стерео-вид, да би се усредсредиле на ловину.

Животиње које су плен, с очима постранце како би опазиле предатора, могу само покушати да побегну трчећи. Зато и кажемо „лукав као лисица“ и „глупа гуска“.) Ванземаљски облици живота можда су прерасли многе предаторске инстинкте својих далеких предака, али вероватно предатор и даље живи у неком делу њихове свести (на пример, у виду тежње за заузимањем територије, за ширењем и, по потреби, насиљем).

Ако размотримо људску расу, видимо да постоје најмање три компоненте које су у основи развоја наше интелигенције:

  1. Палац наспрам осталих прстију, што нам омогућава да помоћу алатки манипулишемо окружењем и преображавамо га.
  2. Стерео-вид или 3Д очи ловца.
  3. Језик, који омогућава да акумулирамо знање, културу и мудрост кроз генерације.

Када упоредимо ове три компоненте с карактеристикама животиња, опажамо да тек неколико животиња испуњава те критеријуме за развитак интелигенције. На пример, пси и мачке немају способност хватања нити сложени језик. Хоботнице имају напредне пипке, али не виде добро и немају развијен језик.

Могуће су варијације ова три критеријума. Уместо наспрамног палца, ванземаљац би могао имати канџе или пипке. (Једини предуслов је способност манипулисања окружењем помоћу алатки направљених тим додацима.) Можда не би имао два ока, већ много више, попут инсеката. Или би био опремљен сензорима звука или УВ светлости наместо видљиве светлости. Највероватније би имао стерео-вид ловца, јер су предатори начелно интелигентнији од плена. Такође, уместо језиком заснованим на звуковима, могло би се десити да ванземаљци комуницирају помоћу различитих облика вибрација. (Једини захтев је да размењују информације међу собом како би успоставили културу која се протеже кроз многе генерације.)

Али ван та три критеријума, све је могуће.

Даље, свест ванземаљаца би могла бити одраз њиховог окружења. Астрономи сада увиђају да најраспрострањеније окружење за живот у универзуму можда нису планете као што је Земља, на којима можете уживати у топлоти светлости с матичне звезде, већ ледено хладни сателити у орбити око планета величине Јупитера, милијардама километара удаљени од звезде. Раширено је мишљење да Европа, ледом окован Јупитеров месец, крије течни океан испод залеђене површине, загреван плимским силама. Европа се, кружећи око Јупитера, сажима у различитим смеровима услед великог гравитационог привлачења Јупитера, што изазива трење дубоко у унутрашњости тог месеца. Тако се ствара топлота и формирају се вулкани и океански вентили услед којих се лед топи па настају течни океани. Процењује се да су Европини океани прилично дубоки, запремине вишеструко веће од океана на Земљи. Будући да је могуће да око 50 посто свих звезда на небу круже планете величине Јупитера (стопут их је више него планета налик Земљи), најраспрострањенији облик живота могао би се налазити на леденим месецима гасовитих џинова какав је Јупитер.

Зато ће прва ванземаљска цивилизација с којом се будемо срели највероватније бити воденог порекла. (Такође је вероватно да су ти ванземаљци изашли из океана и научили да живе на леденој површини свог месеца, далеко од воде. Разлога је више. Пре свега, свака врста која непрестано обитава под ледом имаће прилично ограничен поглед на космос. Никада неће развити астрономију нити свемирски програм, јер ће мислити да је сав универзум тај океан под леденом капом. Друго, пошто вода ствара кратке спојеве електронских компонената, никада неће конструисати радио или телевизију уколико остану под водом. Да би та цивилизација напредовала, мора овладати електроником, а електроника не може постојати у океанима. Дакле, ти ванземаљци су вероватно нашли начин да напусте океан и да опстану на копну, као што смо ми урадили.)

Шта се дешава ако овај животни облик еволуира у цивилизацију способну за свемирска путовања и у стању да дође до Земље? Хоће ли и даље бити биолошки организми као што смо ми или ће бити постбиолошка бића?

 

Мичио Каку, један од најплодотворнијих аутора научнопопуларних књига, писац „Физике немогућег“, „Паралелних светова“ и „Хиперпростора“, под лупу је ставио најсложенији објекат у познатом космосу – људски мозак – и запитао се каква је будућност ума у светлу савремених научних истраживања и врхунских технолошких продора. Тајне функционисања мозга живих бића у новије време се откривају, пре свега, захваљујући рачунарима и софистицираним скенерима. Некадашњи ексклузивни домен научне фантастике последњих деценија постао је део стварности. Технологије које су раније сматране немогућим, као што је снимање сећања, телепатско комуницирање, видео-записи снова и телекинеза, демонстриране су у лабораторијским истраживањима.

„Будућност ума“ је поуздан и фасцинантан увид у узбудљиве експерименте који се данас спроводе широм света, а засновани су на достигнућима у неуро-наукама и физици. Можда ћемо једнога дана развити „пилулу за памет“, која ће нам побољшати памћење; бити у могућности да пренесемо меморијске садржаје наших мозгова на рачунар, неурон по неурон; одаслати мисли и емоције у локални „интернет“ туђег мозга; управљати рачунарима и роботима својим умом; померити границе бесмртности; чак и успети да пошаљемо свест далеко у космос.

Каку представља и радикално нову теорију свести коју примењује да би на потпуно нове начине објаснио менталне болести, вештачку интелигенцију и ванземаљску интелигенцију.

Мичио Каку је докторирао на Калифорнијском универзитету у Берклију. Бави се истраживањима на пољу теорије суперструна, супергравитације, суперсиметрије и хадронске физике. Велики је популаризатор науке. Написао је неколико најбоље продаваних научнопопуларних књига о најинтригантнијим токовима модерне физике, између осталог „Физика немогућег“, „Паралелни светови“, „Хиперпростор“. У јавности често иступа против нуклеарног наоружања и злоупотребе науке и изражава бригу због глобалног загревања и тероризма.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs