Čovek u svemiru

Kolumbov paradoks

Šta je ufologija? Koliko ljudi veruje u UFO? I koliko je uopšte verovatno da su vanzemaljci već tu?

Tekst: Slobodan Bubnjević

Zašto ih ne vidimo? Ako je po takozvanom Kolumbovom paradoksu, nema u tome ništa čudno. Naime, navodno su prvobitni stanovnici Amerike gledali ka pučini, ali pošto ranije nisu imali takva iskustva, uopšte nisu bili u stanju da primete španske karavele koje su iskrsle na horizontu, sve dok se prvi Evropljani nisu iskrcali na tlo.

Za ovom analogijom će vrlo rado posegnuti oni lovci na vanzemaljske civilizacije koji veruju da su vanzemaljci već na Zemlji, uvereni da upravo njihova svedočenja premošćavaju problem američkih Indijanaca sa „nevidljivim“ španskim karavelama na moru.

Neidentifikovani leteći objekti, NLO, odnosno UFO, predmet su proučavanja oblasti koja se naziva ufologija i koja u suštini počiva na konceptu proisteklom iz Kolumbovog paradoksa – oni su tu, ali ih većina ljudi ne uočava jer nikada nije imala iskustvo te vrste.

Tu se, međutim, javlja više problema – sam Kolumbov paradoks je nedovoljno verodostojan i više podseća na urbanu ili, bolje reći, pomorsku legendu, nego na istorijsku neminovnost. S druge strane, ako je problem u prirodi ljudske percepcije, zašto NLO ipak uočavaju neki ljudi, i zašto samo oni? Inače, ufologija se ne smatra naukom u pravom smislu, jer je gotovo u potpunosti zasnovana samo na ličnim, subjektivnim svedočenjima koja nisu uklopljena ni u kakvu paradigmu. Prost zbir ogromne količine ovakvih podataka ne čini nauku.

No, količina materijala je ipak impresivna. Postoji više velikih svetskih baza koje gotovo iz sata u sat beleže opažanja NLO-a širom sveta, kao što je danas MUFON, ili nekada NICAP. Jedna takva baza je i „NLO Srbija“, koja prikuplja podatke o ufološkim  iskustvima u Srbiji. Sve baze te vrste klasifikuju i objavljuju prijavljena opažanja neidentifikovanih objekata, ali s obzirom na to da je sve u potpunosti zasnovano na varljivom i neponovljivom opažanju, iz toga ne slede podaci koji se mogu proveriti.

MIT NAŠEG DOBA

NLO, 1948 (montaža)

Zapravo, potragu za vanzemaljcima na Zemlji, koju je slavni švajcarski psihijatar Karl Gustav Jung (1875–1961) nazvao „mitom našeg doba“, vrlo je teško razlučiti od subjektivnih doživljaja, mada se aktivnost samih NLO entuzijasta na prikupljanju tolikih svedočenja ne može smatrati beskorisnom. Za većinu ozbiljnijih ufoloških udruženja NLO predstavlja samo ono što ne može da se objasni na drugi način.

To bi značilo da i kad posmatrač prijavi da je na nebu opazio neki objekt ili neku neobičnu svetlost, to ne mora uvek da znači da je reč o vanzemaljcima, već, kako kažu ufolozi,  NLO je i “ako prijavljeno opažanje ostaje neobjašnjeno i posle pomnog razmatranja svih raspoloživih dokaza i zdravorazumske identifikacije“. No, za sada, svaki put kad se studiozno pristupi odgonetanju i „pomnom razmatranju“ pojave NLO-a, ispostavi se da je reč o – atmosferskom ili optičkom fenomenu.

Ovakva dosadašnja potraga za vanzemaljcima ne traje duže od 60 godina. Uobičajeno se smatra da je savremena istorija NLO-a započela 1947. godine, kad je, uoči prvih svemirskih ekspedicija, naglo poraslo interesovanje medija za vanzemaljske civilizacije. U junu te godine nastao je pojam „leteći tanjir“ kao sinonim za NLO.

AFERA „ROZVEL“

Oblast 51, 1947 (montaža)

Ufologija nije nauka u pravom smislu jer je gotovo u potpunosti zasnovana samo na ličnim, subjektivnim svedočenjima, koja nisu uklopljena ni u kakvu paradigmu. Biznismen i pilot Kenet Arnold (1915–1984) stekao je svetsku slavu posle objavljivanja kontroverzne fotografije devet čudnih objekata koji lete u formaciji iznad planine Rajner na zapadu SAD.

Upravo u julu te godine dogodio se i kultni slučaj „Rozvel“, verovatno najpoznatiji NLO incident svih vremena. U blizini baze američkog ratnog vazduhoplovstva u Novom Meksiku srušio se disk nepoznatog porekla. Posle prvih senzacionalističkih vesti o letećem tanjiru, vazduhoplovstvo je saopštilo da je na zemlju pao meteorološki balon i događaj je potpuno zaboravljen sve do sedamdesetih godina 20. veka, kad se proširio mit o tajnom projektu u Oblasti 51, gde Vlada SAD navodno krije tela vanzemaljaca koji su pali kod Rozvela.

Kako je broj prijava neobičnih letelica rastao, američko ratno vazduhoplovstvo je 1948. pokrenulo projekat „Plave knjige“ i počelo da evidentira slučajeve neobičnih nebeskih fenomena. U narednih dvadeset godina, zabeleženo je više od 12.000 raznovrsnih opažanja, od kojih je najmanje 90 odsto objašnjeno prirodnim uzrocima. U to doba sprovedeno je više javnih i tajnih naučnih studija o poreklu NLO-a.

Nirnberg, 1561.

 

BLISKI SUSRETI

Verovatno najuticajnije naučno istraživanje ove vrste objavljeno je 1969. godine – pod rukovodstvom poznatog američkog fizičara Edvarda U. Kondona (1902–1974), više od trideset naučnika je detaljno analiziralo 59 različitih slučajeva NLO-a i u svakom od njih zaključilo da nije reč o poseti vanzemaljaca. Sa Kondonovim izveštajem završila se era intenzivne potrage za letećim tanjirima, američko vazduhoplovstvo i obaveštajne agencije zvanično su ugasile sve tadašnje NLO projekte, a većina naučnika je okrenula leđa letećim tanjirima.

Samo nekolicina je odbacila Kondonov izveštaj i nastavila je da podržava takozvanu hipotezu o vanzemaljskom poreklu, čiji su najpoznatiji zagovornici ugledni američki meteorolog Džejms E. Mekdonald (1920–1971) i astronom DŽ. Alen Hajnek (1910–1986), koji se, kao učesnik u „Plavoj knjizi“ i drugim NLO projektima američke vlade, smatra naučnim „ocem ufologije“.

Čovekov doživljaj vanzemaljca

Danas su svedočenja o NLO-ima često podeljena prema Hajnekovoj klasifikaciji bliskih susreta. To zavisi od toga da li je reč o noćnim svetlima, udaljenim dnevnim objektima ili radarskim blipovima (što spada u kategoriju viđenja), da li o uočavanju NLO-a sa udaljenosti manje od 600 metara, ali bez interakcije (bliski susret prve vrste), sa fizičkim tragovima (bliski susret druge vrste) ili je došlo do navodnog fizičkog kontakta sa ljudima (bliski susret treće vrste).

Postoje i bliski susret četvrte ili pete vrste, u šta spadaju otmice i ostvarena dvosmerna komunikacija, a koji su kasnije dodati Hajnekovoj klasifikaciji. Međutim, Hajnekova disciplina nikad nije prerasla ni u šta više od pseudonauke, najpre zbog toga što se sama NLO svedočanstva ne mogu tretirati kao dovoljno verodostojna.

VANZEMALJSKE CIVILIZACIJE

Mlečni put

No, to što nisu oko nas, ne isključuje postojanje vanzemaljskih civilizacija negde u svemiru. Prema čuvenoj Drejkovoj formuli, koja je poznata i kao formula iz Grin Benka, a koju je 1960. godine predložio astronom Frenk Drejk, može se izračunati broj razvijenih civilizacija u našoj Galaksiji na osnovu parametara kao što su procene broja zvezda, broja planeta i raznih verovatnoća o životu i pojavi tehničke inteligencije. U zavisnosti od vrednosti tih parametara, procene mogu biti od nula, preko deset, koliko je dobio sam Drejk, do nekoliko hiljada mogućih civilizacija.

Ovakve pretpostavke su preduslov za današnje projekte potrage za vanzemaljskom inteligencijom (SETI, Search for Extra-Terrestrial Inteligence) ili pak za ekstraterestrijalnim planetama, koji se poslednjih godina pokazao posebno uspešnim. S obzirom na više hiljada odnedavno otkrivenih, i među njima nekoliko koje bi se mogle uporediti sa Zemljom, nada postoji. No, ta nada je nešto manja ako se dodaju i neki posebni uslovi za nastanak života – kao što je postojanje Meseca uz planetu koji bi svojim prisustvom stabilizovao osu rotacije planete.

Lov na vanzemaljce uokviren je ne samo u prostornom, već i u vremenskom prozoru. Jednako kao što su u odnosu na veličinu galaksije veoma mali izgledi da hipotetične vanzemaljske civilizacije posete Sunčev sistem i Zemlju, još su manji da se to dogodi unutar nekog zadatog vremenskog roka.

FERMIJEV PARADOKS

Svakako, za sada nema nalaza da ima još koga u svemiru, niti zabeleženih astrofizičkih fenomena koji bi bili veštački izazvani, isto kao što nema relevantnih, naučno prihvatljivih dokaza da je nekad u prošlosti Zemlje bilo vanzemaljskih poseta. Takvo stanje se, inače, smatra ne Kolumbovim, nego Fermijevim paradoksom.

Na pitanje „Zašto ih, do đavola, ne vidimo?“, koje je poznati američki fizičar Enriko Fermi (1901–1954) pre više od pola veka stručno preformulisao u jedan od najtežih naučnih paradoksa, ima raznovrsnih mogućih odgovora.

Neki od njih su krajnje uznemirujući – možda smo ipak sami u galaksiji, a možda je u prirodi civilizacija da se vrlo brzo samounište ili budu uništene nekom prirodnom kataklizmom. Nije isključeno da će neka druga civilizacija uznemireno posmatrati u pravcu Zemlje u vreme kad na njoj više ne bude ljudi.

ČOVEK U SVEMIRU

Od prvih teleskopa do kolonija na Mesecu. Kako, kada, gde i zašto su ljudi otkrivali svemir? Ko su pioniri astronautike? Kako izgledaju poslednja dostignuća u osvajanju kosmosa?

Istražite tekstove iz rubrike ČOVEK U SVEMIRU.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs