Izbori

Kako se glasa na američkim izborima?

Uz izbore u SAD, podsećamo se tehnologije glasanja u složenom američkom sistemu, ali i na drugim mestima, kroz odlomak iz temata „Izbori, kako donosite odluku“ objavljenom u Elementima 4

Tekst: Tijana Marković* / Elementi

Danas, 8. novembra, održavaju se predsednički izbori u Sjedinjenim Američkim Državama. Državljani SAD izaći će na birališta u okviru izbora koji su po tradiciji u žiži svetskih medija. Međutim, ne tako veliki broj ljudi zna da populacija SAD nema poslednji glas pri odabiru svog lidera. Iako svi građani imaju svog favorita, kada izađu na biralište oni zapravo biraju elektore, ljude koji su se obavezali da će glasati za jednog od predsedničkih kandidata.

Otkud ovakav način glasanja? Njegovi kreatori, takozvani očevi nacije, prilokom donošenja Ustava 1797. smatrali su da većina stanovnika nije dovoljno obaveštena o kandidatima koje ne poznaje. Kako bi sprečili da se lider bira nasumično, odlučili su da ne daju potpunu moć narodu, već manjem odabranom broju ljudi, elektorima. Tako da, kada su odlazili na glasanje, građani su birali elektore, ne predsednika.

Kako bi postao predsednik, kandidat mora da osvoji bar 270 glasova na Elektorskom koledžu, telu sačinjenom od elektora, koje bira predsednika i potpredsednika. Počevši od 1845. godine, glasanje u Sjedinjenim Američkim Državama održava se svake četvrte godine, u utorak nakon prvog ponedeljka u novembru. Tokom izbora elektora, glasači su koristili različite načine glasanja koji su se menjali tokom istorije. Svaka država imala je pravo da izabere tehniku biranja koja joj je najviše odgovarala.

Kako glasaju elektori?

Predsednika i potpredsednika SAD bira takozvani elektorski koledž koji čine predstavnici svih američkih saveznih država. Američki građani vršioca najmoćnije funkcije na svetu ne biraju neposredno, nego dajući svoj glas, zapravo biraju elektore u matičnoj državi koji se potom po automatizmu izjašnjavaju o kandidatima. Ukupan broj elektora je 538, od čega je 100 senatora, a 3 su predstavnici distrikta Kolumbija. Države nemaju jednak broj elektora i on zavisi od naseljenosti – najveći broj predstavnika ima Kalifornija 55, zatim Teksas 38 i Florida 29, dok najmanje države imaju po 3 elektora. U većini država pobednik dobija sve glasove elektora, što ovaj sistem čini posebno zanimljivim. Istorijski, većina država je tradicionalno opredeljena za jendu od stranaka, pa se kampanja fokusira na 10 takozvanih swing država gde ishod glasanja nije očekivan.

Glasanje listićima kakvo se koristi u Srbiji dugo se upotrebljavalo i u Americi, a datira još iz vremena Rimskog carstva, od 139. godine pre nove ere. Inače, reč listić, ballot, potiče od sasvim drugačijeg, starijeg sistema glasanja – od italijanske reči ballota, što znači mala obojena lopta kakva je pre listića korišćena za davanje glasova. Naime, sa prvim evropskim demokratijama i širenjem opšteg prava glasa, birači su glasali pomoću gumenih kuglica, budući da je stopa nepismenosti bila visoka.

Taj način biranja koristio se i na teritoriji nekadašnje Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ). Sve kuglice imale su na sebi državni grb i bile prečnika 1 cm. Nakon registrovanja, svaki glasač je dobijao po jednu kuglicu. Nakon toga, u prisustvu izborne komisije stavljao je ruku u svaku kutiju držeći stisnutu pesnicu.

Glasač je mogao da gurne ruku do lakta kroz otvor za stavljanje glasova. Iz tog razloga dno je bilo prilično duboko, kako birači ne bi mogli da dohvate kuglice koje su ranije ubačene i premeste ih u drugu. Nakon što je prošao sve kutije, birač je morao da otvori šaku, kako bi dokazao da je izvršio glasanje. Kuglice su bile napravljene od gume kako se ne bi čuo zvuk pri njihovom ubacivanju.

Tajno glasanje na listićima kakvo je danas uobičajeno održano je prvi put u Viktoriji, Australija, 1856. godine. Svaki registrovan birač dobijao je jedinstveni listić sa posebnom oznakom, koji je štampala država. Na njemu su bili ispisani svi kandidati, a glasač je trebalo da izabere favorita.

Kutija u koju su stavljani listići bila je propisanih dimenzija i zatvorena, sa malim prorezom na vrhu. Glasalo se iza paravana. Ovaj način biranja postao je poznat kao australijsko ili tajno glasanje, a brzo je prihvaćen i u Evropi i SAD, a države Njujork i Masačusets su prve počele da ga primenjuju.

Glasanje pomoću mašina nije praksa koja se primenjuje samo u 21. veku. Naime, prva glasačka mašina sa polugama, Myers Automatic Booth, korišćena je prvi put 1892. godine u Lokhartu, u Njujorku. Na mašini, smeštenoj u kabini, nalazile su se poluge koje su odgovarale prijavljenim kandidatima.

Birač je, pri ulasku u kabinu povlačio ručicu kojom je navlačio zavesu za sobom. Za lidera je glasao povlačenjem poluge. Kada bi završio, ponovo je povlačio ručicu kako bi otvorio zavesu i napustio kabinu. Drugim povlačenjem ručice poluge bi se vratile na početno mesto i kabina je bila spremna za novog glasača. Mašina je beležila glasove, ali i broj glasača.

Glasanje povlačenjem poluga postalo je popularno tridesetih godina 20. veka, a više od polovine gradova koristilo ih je od 1960. godine. Proizvodnja mašina prestala je od izbora 1996, kada su ih zamenili kompjuteri. Tehnološki najnaprednije mašine za glasanje su mašine sa direktnim elektronskim snimanjem, takozvane DRE mašine – Direct Recording Electronic.

Proizvedene su tokom 20. veka. Pošto su kompjuterizovane, tokom glasanja nisu neophodni listići. Bira se pritiskanjem ekrana osetljivog na dodir ili dugmeta. U kabini postoji i tastatura kako bi neko mogao da ostavi svoj komentar. Glasovi se čuvaju na memorijskim diskovima, čipovima ili karticama

* Tekst je ilustrovan motivom ilustracije Slavimira Stankovića sa naslovne strane četvrtog broja Elemenata. Originalni tekst je objavljen pod naslovom Kako dati glas u okviru temata u istom broju. Autorski tekstovi iz Elemenata inače nisu dostupni na internetu. 

Istražite više o Elementima

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs