Kreativni atlas

Melodija tela

Muzika koju stvara američka naučnica Grejs Lesli sa MIT-ja proizvod je svih aktivnosti njenog tela sublimisanih u jednu melodiju

Foto: maxpixel.freegreatpicture.com

 

Tekst: Darko Donevski

Gledajući je dok sedi na sceni starog bostonskog teatra, skrštenih nogu i sklopljenih očiju sa osmehom na licu, slučajni posmatrač mogao bi lako da zaključi kako prisustvuje seansi meditacije a ne naučnom eksperimentu.

Ipak, tonovi koje proizvode njena flauta i električni klavir uvod su u sadržajni projekat koji se tiče svih nas, bez obzira na naučne afinitete. Koliko uspešno znamo da komuniciramo sa svetom? Kako da shvatimo vezu između svojih emocija i muzike? Ovo su pitanja koja je, tokom svog govora na prošlogodišnjoj konferenciji “World changing ideas” održanoj u Sidneju, postavila jedna od učesnica – američka naučnica i muzičarka Grejs Lesli.

Grejs Lesli je postdoktorand, stipendista na MIT, na odseku za naučnu primenu novih muzičkih medija. Širokog obrazovanja (kompjuterske nauke na Stenfordu, kognitivne nauke i muzika u San Dijegu), i neutoljive želje da poveže unutrašnje ljudske interakcije sa kompleksnim sadržajima sveta koji nas okružuje, Lesli je mnogo više od klasičnog istraživača.

Svemir prepun muzike

Danas je Grejs Lesli među vodećim naučnicima u primeni originalnog koncepta koji preko muzike otkriva detalje dinamičkog funkcionisanja čovekovog centralnog nervnog sistema. U koncertnom rasporedu Njujorka i Bostona, pored imena eksperimentalnih elektronskih muzičara, minimalista i prog-rok multi-instrumentalista, teško je zaobići performans koji Lesli sprovodi nekoliko puta godišnje.

Ona koristi sofisticiranu opremu koja vrši monitoring električnih dejstava u njenom mozgu kako bi proizvodila novu muziku uživo na sceni. Muzika koja tako nastaje proizvod je svih aktivnosti njenog tela sublimisanih u jednu melodiju. Ona nastaje promenom električnih aktivnosti mozga, intenzitetu srčanih otkucaja, ali i kontrakcijama kapaka ili titrajima kože.

Publika na koncertima Grejs Lesli ima šansu da prisustvuje unikatnom vidu stvaralaštva, jer muzika koja se događa tada možda nikad više neće biti ponovljena na isti način čak iako bude izvedena od strane iste autorke i pred istom publikom. Jednostavno, reakcija koju bismo u sebi proizveli tokom izvođenja netrivijalan je skup impulsa kojima bismo nove informacije i njihove efekte smestili u domen iskustva.

Ponavljanjem istih audiovizuelnih priča (jer performans, ma koliko da je test za naučna istraživanja u krajnjem slučaju predstavlja jednu priču-dijalog), spektar naših reakcija poprimio bi određene pravilnosti. Ono što posmatraču Leslijeva otkriva dok stvara muzičku kompoziciju, nije ništa drugo do manifestacija aktivnosti njenih emocija, dakle potpuno otkrivanje ličnosti kao glavni preduslov za komunikaciju.

Kako je celom rezultatu pridodat i faktor koja se zove publika, to muzičko delo menjaće se kako zbog vremenske, tako i zbog prostorne promenljive. Na primer, uzbuđenost zbog velike gustine posmatrača u nekom prostoru, bila bi samo jedna reakcija koja se menja sa prostorom i vremenom.

Jezikom inženjera govoreći, signal se matematički može lako zapisati (Furijeove transformacije, recimo), ali on nije jednako razumljiv prosečnom gledaocu kao što bi to bio eksplicitno izveden ton koji takav model može da opiše. Zbog toga, kao i zbog bolje i efikasnije interakcije sa publikom, Grejs Lesli koristi specijalno modelovan električni sintisajzer koji je medijum za prenošenje dinamike njenog tela ka spoljašnjem posmatraču.

Kako bi joj omogućio da usavrši svoje ideje, MIT joj je ponudio na korišćenje specijalnu laboratoriju – cilj je da se pronađu što bolji i praktično primenljivi načini kako bi se muzika nastala mapiranjem naših emocija primenila u terapeutske svrhe. Tu se, pre svega, misli na problem autizma, disleksije ali i na mnoge druge probleme. Istraživanje većine efekata je utemeljeno na njenom dugogodišnjem trudu da poveže neuronauke i muziku kroz analiziranje odnosa čovek-čovek, čovek-mašina i čovek-sredina.

Leslijeva se u početku svoje karijere više bavila električnim inženjeringom i kognitivnim naukama, da bi nakon doktorata na univerzitetu u San Dijegu, povezala sva pomenuta znanja sa svojom najvećom ljubavi – performansima tokom kojih svira flautu i klavir. Muzika je tako sama po sebi postala osnovni instrument Leslijevih naučnih metoda.

Da bi čitalac imao pravi doživljaj kompleksnosti muzičkog dela koje emocije mogu da odsviraju, preporučljivo je da se odsluša neka od kompozicija Grejs Lesli (na primer Eyes Awake ili Grace & Maks; većina njenih izvođenja mogu se naći na njenoj veb stranici). Zapisi ljudskih reakcija na bilo koje od pomenutih muzičkih dela mogu se reflektovati ne samo kao trenutna ushićenost, uplašenost ili znatiželja, već i kao skup smislenih fizičkih signala koje  možemo da odsviramo na istovetan način na koji to Grejs Lesli radi danas.

Foto: www.graceleslie.com

 

Život kao performans

Upravo je to cilj aktuelnog istraživanja koje grupa naučnika sa MIT sprovodi. Pre samo nekoliko godina, veza između dinamike mozga i njenog eventualnog uticaja na muzičko delo bila je potpuna nepoznanica. U svom doktorskom radu, Leslijeva je 2013. godine postavila hipotezu po kojoj ekspresija koju sprovodi čovek može uticati na način da se kreira određeni muzički zapis koji bi lakše odgonetnuo šta to dotična osoba želi da kaže spoljašnjem svetu.

To je inicijalno usmereno na pomoć onima koji imaju problem u ostvarivanju adekvatne komunikacije, ali i na one koji bi voleli da spoznaju svu dubinu svoje kreativnosti. I obrnuto je takođe prisutno, što znači da ne samo da su od interesa muzika nastala igrom impulsa u našoj unutrašnjosti, već i mišićne i emotivne signalizacije na spoljne zvukove ili šumove koje proizvode drugi ljudi. Tim međudejstvima mi povećavamo stepen interesa za druge osobe u svom okruženju. 

Na svojim performansima, Lesli se trudi da ukaže na ovu dualnu prirodu “muzike našeg mozga”, kako ju je nazvao BBC pre dve godine, praveći prvu reportažu o “čudnom eksperimentalnom koncertu američke naučnice”. Za lakše prezentovanje celokupnog problema i pretpostavljenih efekata, naučnici sa MIT su angažovali grupu od dvadesetak glumaca, kako profesionalnih tako i glumaca-amatera.

Oni su imali zaduženje da pokretima tela demonstriraju svoj doživljaj muzičkog akta koji su slušali i gledali. U drugom eksperimentu, morali su samo da slušaju, dok su u trećoj iteraciji gledali, pokušavajući da u sebi zamisle ono što se na sceni čuje. Lesli sa kolegama na ovaj način želi da objasni kako je satkan bazični model muzičke konekcije sa našim mozgom.

Tri osnovna procesa međusobno su povezana i imaju zadatak da ostvaruju ciklus impulsa neophodnih za regulisanje veze sa muzičkim manifestacijama. To su procesi pažnje, emocije i na kraju akcije. Procesi zatim formiraju čitavu kolekciju reakcija tela koje su praćene elektro-encefalogramom, uređajem koji snima električne reakcije mozga.

Zanimljivo je i da su istraživanja zadirala u domen virtualne stvarnosti, sa ciljem da odgonentnu da li se slični efekti ostvaruju i tokom igranja kompjuterskih igara. Rezultat je bio neočekivano ubedljiv u prilog tezi da je duboki estetski i apstraktni doživljaj sebe (tj. zvukova sebe, po konceptu Grejs Lesli) moguće prezentovati samo pri potpunoj fokusiranosti na ono što je u nama i realnim ljudima oko nas.

Nesvakidašnji pristup

Svojim nestandardnim pristupom Lesli i njeni saradnici tako stvaraju novu parametrizaciju merenja emocionalnih reakcija na muziku. Kako bi napravila teorijski okvir za takva, ali i merenja rezultata koje predviđaju različite hipoteze o reakcijama mozga, Lesli je pribegla igrama. Igre, naročito one koje zahtevaju određeni tvist moždanih aktivnosti tokom učestvovanja u njima, mogu da posluže kao idealan “simulator” reakcija koje očekujemo da detektujemo kod ispitanika.

Sve je počelo radom “Game theoretical model for musical interaction” 2011. godine kada je Lesli prvi put privukla pažnju onih koji se zanimaju za povezivanje numeričkih simulacija sa muzikom i neuronaukama. Igre kao domen u koji su integrisani svi naveedeni činioci, otvarajubrelativno jednostavan i praktično izvodljiv obrazac za kombinaciju teorije igara (matematika), misaonih igara (go, šah), društvenih igara (školice, lastiš), plesnih igara (zamislite samo kompleksnost veza emocija i tehnike u tangu), ali i fizike (elektromagnetizam), kvantne teorije polja i naravno muzike.

Muzički performans uživo je mikstura različitih interakcija, i to najmanje tri. Prema Leslijevoj, to su interakcije između kompozitora, izvođača i publike. Ukoliko u ovo uključimo mišljenja nekih značajnih kompozitora 20.veka (Kejdž, Brajan Eno) “aktivnost prostor-vremena” utkana u samu strukturu tišine predstavlja takođe neodvojivi deo tih dejstava.

Verovatno najpoznatije muzičko delo koje pre može da se svrsta u društvenu igru jeste “Kobra” Jona Zorna, danas vrlo popularnog autora širom sveta. Ovo delo iako napisano 1984. nikada zvanično nije objavljeno, ali se danas može pronaći u vidu CD bukleta koje su Zornovi fanovi napravili pokušavajuću da od zaborava sačuvaju revolucionarnu ideju. Delo se izvodi prateći tačno određena pravila zapisana na kartama, a zasebne instrukcije su pridodate na osnovu profila samih izvođača.

Time je muzička kompozicija u isto vreme igrica koja sadrži zvukove, ali i konglomerat gestikulacija, i instrumentalnih improvizacija. Zornova “Kobra” je pravi “slet” satkan od dinamike pokreta performera, zabrinutosti zbog nepoznavanja muzičkog stila kao i uzbuđenosti zbog otkrivanja novih muzičkih formi.

Preslikajmo zato komunikaciju između muzičara i kompozitora na komunikaciju između čoveka i sveta. Muzičari koji izvode kompoziciju čine to skupom reakcija koje obuhvataju između ostalog i neizostavni lični doživljaj onog što se svira. Sa stanovišta istraživanja Grejs Lesli, to dovodi do kreiranja nezavisnog muzičkog dela.

Izvođenjem ili bar oslobađanjem muzike koju čuvamo u sebi, bilo kad i bilo gde, mi zapravo svetu ostavljamo neiscrpni izvor različitih muzičkih dela za koja često nismo ni svesni da postoje. Pritajena, ali svakako snažna, ova dela čekaju svuda oko nas da budu odsvirana.

KREATIVNI ATLAS

I najveće ideje nastale su na nekom mestu. Gde, kako i kada? Kroz istoriju nauke putujemo na neuobičajeni način – istražujemo biografije velikih naučnika kroz gradove, mesta i boravišta u kojima su otkrivali svoje teorije.

Istražite tekstove iz rubrike KREATIVNI ATLAS.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs