Metahronika

Zašto je pao Berlinski zid?

Kako je, pre 25 godina, u večernjim satima 9. novembra 1989, jedna pogrešno protumačena vest na dramatičan način oživela ideju slobode?

Tekst: Slobodan Bubnjević

Ich bin ein Berliner! „Ja sam Berlinac“, rekao je u junu 1963. godine američki predsednik Džon F. Kenedi u čuvenom govoru, verovatno njegovom najboljem, koji je održao pred 450.000 stanovnika Zapadnog Berlina, na improvizovanom podijumu ispred Rathausa.

„Svi slobodni ljudi, gde god da žive, građani su Berlina, i zbog toga, kao slobodan čovek, sa ponosom izgovaram Ich bin ein Berliner!“, ponoviće Kenedi na kraju devetominutnog govora, koji je trebalo da, usred Hladnog rata, ohrabri stanovništvo tadašnjeg Zapadnog Berlina i odagna strepnje od sovjetske invazije.

Ovaj grad, zapravo samo polovina grada, nastala ujedinjenjem američkog, britanskog i francuskog sektora nakon Drugog svetskog rata, sa Zapadom je bila povezana vazdušnim mostom i već dve decenije je predstavljala izdvojenu, demokratsku enklavu u središtu istočne, komunističke, Demokratske Republike Nemačke (DDR).

Kenedijeva poruka iz Berlina, koja će postati jedna od kultnih replika 20. veka, sažimala je jednostavnu i, pokazaće se, dalekovidu ideju – bez obzira na opravdanost ideologija, potencijale ekonomije i raspodelu vojnih snaga, centralno pitanje tadašnjeg sukoba Zapada i Istoka bila je – sloboda. 

Pod senkom Berlinskog zida, kojim je prosovjetski, marionetski DDR režim ogradio svoju polovinu Berlina i praktično zatvorio stanovnike Istočne Nemačke, a simbolično i žitelje celog komunističkog bloka, Kenedi je predstavio Berlin kao vrhunski primer na kome se vide razlike između sistema. „Demokratija ima mana, ali ne gradi zidove kako bi svojim građanima onemogućila da pobegnu“, reći će.

U deceniji nakon podele Nemačke, 3,5 miliona Istočnih Nemaca beži na Zapad. Nakon što je zid podignut, broj prebega će se tokom čitave tri naredne decenije svesti samo na 5000.

Zid je izgrađen dve godine pre Kenedijeve posete, 1961. godine. Malo je poznato da su se tadašnje vlasti Istočne Nemačke odlučile na izgradnju zida zbog – odliva mozgova.

Totalitarni sistem, potpuno pod kontrolom Moskve, nije mogao da pruži stanovnicima one pogodnosti i slobode koje su postojale na Zapadu. Do 1961. godine, Istok je napustilo 3,5 miliona ljudi. Među emigrantima su uglavnom akademski obrazovani građani, naučnici, inženjeri, lekari, učitelji. Procenjuje se da ovaj odliv mozgova predstavlja gubitak za ekonomiju DDR od devet milijardi nemačkih maraka, uz više od 20 milijardi izgubljenih ulaganja u obrazovanje.

Glavni put emigranata ide kroz Berlin. Nakon što nijedna od kampanja protiv odlaska na Zapad nije urodila plodom, vlasti DDR-a se obraćaju Moskvi i generalni sekretar SSSR Nikita Hruščov predlaže da se u Berlinu podigne zid koji će zaustaviti emigraciju. Nakon što su lideri DDR u partijskoj vili u naselju Dolnzi usvojili ovu ideju, izgradnja zida počinje 13. avgusta, na svim tačkama razdvajanja.

Zid zaista zaustavlja odliv Nemaca sa Istoka na Zapad. Deleći grad na dva dela, porodice i prijatelje, ograničavajući slobodu kretanja, Berlinski zid će se još tri decenije nakon Kenedijevog govora protezati kroz ceo Berlin, duž 43 kilometara duge linije razdvajanja. A tokom ovog perioda, samo pet hiljada najhrabrijih će uspeti da se probije na drugu stranu, dok će 138 Berlinaca poginuti u pokušajima bekstva.

Danas u Berlinu, zid je samo delimično sačuvan – neki blokovi stoje uspravni na mestu gde su stajali, kao memorija, a ispod ulica, vozila i pešaka se proteže metalna linija koja podseća na njegov položaj. Skoro sve celine su iscrtane grafitima, a neki blokovi su poklonjeni drugim gradovima sveta.

Zid je inače građen i rekonstruisan u četiri talasa. Nakon rekonstrukcije 1975. godine, sastojao se od 45.000 betonskih elemenata, visokih 3,6 i širokih 1,2 metra. Elementi su pravljeni tako da se ne mogu srušiti automobilom, ali da ne predstavljaju prepreku za sovjetska oklopna vozila, u slučaju potrebe za invazijom. Iznad blokova je postavljena greda sa bodljikavom žicom koja je služila da zaustavi prebege, a zid je bio pod neprekidnom vojnom stražom.

Sovjetska imperija se srušila zajedno sa zidom, ali naknadne analize pokazuju da komunistički blok nije bio u tako beznadežnom položaju kako se čini. I da je presudnu ulogu ipak igrao manjak slobode

Rušenje zida je započelo u noći 9. novembra 1989. godine, istorijskom ironijom – tačno 51 godinu od monstruozne Kristalne noći, kad su, u predvečerje Drugog svetskog rata, nacistički SA odredi sproveli pogrom Jevreja širom Nemačke i Austrije. Prilike na kraju osamdesetih, međutim, sasvim su nove.

Uz slabljenje stega iz Moskve i brojna dešavanja u celom Istočnom bloku, tokom jeseni 1989. uzavreli su duhovi i u Istočnoj Nemačkoj. Naslednik svemoćnog sekretara Partije Eriha Honekera, Egon Krenc, sa tadašnjim liderima DDR, tokom popodneva, 9. novembra, donosi odluku o delimičnom otvaranju granica u narednim danima.

Portparol Partije Ginter Šabovski, međutim, ne dobija celu informaciju od Politbiroa i na konferenciji za novinare u 6.51 greškom objavljuje kako se granični prelazi odmah otvaraju. Na ovu vest hiljade ljudi iz oba dela Berlina okuplja se ispod zida, a stražari, mada nisu prethodno dobili nikakvo naređenje, prisiljeni su da otvore prelaze.

Kao i sve sa zidom i oko njega tokom Hladnog rata, i ovaj događaj predstavljao je snažan simbol. Rušenje zida je označilo kraj DDR i istočnonemačkog komunizma, a ponovno ujedinjenje Nemačke bilo je neizbežno. Pad zida je za milione Evropljana značio krah Sovjetskog Saveza i čitavog niza marionetskih režima. No, snaga Varšavskog pakta u tom trenutku nije bila tako mala kao što se danas čini. 

Mada u recesiji, ekonomije Istoka će zaista propasti tek tokom potonjeg, tranzicionog perioda, a vojna nadmoć Istoka u odnosu na NATO sve do Zalivskog rata nije bila dovedena u pitanje. Prema podacima iz knjige Tajna istorija 20. veka, kraj osamdesetih je bio zlatno doba i za komunističke tajne službe koje su nadigrale Amerikance na gotovo svim frontovima.

No, kao što je Kenedi pretpostavljao, težnja miliona ljudi za slobodom je presudila u korist Zapada. Zato je rušenje zida, mada iščekivana i neizbežna, ali ipak spontana demonstracija slobode, predstavljalo prelomni trenutak. Četvrt veka kasnije, svet se sasvim izmenio, vode se novi sukobi, ali pad zida se, mada je svakojako tumačen, ipak nije izrodio u sopstvenu suprotnost. On, uprkos svemu, simbolizuje nešto trajno – pobedu slobode nad represivnim sistemima koji svoje građane drže u zatočeništvu.

Istorija pokazuje da zapravo ni sistemi, ni države, niti sukobljene strane nisu toliko dugovečni kao teme koje pokreću i inspirišu milione. Zato tako često ista mesta igraju oprečne uloge. Tako je Berlin, nekadašnje središte nacističke imperije, centrala Zla, u drugoj polovini 20. veka postao simbol podele sveta na dva dela. A danas, četvrt veka kasnije, predstavlja grad slobode, grad kreativnosti i napretka.

Nimalo slučajno, dan nakon pada Berlinskog zida, obeležava se Svetski dan nauke za mir i razvoj.

METAHRONIKE

Svakodnevne teme rastu iz korena čije je razumevanje ponekad skriveno pod istorijskim, društvenim, tehnološkim naslagama. Kroz Metahronike, Slobodan Bubnjević pokušava da otkrije šta se, nekad, negde, skrilo iza?

Istražite METAHRONIKE.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs