Библиотека

Кристофер Кларк: Месечари

У сусрет Сајму књига, нова Библиотека доноси одломак из контроверзног издања године - Месечара Кристофера Кларка, у издању Хеликса

Текст: Кристофер Кларк (Одломак из књиге Месечари: Како је Европа кренула у рат 1914, Хеликс 2014.)

С низом општих мобилизациjа, ултиматума и обjава рата, прича коjу ова књига треба да исприча приводи се краjу. Током последњег састанка са Сазоновом у Санкт Петербургу у недељу 1. августа, амбасадор Пурталес jе промрмљао „неразумљиве речи“, бризнуо у плач, промуцао: „Ово jе, дакле, резултат моjе мисиjе!“ и истрчао из просториjе. Када се гроф Лихновски нашао с Асквитом 2. августа, премиjера jе затекао „сломљеног“, са сузама „коjе су му текле низ образе“. У Бриселу, саветници немачког посланства у одласку седели су на ивицама фотеља, иза спуштених ролетни, међу спакованим кутиjама и досjеима, отирући зноj са чела и палећи jедну цигарету за другом у покушаjу да савладаjу немир.

Време дипломатиjе се ближило краjу – почињало jе време воjника и морнара. Када jе баварски воjни опуномоћеник у Берлину дошао у немачко Министарство рата пошто jе наређење о мобилизациjи ступило на снагу, затекао jе „свуда задовољна лица, људе коjи су се руковали по ходницима; честитали су сами себи на том кораку“. Пуковник Игњатиjев 30. jула извештава из Париза о „нескривеноj радости“ своjих француских колега „зато што су добили прилику да искористе, како су Французи сматрали, повољне стратешке околности“. Првог лорда адмиралитета Винстона Черчила jе радовала помисао на предстоjећу борбу. „Све иде у смеру катастрофе и колапса“, написао jе супрузи 28. jула. „Радознао сам, спреман и сретан.“ У Санкт Петербургу расположени Александар Кривошеjин уверавао jе делегациjу депутата Думе да ће Немачка ускоро бити сломљена и да jе рат „благодет“ за Русиjу: „Веруjте нам, господо, све ће бити изврсно.“

Мансел Мери, викар цркве Светог Михаjла у Оксфорду, отпутовао jе у Санкт Петербург средином jула да би током летњих месеци званично службовао као капелан Енглеске цркве у том граду. Када jе издато наређење о мобилизациjи, покушао jе да побегне паробродом у Стокхолм. Али брод Дебелн ниjе могао да исплови из луке – сви светионици у читавом Финском заливу били су угашени, а главнокомандуjућем утврђења у Кронштату наложено jе да нареди паљбу на сваки брод коjи покуша да плови кроз минско поље.

Ружног, сивог, ветровитог 31. jула сви путници су заробљени пре него што jе брод кренуо, и Мери jе био међу њима. С палубе jе посматрао гомиле воjника и морнаричких резервиста како пешаче преко Николаjевског кеjа. Неколицина jе марширала на „ритмичне тонове“ лименог оркестра, али већина се „вукла, са замотуљцима на леђима или у рукама, у суморноj тишини, а са сваке стране колоне ишле су задихане жене, многе jецаjући као да ће им срце препући, трудећи се да одрже корак са своjим мужевима, синовима или љубавницима, и тако jе група за групом пролазила“.

У ситне сате ноћи између 1. и 2. августа, Булевар ди Пале у средишту Париза одјекивао jе од истог звука – марширања. Дугачке колоне људи ишле су на север, ка станицама Gar de l’Est и Gar di Nor. Ниjе било музике, песме ни бодрења, само стругања чизмама, клопарања стотина коња, тутњава моторизованих теретних возила и шкрипа гвоздених точкова по калдрми, док се оружjе превозило под неосветљеним прозорима домова међу чиjим станарима су многи засигурно лежали будни или поспано пратили суморни призор са своjих прозора.

Реакциjе jавности на вести о рату оспоравале су тврдњу коjа се тако често могла чути из уста државника, да се доносиоци одлука повинуjу jавном мњењу. Наравно, ниjе било отпора позиву на оружjе. Готово сви су се мање или више добровољно одазвали и отишли на своjа зборна места. Иза ове спремности за службу ниjе био ентузиjазам због рата, већ дефанзивни патриотизам, jер етиологиjа овог конфликта jе била толико сложена и чудна да су воjници и цивили у свим зараћеним земљама веровали како jе њихова борба одбрамбена, те да jе њихову државу напао или испровоцирао одлучни неприjатељ, а њихове су владе урадиле све што су могле да очуваjу мир.

Док су се величанствени савезнички блокови спремали за рат, унутрашњи ланац дешавања коjи jе изазвао ратни пожар лако jе изгубљен из вида. „Чини да се нико не сећа“, записао jе 2. августа у своj дневник jедан амерички дипломата у Бриселу, „како jе пре неколико дана Србиjа имала главну улогу у овоj афери. Сада jе, изгледа, гурнута иза сцене.“

Било jе изолованих примера шовинистичког ентузиjазма због предстоjеће борбе, али то су били изузеци. Мит о томе да су Европљани jедва дочекали прилику да поразе омраженог неприjатеља нашироко jе разбиjен. У већини места и за већину људи, вести о мобилизациjи изазвале су дубоки шок, биле су „гром из ведра неба“. А што се ишло даље од градских центара, мобилизациjа jе имала све мање смисла људима коjи су одлазили да се боре и можда погину у рату, да остану сакати или да изгубе своjе миле и драге. У селима по рускоj провинциjи владала jе „заглушуjућа тишина“ коjу су нарушавали само „jецаjи мушкараца, жена и деце“. У Ватиљеу, малоj општини у региону Рона-Алпи у jугоисточноj Францускоj, радници и сељаци су се окупили на сеоском тргу зачувши звоно за узбуну. Неки су поjурили с поља с вилама у рукама.

„Шта то значи? Шта ће бити с нама?“, питале су се жене. Супруге, децу, мужеве, све су преплавиле емоциjе. Жене су грабиле мужеве за руке. Чувши маjке како jецаjу, и деца би заплакала. Узбуна и престрашеност свуда око нас. Како узнемируjућа сцена.

Jедан енглески путник присећа се реакциjе у козачкоj насеобини у Алтаjу (Семипалатинску), када су „плава застава“ високо подигнута у рукама jедног jахача и звуци за узбуну из ловачких труба пронели вести о мобилизациjи.

Цар jе рекао своjе, и козаци су, будући по традициjи воjници, „горели од жеље да се боре с неприjатељем“. Али ко jе био таj неприjатељ? Нико ниjе знао. У телеграму с наређењем о мобилизациjи ниjе било никаквих детаља. Гласине су се роjиле. Испрва су сви мислили да jе извесно реч о рату с Кином – „Русиjа jе зашла предубоко у Монголиjу и Кина jе обjавила рат“. Потом се поjавила друга гласина: „С Енглеском, ратуjе се с Енглеском“. Неко време се тако мислило.

Тек после четири дана до нас jе допрло нешто налик истини, али у њу нико ниjе поверовао.

Кристофера Кларка

Месечари: Како jе Европа кренула у рат 1914.

Превод: Александра Драгосављевић

Књига Месечари: Како jе Европа кренула у рат 1914, аутора Кристофера Кларка, написана jе поводом сто година од почетка Првог светског рата и говори о узроцима његовог избиjања. Обjављена на више jезика, не престаjе да изазива пажњу медиjа и историчара, jер Кларк износи тезу коjа одступа од донедавно општеприхваћеног мишљења да jе Немачка главни кривац за избиjање до тада наjвећег сукоба у историjи човечанства.

Предочаваjући историjску грађу попут врсног приповедача, Кларк разлоге за почетак рата види пре свега у геополитичким интеракциjама и малих и великих земаља на европскоj сцени почетком XX века. Знатан део књиге посвећен jе Србиjи, ситуациjи на Балкану под утицаjем Отоманске империjе и Аустроугарског царства, интересима великих сила у том делу Европе, као и остваривању тежње jужнословенских народа да се нађу у границама сопствених националних држава.

Књига Месечари jе привукла броjну светску читалачку публику, доживела jе изузетан успех у Немачкоj, и представља важно дело коjе свакако даје велики допринос дискусиjама о догађаjима коjи су обликовали историjу XX века, али коjи обележаваjу и време у коjем данас живимо.

Кристофер Кларк jе професор модерне европске историjе на Кембриџу и аутор награђиваних књига у коjима се бави историjом Пруске и Немачке. Маjа ове године учествовао на међународноj конференциjи у Београду под називом Европска трагедиjа 1914. и мултиполарни свет 2014: историjске поуке, у организациjи ЦИРСД-а

 

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs