Biblioteka

Marija Kiri: Romansa s radijumom

Ovog meseca, Biblioteka donosi priču o naučnici koja je promenila svet – Mariji Kiri

Marijina težnja da izoluje čist uranijum poprimila je mitske  razmere. Madam Kiri je verovatno godinama radila naporno,  bez novca, bez pomoći, izložena podsmehu i preziru kolega  naučnika kako bi izolovala soli čistog radijuma i iskoristila ih za nalaženje leka za rak. Ova legenda je u budućim godinama  zasijala punim sjajem, ali Marija nije ni razmišljala o tome kada je, kasnije, tražila novac da bi nastavila svoja istraživanja. Beleške, dnevnici, pisma i drugi dokumenti porodice Kiri otkrivaju isto tako herojsku priču punu nijansi.

Marija i Pjer su na putu ka otkriću išli zajedno, baš kao i u životu. Smatrali su da će do rezultata doći brže ako budu radili na različitim aspektima istraživanja. Pjer se posvetio fizici, istražujući poreklo i prirodu aktivnosti radijuma. Marija je istraživanju pristupila kao hemičar; ona je, kao što je njena kćerka Irena primetila „tvrdoglavo nastojala da konačno ugleda soli čistog radijuma i izmeri njegovu težinu“.

Tokom prvih meseci, Marija je odlučila da radi s malim količinama taloga pehblende: 

Iz minerala sam izdvojila barijum koji je sadržao radijum. Tu supstancu u obliku hlorida podvrgla sam frakcionoj kristalizaciji. Radijum se akumulirao u najmanje rastvorljivim delovima… Do kraja godine, rezultati su jasno pokazivali da će biti lakše izdvojiti radijum nego polonijum; zbog toga smo sve napore usmerili u tom pravcu.

Postalo je jasno da će za proizvodnju merljivih količina radijuma biti potrebne veće količine taloga pehblende. Na osnovu svog dotadašnjeg rada, otkrića radioaktivnosti, radijuma i polonijuma, Kirijevi su zatražili od Univerziteta Sorbona mesto za rad u nekom od mnogobrojnih univerzitetskih zdanja. Takvim zahtevima često se izlazilo u susret i naučnici su mogli da koriste prostorije univerziteta.

Molba Kirijevih bila je odbijena. Direktor EPCI-ja je poštovao Kirijeve i bio im je veoma naklonjen, ali sredstva kojima je raspolagao bila su vrlo ograničena. Najbolje što je mogao da im ponudi bio je oronuo hangar nalik na pećinu, s druge strane širokog dvorišta u kome se nalazila laboratorijska ostava Kirijevih. Hangar su koristili studenti za vežbe iz anatomije, ali s vremenom krov je počeo da prokišnjava, a unutrašnjost je postala zapuštena i prašnjava, te su leševe morali da prebace na drugo mesto.

Kada je Ernest Raderford četiri godine kasnije video ove prostorije, primetio je: „Mora da je strašno ako nemate laboratoriju u kojoj bi vam bilo zabavno“. Vilhelm Ostvald, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju, izjavio je: „Insistirao sam da vidim laboratoriju… Ličila je na štalu ili ostavu za krompir, i da nisam video radni sto sa opremom za hemijske eksperimente, pomislio bih da se radi o prevari“.

U svakoj nesreći ima sreće: da nije bilo otvorenog dvorišta, Kirijevi ne bi imali gde da smeste tone rude uranijuma neophodnog za proces izdvajanja elemenata. Pošto nisu imali dovoljno novca da kupe potrebnu količinu rude, Pjer je otišao kod Eduarda Zuesa, predsednika Akademije nauka u Beču i upitao ga gde je talog pehblende iz koga je izdvojen uranijum.

Zues je saznao da ostaci nisu uništeni, već da su ostavljeni kao gomila otpada duboko u šumi nedaleko od Sankt Joakimštala. Pjer je ubedio Zuesa da izdejstvuje kod austrijske vlade dozvolu da ove, naizgled bezvredne ostatke dobije bez ikakve naknade. Potom je otišao kod barona Edmunda de Rotšilda i zamolio ga za donaciju kako bi pokrio troškove transporta. U naredne četiri godine, Rotšild je u više navrata donirao ovaj projekat, zahtevajući da to bude anonimno.

Kada je prva velika isporuka rude izbačena u dvorište ispred hangara, Marija je zgrabila pregršt „smeđe prašine pomešane s borovim iglicama“ i prinela je licu. Onda je, potpuno ophrvana emocijama, utrčala u laboratoriju da bi odmah započela rad.

Na početku obrade rude valjalo je biti snažan poput fabričkog radnika. To nije odgovaralo Marijinoj krhkoj pojavi, pa ipak je nedeljama kuvala i mešala rudu da bi je pročistila. Posle bi usledilo hemijsko pročišćavanje, i tek onda izdvajanje i merenje destilata. Postalo je jasno da beskonačno mala količina radijuma oslobađa tako jako zračenje da je za izdvajanje čiste supstance možda potrebno nekoliko tona materijala.

Pjer je pažljivo pratio Marijin rad narednih šest meseci – video je da to što čini prerasta u opsesiju koja sve više narušava njeno osetljivo zdravlje. Iako ih je pritiskala finansijska oskudica, u junu 1899. godine, odlučio je da zaposli Andrea Debjerna kao Marijinog asistenta na puno radno vreme.

Pjeru je uskoro postalo jasno da je cilj koji je njegova supruga sebi odredila nedostižan. Međutim, Marija nije odustajala. Malo je poznato da je Pjer, shvatajući fiksaciju svoje žene, nemogući zadatak pretvorio u ostvarljiv, ali surovo težak.

Marija je napisala da je „naše istraživanje nove radioaktivne supstance izrodilo novi naučni pravac“. Naučnici u Nemačkoj, Kanadi, Engleskoj i Australiji žurno su kupovali materijale s jakom radioaktivnošću. Pjer je vešto i oštroumno ubedio vlasnike Centralnog društva za hemijske proizvode u Francuskoj da Debjernu obezbede platu, i uverio ih je da je za laboratoriju Kirijevih neophodno još nekoliko radnika. Za uzvrat, oni su Centralnom društvu dali deo svog prečišćenog destilata, a društvo ga je prodavalo nestrpljivim naučnicima.

Uz pomoć Centralnog društva, ovaj metod izdvajanja elemenata dobio je industrijske razmere. Andre Debjern je postavljen na čelo ovog posla. Pod njegovim sposobnim rukovodstvom, za samo tri i po meseca fabrika Centralnog društva obradila je tonu taloga pehblende pročišćavajući je nebrojeno puta kiselinom, alkalnim solima i vodom. Svaka tona obrađene rude ispirala se sa pedeset tona vode kako bi se dobio bromid pedeset puta radioaktivniji od čistog uranijuma. Posao bi nastavljala Marija, uzimajući od Centralnog društva svaki put po dvadeset kilograma tog materijala. Uz Pjerovu pomoć obavila bi frakcionisanje a merenja bi pokazala da je koncentracija radijuma sve jača.

Uprkos teškom radu koji se neprekidno ponavljao, Marija je smatrala da je taj „period herojskih podviga“ njihovog istraživanja uzbudljiv i inspirativan:

Bili smo neverovatno srećni i pored teških uslova u kojima smo radili. Dane smo provodili u laboratoriji, a obrok nam je često bio jednostavan studentski ručak. U trošnom hangaru vladala je potpuna tišina i mir; povremeno, dok smo posmatrali proces, hodali bismo gore-dole i razgovarali o poslovima, sadašnjem i budućim. Kada nam je bilo hladno, okrepila bi nas šoljica čaja koju smo ispijali pored peći. Bili smo potpuno zaneseni.

Ovo dvoje ljudi bili su veliki sanjari. Pjera i Mariju je novi tajanstveni element prosto mamio, pa bi noću, držeći se za ruke, odlazili u laboratoriju. Ceo projekat je za njih imao duh romantike. „Kako li će on izgledati?“, Marija se pitala. Pjer bi na to odgovarao: „Voleo bih da bude predivne boje.“

Romansa s radijumom je učvrstila njihovo partnerstvo. Njihova pronicljiva kćerka Eva primetila je:

Dani provedeni u radu pretvarali su se u mesece, godine. Pjera i Mariju to nije obeshrabrilo. Materijal koji im se suprostavljao, čuvajući svoju tajnu, potpuno ih je opčinio. Spojeni obostranom nežnošću i intelektualnom strašću, u drvenoj straćari živeli su neobičnim životom za koji su oboje bili svoreni.

Brak koji je Marija oprezno prihvatila prerastao je u snažnu, ali mirnu i stabilnu ljubavnu vezu. Osećala je da se međusobno razumeju bez i jedne izgovorene reči. Sestri Bronji je napisala da se udala za najdivnijeg čoveka na svetu.

Kada bi Pjer prošao pored nje u laboratoriji, pomilovao bi je po kosi. Noću su spavali čvrsto zagrljeni. Tešio ju je onog užasnog dana kada je zbog nervne iscrpljenosti prosula na pod dragoceni destilat, rezultat tromesečnog rada. Pokušavao da je smiri kada se tvrdoglavo posvađala sa Demarseom oko spektralne linije radijuma, govorivši joj nežno: „Polako Marija, smiri se“.

U džepu prsluka nosio je njenu fotografiju, snimljenu neposredno posle njihovog prvog susreta. Na njoj je Marija zamišljena, s kovrdžavom, plavom kosom skupljenom u punđu, u prugastoj bluzi koja je isticala njen tanušni struk. Za njen lik na ovoj fotografiji, Pjer je govorio „dobra vrednica“.

 

Sa podnaslovom Unutrašnji svet Marije Kiri, kroz razgovore sa potomcima, dnevničke zapise, pisma i laboratorijske beleške, knjiga Opsesivni genije otkriva ženu iza naučnice – figuru koja se bori da održi ravnotežu između blistave naučne karijere, društvenih predrasuda i svoje strasne prirode.
Priznata istoričarka Barbara Goldsmit istražuje bolne ustupke društvu i kompromise koje je naučni i bračni par Kiri morao da pravi između ideala i životnih potreba, kao i u kojoj meri sudbina naučnog otkrića pripada naučniku.
Priča o Mariji Kiri još jednom postavlja pitanje manipulisanja naučnim vrednostima i potvrđuje da je veliko naučno otkriće kakvo je bilo pronalaženje radijuma test na kome društvo uvek prvo pada, a posle se ispravlja.
Nauka kao nesavladiva strast koja se hrani samo nadljudskim naporima i apsolutnom posvećenošću, pol kao žig, radijum kao nagrada i prokletstvo, Nobelova nagrada i Akademija nauka u okovima predrasuda, ljubav kao sramota, rat kao iskušenje za prijateljstva i uverenja, istina kao mit… Opsesivni genije je priča sa mnogo junaka čije se sudbine prepliću na najuzbudljiviji način.
Knjiga Opsesivni genije – unutrašnji svet Marije Kiri, izgrađena na čudesnim činjenicama, u spoju zanimljivog književnog pripovedanja i jasnog naučnog izlaganja, otkriva kako su um i srce jedne žene promenili svet.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs