otkrića

Koliko se menjamo?

Juče samo bili drugačiji, sutra ćemo ostati isti

 

Piše: Marija Nikolić

U svakom periodu svog života ljudi donose neke odluke koje umnogome utiču na njihov život. Tridesetogodišnjaci ne pitaju koliko košta uklanjanje tetovaži koje tinejdžeri crtaju. Ljudi srednjih godina žure da se razvedu od osoba koje mladi jedva čekaju da ožene. Starije osobe se trude da ne jedu hranu koju osobe srednjih godina sa uživanjem konzumiraju.

Zašto ljudi uglavnom donose odluke zbog kojih se kasnije kaju? Jedan razlog je izražena iluzija koju imamo o sebi samima u budućnosti. Vreme je moćna sila koja omogućava ljudima da se transformišu, da preispitaju vrednosti u koje veruju, da promene svoju ličnost, a pretpostavka je da mi generalno potcenjujemo mogućnost sopstvene promene. Drugim rečima, ljudi vole da veruju da to kakve su ličnosti danas, da će gotovo zasigurno biti i sutra, uprkos činjenici da juče nisu bili takvi.

Kraj istorije iluzije

Početkom ove godine psiholog sa Harvarda Danijel T. Gilbert sa svojim saradnicima Džordijem Kvidbačom i Timotijem Vilsonom, objavili su rezultate istraživanja u kom pokazuju kako ljudi generalno ne žele da se menjaju u budućnosti iako su i sami svesni činjenice da su se u prošlosti jako mnogo menjali. Putem interaktivnog veb-istraživanja, Gilbert i saradnici su tražili od ispitanika da izmere koliko su se njihove ličnosti promenile i koliko će se promeniti u rasponu od deset godina. Neke su pitali o njihovim opštim vrednostima (zadovoljstvo, uspeh, sigurnost), o muzičkim preferencijama i o tome šta vole da jedu, gde da putuju. Ono što se pokazalo je da ljudi prepoznaju velike promene koje su se u njima samima dogodile u prošlosti, ali očekuju jako malo ili praktično nikakvu promenu u budućnosti kada su oni sami u pitanju. Tipična predviđanja jedne dvadesetogodišnjakinje o dekadi koja je pred njom nije ni blizu burna kao dekada koja je iza tridesetogodišnje žene, čija sećanja o njenim čarima dvadesetih godina pokazuju koliko se ona zapravo promenila za to relativno kratko vreme.

Spomenuti naučnici su ovaj fenomen nazvali „kraj istorije iluzije“ – koja pokazuje upravo tu tendenciju potcenjivanja sopstvene promene. Prema njihovom istraživanju, koje je sprovedeno među 19.000 ljudi između  18 i 68 godina, ova iluzija je dosta postojana od tinejdžerskog doba pa sve do penzije. Stiče se utisak da se ljudi mnogo bolje sećaju sebe iz prošlosti nego što su u stanju da zamisle sebe u nekom budućem trenutku.

Verovanje da smo dostigli svoj vrhunac čini da se osećamo dobro. Stav „da sam onda znao ono što znam sada“ daje nam određenu vrstu zadovoljstva, gde sami sebi na određen način opraštamo sopstvene greške samohrabreći se da ih u budućnosti verovatno neće biti, pošto smo ih sada već svesni. U tom slučaju, veće promene na sebi praktično nemamo ni na vidiku. Stiče se utisak da smo zadovoljni postignutim. Međutim, objašnjenje je možda jednostavnije dati preko mentalne energije: predviđanje budućnosti zahteva više rada od jednostavnog prisećanja prošlih događaja.  

Matematička greška

Matematičar Džordan Elenberg je skeptičan po pitanju ovih rezultata. Elenberg primećuje da su istraživači tražili od ispitanika da se izjasne o specifičnim predviđanjima u vezi sa različitim osobinama, i potom ih kombinuju sa pretpostavkom o čitavoj budućnosti. On smatra da je to matematička greška. Da biste znali da će se neka generalna promena dogoditi, ne podrazumeva da prethodno znate svaku pojedinačnu promenu. Čak iako ljudi očekuju da će se promeniti na neki način, teško im je da kažu šta će se tačno kod njih promeniti. Zamislite osobu koju su pitali: „Da li očekujete da ćete se značajnije promeniti u nekoliko narednih godina?“, a potom joj postavite pitanja u vezi sa hranom, muzikom, hobijima, odnosima sa prijateljima i o letovanjima. Ukoliko dotična osoba na prvo pitanje odgovori sa „da“, ali potom kaže „ne“ na svih pet specifičnih pitanja (neće zavoleti cveklu, neće početi da sluša narodnu muziku, neće početi da se bavi jogom i sl.) teško da će matematika biti zadovoljena.

Mnogo je primera koji pokazuju kako je teško predviđati budućnost. Primer iz 1893. sa Svetske izložbe u Čikagu to lepo može da ilustruje: tada je od 74 značajne ličnosti zatraženo da predvide kako će se živeti za sledećih sto godina. Jedan od glavnih problema je bilo njihovo dosledno potcenjivanje brzine razvoja nauke, te se mislilo da je sve već izmišljeno što se izmisliti moglo. Čak je i Tomas Votson, predsednik IBM-a, rekao 1943. da misli da na celom svetu postoji potražnja za možda nekih pet kompjutera. Nauk svemu tome je da je veoma opasno kladiti se protiv budućnosti: bilo lične, bilo one društvene. 

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs