Kultura nauke

Velika ledena avantura

Pre tačno jednog veka, 14. decembra 1911. godine, čovek je stigao na Južni pol

Pišu: Marija Vidić i Slobodan Bubnjević

U četvrtak, 14. decembra, navršava se tačno sto godina otkad je osvojen Južni pol. Bila je to najveća ljudska avantura u viševekovnoj seriji osvajanja planete, svih njenih vrhova, morskih prolaza i neistraženih teritorija. Teško je zamisliti manje gostoljubivo mesto od najjužnije tačke planete, sa kog kompas u svim smerovima pokazuje isto – na sever.

Priča o prvom putovanju na Južni pol i danas ima antički prizvuk – to je priča o hrabrosti, znanju, veštini i požrtvovanju. I pride, o malo sreće i ironije sudbine.

Roald Amundsen, Norvežanin koji je nakon višegodišnjih priprema uspeo da osvoji najjužniju tačku planete, celog života sanjao je jedan sasvim drugačije „polarisan“ san – da osvoji Severni pol. Sudbina i neobičan sticaj okolnosti hteli su da, naprotiv, stigne do tačke koja je najudaljenija od Severnog pola.

Naime, prvobitni Amundsenov plan bio je osvajanje Severnog pola, ali kada je u jeku priprema 1909. saznao da su Amerikanci Frederik Kuk i Robert Piri već objavili da su stigli na „vrh“ Zemljine kugle – odustao je i okrenuo se za 180 stepeni.

Tajna ekspedicija

Roald Amundsen

Iskusni istraživač, Amundsen je tajno isplanirao novu ekspediciju na jug za koju nije imao ni finansijsku ni bilo kakvu drugu podršku, mada je javno nastavio da govori o svojim planovima za osvajanje severa. Ipak, odlučio je da pokuša – oformio je tim i krenuo. Znao je da ga na tom putu čeka još jedna trka: u istom pravcu i sa istim ciljem uz gromoglasnu podršku javnosti uputila se i britanska ekspedicija koju je predvodio Robert Falkon Skot.

Prvi cilj za Amundsenov tim bila je antarktička baza u Zalivu kitova do koje su početkom 1911. stigli brodom i gde su nastavljene pripreme za dalje. Po brodu Fram („Napred“) nazvali su je Framhajm. Čekalo se proleće, kada je temperatura nešto viša, mada i dalje mnogo ispod nule.

Trebalo je ubiti i vreme tokom dugih ledenih večeri u bazi, pa su poneli oko 3000 knjiga, gramofon, mnogo ploča i nekoliko muzičkih instrumenata.

Odluka je pala da se od baze do Južnog pola putuje na skijama i sa psima koji su vukli sanke – članovi ekspedicije verovali su da je to najefikasniji vid transporta kroz sneg i led. Osim toga, psi su mogli da budu hrana drugim psima, ali – ako je nužno – i ljudima.

Godinama je za ekspediciju pažljivo pripremana oprema: čizme je Amundsen sam izumeo i pravio tokom dve godine, odelo je sašio od krzna tuljana, irvasa i vuka, a detaljno se bavio i sankama, šatorima i načinima pripremanja hrane tokom ekspedicije.

Zima u Zalivu kitova

U to doba već je bilo poznato da se na ovakvim putovanjima lako oboli od skorbuta – nedostatka vitamica C. Mada se nije mnogo znalo o ovoj bolesti, Amundsen je shvatao da mu u prevenciji može pomoći meso pa su zato svakodnevno pripremali meso tuljana i jeli razno bobičasto voće koje su iz toplih krajeva doneli u Framhajm.

U februaru je u Zaliv kitova doplovio i brod Tera nova, kojim su se Amundsenovi konkurenti, Robert Falkon Skot i njegov tim, približili Južnom polu, takođe u nadi da će do njega prvi stići. Timovi su čak i uspostavili kontakt, a onda su samostalno nastavili ka zajedničkom cilju.

Amundsen i ekipa su odmah krenuli u nekoliko probnih pohoda kako bi ispitali uslove i teren, a na određenim mestima ostavili su zalihe hrane (u pitanju je oko tri tone hrane – meso od tuljana, parafinsko ulje i druge potrebštine) kako tokom prave ekspedicije ne bi morali da nose prevelike količine. Onda je usledila mračna zima – period velike dosade kada u kampu u Zalivu kitova nije bilo mnogo šta da se radi.

U strahu od britanskih motornih sanki koje je koristio Skotov tim, Amundsen je želeo da krene što ranije, možda već u avgustu, mada su ga upozoravali da je u to vreme suviše hladno.

Dva pokušaja

Amundsen na ledu

U prvi pohod ka polu, Amundsen i njegov tim su krenuli u septembru 1911, ali su se zbog temperatura od oko -56 stepeni Celzijusa, sa teškim promrzlinama po stopalima i nekoliko pasa manje, ubrzo vratili u bazu. Dok su se kretali, temperatura je bila podnošljiva, ali noću od silne hladnoće nisu mogli da spavaju.

„Da rizikujem živote ljudi i životinja i tvrdoglavo nastavim dalje, to nije dolazilo u obzir. Kako biste dobili partiju, morate pravilno da povlačite figure. Jedan pogrešan potez i sve je izgubljeno“, zabeležio je Amundsen.

Pala je odluka: pokušaće ponovo kada malo otopli.

Konačno su na veliki put pošli 19. oktobra 1911. Ekspediciju su, osim Amundsena, propalog studenta medicine, moreplovca i veštog skijaša, činila još četiri člana – svi su imali više talenata i sposobnosti: bili su stručnjaci za skije, znali su sa psima, poznavali su medicinu…

Putovali su sa četvoro sanki i 52 psa. Dnevno su ponekad uspevali da pređu i po 30 kilometara, a usput su obeležavali put. Lutali su kroz planine i često skretali s puta, hodajući kroz mekan, dubok sneg.

Zastava na 90°

Kada su stigli do 85° 36′, od 52 psa samo je 18 nastavilo put do Južnog pola. Nekoliko je nestalo u magli i vetruštini, tokom lutanja po planinama, dok je većina ubijena radi hrane. Amundsen je kasnije pričao da im je to palo veoma teško – svaki član tima morao je da zakolje, odere i iseče svoje pse, a meso su delili sa preostalih 18 kučića.

Često su pravili i pauze, kada god su morali da se sakriju od vetra i preniske temperature. Tada su provodili dane u zaklonima, šatorima ili igloima. Malo-pomalo, kroz maglu i sneg, do 13. decembra stigli su na 89° 45′, oko 28 km od Južnog pola.

Sledećeg dana, oko 15 časova, na tačno 90° u led su zaboli norvešku zastavu. Kasnije se Amundsen osvrnuo na ovaj momenat: „Nikada čovek nije dostigao cilj koji je toliko dijametralno suprotan od njegovih želja. Oblast oko Severnog pola fascinirala me je od detinjstva, a evo me sada na Južnom polu. Može li išta biti luđe od toga?“

Pošto je sve vreme sumnjao u tvrdnje Kuka i Pirija da su dobro proračunali i zaista osvojili Severni pol, Amundsen se potrudio da sam izbegne iste greške i optužbe, pa je na Južnom polu proveo nekoliko dana proveravajući da li je zaista precizno utvrdio gde je 90°.

Tokom 18. decembra krenuli su nazad u Zaliv kitova, pažljivo određujući koliko dnevno smeju da pređu, a da se ne premore. U Framhajm su stigli 25. januara. U bazu su se posle 99 dana lutanja oko Južnog pola vratili sa dvoje sanki i svega 11 pasa. Prešli su 3440 kilometara.

Sudbina Tera nove

Južni pol, snimak napravljen veb kamerom 14. decembra 2011, tačno 100 godina kasnije

No, istovremeno sa Amundsenom ka Južnom polu, malo drugačijom putanjom, krenuo je i Skot, jednako neustrašiv, odvažan i iskusan istraživač. Međutim, njegova i sudbina njegovih saradnika okončala se tragično.

Skot je na Južni pol stigao 34 dana kasnije i video norvešku zastavu usred bele pustinje, da bi nakon toga nastradao u snegu i ledu Antarktika za koji je malo reći da je negostoljubovo područje.

Ova tragedija bacila je senku na podvig koji su izveli Amundsen i njegov tim. Čak se često tumačilo da je Skot taj koji se borio za plemenit cilj, osvajanje pola, dok je Amundsen – ubica pasa – samo želeo slavu. Prošle su godine pre nego što je Amundsenu priznata veština i zasluga za ono što je učinio.

Veličina Amundsenovog uspeha je i 100 godina kasnije ostala obeležena Skotovim tragičnim podvigom, pokazujući koliko je bilo strašno i opasno osvojiti Južni pol, a istovremeno kako je sudbina prevrtljiva prema onima koji žele da pomere granice ljudskih mogućnosti.

Osvajanje polova je duboko simboličan gest, koji je pokazao da je čovek potpuni gospodar sveta u kome živi. Cena te gordosti nije bila mala.

KULTURA NAUKE

Svakodnevica od pre 1000, 400 ili 100 godina nije bila ista kao danas. Kako i zašto se promenila? Koliko je tome doprinela nauka? Koliko su kreativne ideje, upornost i hrabrost istraživača promenili svet?

Istražite tekstove iz rubrike KULTURA NAUKE.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs