Иза хоризонта

Како се Лењин прекрстио?

У новој рубрици ИЗА ХОРИЗОНТА, познати београдски новинар Филип Шварм подсећа читаоце Елементаријума на једно пресудно, али заборављено очекивање из Првог светског рата

Текст: Филип Шварм*

Народни дом у Цириху, 22. јануар 1917. Предавање Владимира Иљича Уљанова Лењина члановима Радничке омладине, махом студентима. Тема – револуција; повод – дванаестогодишњица Црвене недјеље.

Вођа Руске социјалдемократске радничке партије бољшевика је сухопаран, чита са цедуља, опширан… Пред крај и сам увиђа да је публика заморена:

„Моје вријеме је готово истекло и ја не желим да злоупотребљавам стрпљење својих слушалаца.“

Лењин је излагање завршио прогнозом да „страховите грозоте империјалистичког рата и страхоте скупоће стварају свуда револуционарно расположење“, али и да „ми, стари, можда нећемо доживјети одлучне битке ове револуције…“

Признање четрдесетшестогодишњег политичког емигранта да му је животни циљ измакао или само лош дан?

Разочаран, огорчен, досљедан

Неутрална Швицарска привремено је прибјежиште од рата. То је земља банака, прецизне механике и дисциплинираног грађанства. Калдрма по градовима – чиста, кафане – ушушкане и пријатне, влакови – на секунду точни.

„Скупоћа је ђаволска, а нема од чега да се живи“, пише Лењин у јесен 1916.

Његов до тада релативно удобан живот малог рентијера из ниже средње класе, окончао се средином године када му је умрла мајка Марија Александровна. Она га је финанцијски помагала захваљујући пензији од 1200 рубаља у злату, коју је примала од 1886. након смрти Лењиновог оца Иље Николајевича, иначе титуларног државног савјетника са правом насљеђивања племства.

Али, више од свих егзистенцијалних проблема заједно, Лењина мучи политичка осујећеност и изолираност.

Као искрени интернационалист, од 1914. је на брисаном простору: изузев једног дијела руских, вође социјалдемократа свих земаља прогласили су уједињење се својим царевима, краљевима, владама; упркос свим дотадашњим антиратним декларацијама Друге интернационале и заклињањима у Маркса, показало се да радници ипак „имају домовину“.

Лењин је разочаран, огорчен… Али и досљедан: позива кројаче, браваре, зидаре, сељаке и све остале у униформама да умјесто што једни друге кољу бајонетама и разносе ручним бомбама, окрену пушке на генерале и министре, банкаре и индустријалце, „да империјалистички рат претворе у грађански“.   

Не слуша га нитко. Вијоре барјаци, грме топови, штекћу митраљези. Креч у масовним гробницама прекриће више од милион мртвих у првих шест мјесеци рата.

Спржено људско месо

Далеко од сваког пацифизма, Лењин у свјетском рату види прилику за социјалну револуцију. Колико је у томе усамљен, увјериће се и почетком септембра 1915. у швицарском селу Цимервалд. Ту учествује на скупу  двадесетак љевичара – махом непознатих и без утицаја – из Француске, Њемачке, Русије и неутралних земаља. Окупљени, на крају, већином гласова одлучују да позову зараћене блокове на мир без „анексија и контрибуција“. Даље нису смјели, нити жељели. 

Иначе, за вријеме скупа у сеоској кафани у Цимервалду, руска војска крајњим је напорима заустављала њемачку код Виљнуса, на Западном фронту захуктавала се друга битка у Шампањи, а Бугарска се спремала да се придружи Аустроугарској и Њемачкој у окупацији и черечењу Србије. 

Нешто већа група антиратних љевичара поново се окупила у Швицарској крајем априла 1916. Овај пут, у селу Кинтал, јасно су се дистанцирали од „класног јединства“ и подршке владама у својим земљама. Мада је Лењин задовољнији, утицај ове конференције на рат и раднички покрет исти је као оне у Цимервалду.

Једном ријечју – никакав.

Британска војска је два мјесеца касније, 1. јула, првог дана битке на Соми изгубила 57.000 људи – 19.000 мртвих, 2000 несталих, 36.000 рањених; француска артиљерија је у склопу Верденске битке, само од 17. до 20. аугуста, испалила три милиона граната од 75 mm и милион граната тешких калибара, међу којима бар 300.000 са бојним отровима. 

„Ми, читајући новине, немамо довољно живе слике о томе како се у овим масним и смрдљивим речима ради о спрженом људском месу“, записаће двадесет пет година касније Мирослав Крлежа.

Несаница

Сем новинских, Лењин једва да има других информација; поготово не из Русије. А штампа пише хвалоспјеве о успјешној офанзиви генерала Алексеја Брусилова против аустроугарских трупа, о побједама над Турском на Кавказу, о сталном јачању руске војске…

Чини се и да је власт у Петрограду чврста попут клисурине: бољшевичка партија једва да још постоји – активисти су у Сибиру, на фронту или потпуно пасивни. Поред тога, у остатке страначке организације дубоко се инфилтрирала Охрана, тајна царска полиција. 

Заузврат, Лењин покушава да одржи што чвршће везе са шаком бољшевичких емиграната: у Швицарској личним контактом, а са оним у неутралним или земљама Антанте, дописивањем. Одсјечени од Русије, без могућности стварног политичког рада, сви скупа проводе дане у узајамним интригама и магловитим теоретским дискусијама.

„Препирке и свађе, које су јако обиљежавале емигрантски живот, увелико су реметиле његов живот“, написала је Надежда Крупска о свом супругу. Још је додала да се кући враћао зелен у лицу и да послије није могао спавати.

Одсуство сваке сујете, велику интелигенцију и фанатичну чврстину воље, Лењину признају и политички истомишљеници и неистомишљеници. Ни он сам не крије увјереност у властиту мисију и лидерску супериорност.

„У емиграцију је стигао као вођа руске револуције и то не као такве, већ потпуно конкретне“, записао је Јулијус Мартов, бивши Лењинов саборац и, потом, опонент.

Међутим, почетком 1917, изузев емигрантског сивила, беспарице, политичке и идеолошке скрајнутости, ничег другог нема на Лењиновом хоризонту; поредак против кога се борио читав живот, показао се чвршћим од свих његових прогноза и марксистичких постулата.

Захваљујући рату, индустријски магнати су још богатији, уски војно-политички врхови – моћнији, огромна маса обичног свијета – без икакве могућности да на било што утиче. Истина, све нижи стандард и несташице у зараћеним земљама изазивају протесте и штрајкове. Али, ратни напор и друштвено устројство нитко нигдје не оспорава.

Човјек прошлости

Попут многих када се осјете потпуно немоћним пред духом времена и околностима на које упркос свим покушајима не могу утицати, Лењин се повукао у свој унутрашњи свијет. Чита Хегела, Аристотела, Ласала; пише „Империјализам као највиши стадиј капитализма“ у нади да ће га легално објавити у Русији и нешто зарадити. Уосталом, Максим Горки му је као издавач послао пет стотина рубаља аконтације.

Да ће социјализам кад-тад побједити, Лењин не сумња. Но, потпуно маргинализиран, са практично разбијеном партијом, напет и раздражљив, све мање се нада да ће у тој револуцији играти било какву улогу.

„Ја сам старик, старик“, пише грузијска социјалдемократкиња Миха Чакај да је Лењин стално понављао.

Ријечи су то човјека увјереног да је његово вријеме прошло и да све што му преостаје јесте да пише памфлете и брошуре на најјефтинијем папиру, сели се из једног у други сиромашни стан и гуши у емигрантским сплеткама, носталгији и сентименталним сјећањима из прошлости.

Епилог      

Петроград, 8. новембар 1917. Преморени Лењин, девет мјесеци и шеснаест дана након предавања у Цириху, спрема се да бар мало одспава у неком собичку дворца Смољни. Бољшевици су управо преузели власт, а он је неколико сати раније постао предсједник Савјета народних комесара или премијер Русије. Коначно може да се осврне на пређени пут.

Лав Троцки пише да се Лењин махинално прекрстио.

*Аутор је новинар и публициста из Београда. Одговорни је уредник недељника „Време“. Аутор је више дугометражних документарних филмова као што су Јединица и Херој. Пише на ијекавском изговору српског књижевног језика.

ИЗА ХОРИЗОНТА

Хана Арент каже како "приповедање открива смисао, а да не начини грешку да га дефинише". Посматрајући идеје, људе и догађаје кроз занимљиве приповести, Филип Шварм за читаоце Елементаријума открива елементе иза хоризонта.

Истражите више ИЗА ХОРИЗОНТА.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs