Метахроника

Где је спаљен Свети Сава?

Дан Светог Саве је прилика да се подсетимо и једне историјске грешке због које је импресивни храм, у његову славу, озидан на погрешном месту

Текст: Слободан Бубњевић

Увек је нека невоља са националним симболима. Вероватно најбизарнији такав случај наводи Хју Тревор-Ропер у књизи „Измишљање традиције“ подсећајући како свуда препознатљиви шкотски килт уопште не потиче из Шкотске, већ из Ирске. Под влашћу енглеске круне настаје посебна култура Шкота, која је тражећи начин да се одвоји од Ираца и учврсти „национално биће“, грешком позајмила управо ирски симбол.

Ево једног домаћег примера где је историјска грешка израсла у симбол од бетона, челика и гранита. Над Београдом се данас издиже 82 метра висок Храм Светог Саве, један од највећих православних храмова на свету, који се зида више од једног века и по много чему је парабола модерне Србије. Храм је подигнут у част Светог Саве, првог српског књижевника, светитеља и родоначелника српске цркве.

Локацију на данашњем Врачару још 1895. изабрало је Друштво за подизање Храма Светог Саве уверено како је тадашњи Врачар исто оно брдо на коме је 1595. године Синан паша спалио његове мошти. Међутим, испоставља се да се у 16. веку место које се звало Врачар налазило 1,3 километра даље. И да је храм на погрешном месту.

ЈЕДАН ДУГИ РАТ

Шта се заправо догодило?  О самом спаљивању моштију има много трагова и прича о том грозном догађају је добро позната. Мошти Светог Саве су се у то доба налазиле у манастиру Милешева, где су похрањене још у 13. веку, годину дана после смрти Светог Саве.

Крајем 16. века, после пада Мађарске, у једном од бројних сукоба током такозваног Дугог рата између Хабзбурга и Османлија, избио је устанак Срба у тада турском Банату. Устаници су на својим заставама носили лик Светог Саве, а у Цариграду се трагало за начином којим би се сломио дух устаника, што је пало у задатак немилосрдног султановог изасланика Синан паше.

Схватајући понешто о симболичком значају древног српског калуђера, Синан паша одлучује да спали мошти родоначелника националне културе и то на таквом месту да се ломача могла видети надалеко, са оне стране Дунава, али да буде наочиглед и раји око Београдске тврђаве.

Иначе, град је тада у турским рукама био тек 70 година, добијен након освајања 1521. године (треба рећи како је тек овај догађај, након пада Смедерева, дефинитивно означио оно што се назива „почетком ропства под Турцима“, које се пречесто погрешно повезује са Косовским бојем).

Долазећи Цариградским друмом до Стамбол капије којом се улазило у град (а која је на месту данашњег Трга републике), Синан паша је пролазио кроз слабо настањену залеђину града и морао је приметити брдо које се називало Врачар.

МЕСТО ЗВАНО ВРАЧАР

На овом брдашцету изнад Београда често су боравиле лутајуће циганске черге, од чега је, због врачања и прорицања, потекао и назив топонима.

Са друге стране Цариградског друма, ка Сави, простире се шума и мочварно земљиште. 

Зидине тврђаве коју су Турци називали Дар Ул Џихад, место светог рата, удаљене су ваздушном линијом 915 метара.

Гледано ка северу, са брда се, преко данашње палилуске падине, пружа поглед на Дунав. Испод је каменолом који ће Турци назвати Ташмајдан. 

Видљиво са свих страна, било је то, свакако, идеално место за ломачу. Не двоумећи се, Синан паша овде спаљује Светог Саву 27. априла 1595, а како још Рајић бележи у својој историји, његов прах се развејава два дана касније.

Где је та локација данас? Све до почетка 19. века, док се топографија околине Београда није драматично мењала, било је јасно видљиво које брдо представља Врачар.

Према више забележених сведочења, на том месту које је називано Чупино брдо дуго је стајао крст где су повремено одржаване литургије, а народ се окупљао разним поводима. Због тога, са стицањем независности 1830, кнез Милош баш на овом месту јавно чита турски Хатишериф, а затим 1833. подиже и дрвену цркву.

Међутим, крајње предузимљиво, цркву која је на очиглед турске војске у тврђави, кнез Милош не посвећује Светом Сави, већ Светом Марку, слави сељака које кнез у својим непрекидним реорганизацијама пресељава са савске обале.

ГРАД И ЦРКВА

Црква коју Милош подиже током наредног века више пута бива изнова грађена, а њен се положај, по више забележених извора, помера за око тридесетак метара од локације Синан пашине ломаче.

Црква Светог Марка, у међувремену, живи свој живот – у њој се сахрањују Обреновићи, бива бомбардована током Аустро-Угарске окупације, 1940. се обнавља као реплика Грачанице и подиже по у тадашњој јавности нападаном пројекту браће Крстић, да би била оштећена већ у бомбрадовању 1941. и потом обновљена 1948. године. Данас представља једну од најлепших београдских грађевина.

У међувремену, Београд се шири далеко од Стамбол капије. Око Цркве Светог Марка, на такозваном Чупином брду, у 19. веку нараста гробље, које се у 20. веку измешта на данашње Ново гробље, а на његовом месту остаје данашњи парк Ташмајдан.

У околини су одавно просечене улице, терен на коме град живи и буја је ренивелисан и уједначен. Цео кварт се назива Врачар и како град расте, ова административна зона се помера јужно и северно од некадашњег Цариградског друма.

Стари Београд плаћа цену нарастања метрополе – већ крајем 19. века, Врачар је превелика зона и сасвим је нејасно где је тачно место на коме је Синан паша спалио мошти.

ИСТРАЖИВАЧИ И ТОПОНИМИ

Неколико историчара аматера покушава да одгонетне тајну, а најдаље одлази извесни књижар Глиша Возаревић, који подиже црвени камени крст на потенцијалној, али погрешној локацији. Због тога се ова локација, као и цео један део Београда, данас називају Црвени крст.

Увиђајући да је то место погрешно, Друштво за подизање храма бира другу локацију, даљу за око 1,3 километра, али на погрешну страну – у то доба једини слободан простор  у административној целини Врачар налази се на месту данашњег Карађорђевог парка.

Овде 1895. почиње авантура подизања храма, који ће се од 1935. градити по пројекту Александра Дерока и Богдана Несторовића и који ће, како-тако, бити довршен тек у 21. веку, на иницијативу преминулог премијера Зорана Ђинђића.

Упоредо са толиким упињањем да се подигне дивовски врачарски храм, права локација на Ташмајдану на којој је Синан паша спалио мошти Растка Немањића остала је необележена. Околни парк Ташмајдан са зградом државне поште, телевизије и базеном, нема никакво обележје о ономе што се на том месту догодило пре 400 година.

Заправо, не постоје ни иоле озбиљна истраживања која би покушала да прецизно установе тачну локацију спаљивања моштију. Најопсежнији рад на ову тему објавио је 1961. историчар Војин Пуљевић који је изнео дванаест доказа да је Врачар на погрешном месту.

Но, мада на погрешном месту, Храм Светог Саве се гради у добром друштву, поред њега је Народна библиотека Србије, а купола му је видљива готово дуж целог правца Славија–Калемегдан. Уз то, прича о потрази за локацијом спаљивања моштију, која је широм Београда оставила низ топонима, уклапа се у узбудљиву историју изградње Храма, стогодишњу епопеју са сталним прекидима и новим почецима.

Историјска грешка у међувремену је постала градски и национални симбол.

Запажања изнета у тексту не одражавају институционални став Центра за промоцију науке и представљају искључиво опсервације аутора.

МЕТАХРОНИКЕ

Свакодневне теме расту из корена чије је разумевање понекад скривено под историјским, друштвеним, технолошким наслагама. Кроз Метахронике, Слободан Бубњевић покушава да открије шта се, некад, негде, скрило иза?

Истражите МЕТАХРОНИКЕ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs