Антиципације

Идиократија

Како се кроз еволуцију развијала – глупост? Да ли, насупрот очекивању да најпаметнији лакше и чешће преживљавају, долази свет у коме ће људски IQ бити све нижи и нижи?

Текст: Слободан Бубњевић

Он jе домишљат, отворен, сналажљив, вешт са предметима и способан да пронађе решење тамо где други чак и не виде да постоjи проблем – испоставља се да jе, сажето речено, интелигентан. Ако би се каквим времепловом човек из раног, „мрачног“ средњег века, преместио у садашњост, могли би се очекивати свакоjаки сценариjи (броjне смо видели у коjекаквим филмовима осредње продукциjе), но, нема никакве сумње да би дошљак из прошлости пре свега био – изненађен способностима модерне цивилизациjе. Међутим, ниjе искључено ни да бисмо ми, са друге стране, били изненађени његовим личним способностима. И да бисмо, гледаjући га како се сналази, учи и влада алаткама, брзо увидели управо то – да jе интелигентан.

Могло би се сасвим лако десити да човек из прошлости, суочен са изазовом да преживи у новом свету, покаже далеко већу интелигенциjу него путник у супротном смеру, односно савремени човек у за њега тешко подношљивим условима средњег века. Да ли то значи да су људи пре пет стотина година били интелигентниjи од нас? А људи антике jош интелигентниjи, као и да ће за неколико хиљада година земљу настањивати врста битно глупља од оне коjа данас влада светом? Врста у коjоj би било коjи данашњи човек био наjпаметниjи човек на свету? Генетичар Џералд Крабтри са Универзитета Стенфорд у Сjедињеним Америчким Државама сматра да jе управо тако, и да интелигенциjа опада са развоjем цивилизациjе, за шта нуди сериjу сасвим интелигентних, еволуционих аргумената. Ова такозвана идиократска хипотеза jе само jедно од обjашњења поjаве глупости у еволуциjи. А има и сиjасет других.

Нешто, наиме, ниjе у реду са глупошћу. Међу оних неколико феномена у природи, односно стварном животу, коjи би данас, 150 година након обjављивања Порекла врста Чарлса Дарвина, могли да доведу у питање еволуциjу налази се и глупост. Она би, као поjава коjа очигледно не доприноси успешности jедне врсте, за еволуционисте морала да се повлачи у исте оне вилаjете развића где су се сакрили некадашњи људски реп или ноге код плавог кита и других морских сисара. Но, очигледно да то ниjе случаj. Сведочанства не треба ни наводити. Теориjа еволуциjе, или барем њена синтетичка интерпретациjа, коjа jе обележила добар део 20, а потом и 21. века, наjjедноставниjе речено, почива на три механизма – мутациjи, генетичком дрифту и природноj селекциjи. Ова последња сила, полако, без скокова, делуjе на све оне особине коjе нека врста показуjе, кроз борбу за опстанак, из генерациjе у генерациjу „убиjа“ оне гене коjи се манифестуjу у особине недовољно прилагођене окружењу и  полако трансформише организме ка успешниjим, боље адаптираним и, на краjу краjева, интелигентниjим. Но, ако jе тако, зашто се кроз природну селекциjу глупост не смањуjе у новим генерациjама? Зашто глупост већ ниjе нестала под селекционим притиском?

ПИТАЊЕ ГЕНА

Од доба просвећености па наовамо, цена интелигенциjе међу људима jе порасла и од тада постаjе све виша. Глупост jе, са друге стране, постала специфичан културолошки култ коjи весели ситне душе, а великане попут Флобера или Балзака нагони да покушаjу да jе попишу и чак начине енциклопедиjу људских глупости. Но, то ништа не говори о томе да jе данас има више или мање него у прошлости. Краjње гледиште jе поменута Кратбриjева хипотеза да људска врста постаjе све глупља како се више развиjа. Нешто о томе се може видети у научнофантастичном филму Маjка Џуда Идиократиjа из 2006. године, коjи описуjе свет глупака будућности и по коме jе Кратбриjева хипотеза добила назив.

Људска интелигенциjа jе, наиме, поjава за коjу ће генетичари данас рећи да jе условљена са око 1000 до 5000 гена из људског генома. Дакле, то jе нешто што jе записано у ДНК и што непрекидно мутира док се преноси из генерациjе у генерациjу. Но, уз претпоставку да, као по неком правилу, људи више интелигенциjе имаjу мање потомака или да се често уопште не репродукуjу, паметни у укупном резервоару гена представљаjу мањину. То значи да генетички дрифт, трећа од поменутих еволуционих сила, бришући мањинске гене „паметних“, води ка томе да глупост са генерациjама постаjе доминантна. Уз то, захваљуjући кооперациjи међу људима, коjа jе све већа са развоjем цивилизациjе, услови живота су бољи и глупљи људи имаjу мање шансе да због глупости настрадаjу, што отупљуjе и оштрицу природне селекциjе. По Кратбриjевом раду коjи jе обjављен у часопису Trends in Genetics то нас све води ка друштву, а можда и новоj врсти, коjа jе све глупља и глупља.

Да ли то значи да су модерни људи мање интелигентни од неандерталаца, они од еректуса, а да тамо доле, на дну скале стоjе гениjи аустралопитекуси? Наравно да не. Аустралопитекуси су, реално, пре три милиона година jедва ходали на две ноге, тешко су се споразумевали и махом проводили време гледаjући како да било шта поjеду, а да их из високе траве у савани не заскочи нешто што ће њих поjести пре тога. Тешко да се то може поредити са врстом чиjе сонде напуштаjу Сунчев систем, а акцелератори покушаваjу да реконструишу почетак стварања универзума.

Но, идиократска хипотеза то и не тврди, већ да глупост расте са генерациjама однедавно, изазвана уређеношћу развиjениjих људских друштава. Очигледно, у примитивном окружењу, бистриjи пећински људи нису могли бити од велике користи за своjе глупље саплеменике – ако неког поjеду предатори jер ниjе довољно брзо мислио, остали ништа нису могли да учине. Селекциjа jе у тим условима чинила своjе. А са развоjем људског друштва ствари су постале мало лакше и, уопште узев, спољни селекциони притисак jе попустио. Тако jе цивилизациjа, заправо, омогућила глупости да живи дуже.

Овакво гледиште, као и свако коjе ултимативно рачуна са природном селекциjом као позитивном силом у људскоj заjедници, ниjе страно социjалноj биологиjи. Међутим, ту нешто ниjе у реду, у сваком случаjу. Ако дубље размислите, идеjа да се глупи све више шлепаjу на рачун паметних, а да притом загађуjу генетски базен jе застрашуjућа – глупље међу нама може да одведе не само ка еугеници, него и ка њеним практичним применама, чиjе су застрашуjуће последице у нацизму довеле до концентрационих кампова. У укупном резултату, идеjа се показуjе изразито глупом.

ДВЕ ВРСТЕ ПАМЕТИ

На срећу, више модерних истраживања коjа долазе из психологиjе показуjу да IQ људи кроз историjу заправо уопште не опада, него да, напротив, расте. Мада би се средњовековни човек вероватно лакше снашао у нашем окружењу и вероватно био планетарна ТВ звезда, него савремени коjи би у епохи суровог феудалног уређења преживео тек коjи сат, данашњи људи ипак нису глупљи од своjих претходника.

То у доброj мери отклања Кратбриjеву боjазан, упркос такозваном демографском парадоксу да су развиjениjа друштва све мање плодна, а можда баш захваљуjући томе. Но, интелигенциjа се несумњиво развиjала управо зато да се избори са селекциjом – о томе сведочи готово сва наука коjа гледа у прошлост људске врсте. Од кромањонаца, преко Винчанских људи, до првих култура Месопотамиjе, а и након тога, људска створења савлађуjу све напредниjу и напредниjу технологиjу како би себи олакшала баш то – преживљавање.

Међутим, како онда обjаснити зашто jе глупост тако неуjедначено присутна? „Ако jе памет тако убедљива предност у еволуциjи, зашто онда бар нисмо униформниjе интелигентни?“, пита се Сали Ади у чланку у часопису New Scientist, коjи jе бави питањем шта паметне људе нагони да раде глупе ствари? Зашто глупост тако често у ствари погађа и оне коjи су интелигентни? У сваком случаjу, то води ка jедном сасвим другачиjем гледишту – да интелигенциjа не искључуjе глупост. Ако се интелигенциjа и развиjала са све већим растом мозга, ствараjући под селекционим притиском све успешниjе врсте рода Хомо, то не мора да значи се и глупост истовремено морала смањивати.

Како год, људску интелигенциjу, у овом светлу, видимо као способност да се човек прилагоди новим условима, што jе углавном пресудно за отпорност на природну селекциjу. Но, да ли jе то заиста довољно да опише све оне менталне способности, све оне могућности људске неуронске мреже коjе сматрамо интелигентним понашањем? И са друге стране, ако jе прихватимо у руху ове дефинициjе, да ли jе интелигенциjа сама по себи довољна да нам помогне кад говоримо о природноj сили каква jе природна селекциjа? Кључни проблем jе, као и увек кад се говори о памети, у вези са поменутом дефинициjом самог поjма интелигенциjе. Jер, и без све оне силине психолошких школа и вариjанти дефинициjе интелигенциjе, сви смо, у односу на спољну претњу, само мање или више глупи.

Традиционални IQ тестови, као наjраспрострањениjи начин да меримо интелигенциjу, свакако нису довољни да опишу способност за суочавање са спољним изазовима. Између осталих, когнитивни психолози Даниjел Канеман и Амос Тверски са Принстона открили су и описали како се при обради података мозак ослања на два различита система. Jедан од њих се може мерити ИQ тестовима и он jе ближи логици. Но, човек доноси одлуке и решава проблеме не само логичком анализом него и коришћењем много мање познатим апаратом интуициjе.

Мада понекад сасвим нелогичне, ове такозване хеуристике могу бити изузетно драгоцене ако великом брзином бирате да ли ће вас у мрачноj пећини поjести медвед или ћете чекати да вас удари гром у препотопскоj олуjи. Или свакодневниjе, ако одлучуjете да ли да убрзате или кочите у замршеноj саобраћаjноj ситуациjи… Како би се сагледала мера тог другог механизма размишљања, психолози покушаваjу да упоредо са IQ скалом развиjу и jедну нову – RQ, такозваног коефициjента рационалности, а то jе параметар коjи добрим делом мери способност процене ризика.

ФУНКЦИОНАЛНИ ИДИОТИЗАМ

Последњих година су се на овом трагу поjавили силни радови коjи указуjу на еволутивне предности разноврсних предрасуда. Неки од њих чак фаворизуjу стереотипне моделе размишљања као алатку коjом мозак брзо успева да реагуjе у већини ситуациjа, не упуштаjући се притом у подробну анализу поjава. Можда вас то неприjатно изненађуjе, али jе са еволутивне тачке гледишта повољниjе што се природно одмичемо од људи кад необично миришу или се понашаjу другачиjе од друштвених норми комуникациjе – вероватноћа да нас због тога задеси нешто неприjатно jе очигледно већа. То указуjе на дубље, еволутивно порекло оних облика одлучивања коjи су потекли из стереотипних гледишта и свега оног што обично сматрамо глупим начином размишљања.

Интелигенциjа ни сама по себи не искључуjе глупо понашање. Да ли се поjединац коjи зарад сопственог добра, преживљавања, веће зараде, лагодниjег и дужег живота и веће шансе да своj генетски материjал пренесе потомству, понаша глупо само зато што следи глупе поступке организациjа у коjима живи и ради? Заправо не – он се само изузетно добро прилагођава самоj глупости. Енглески и шведски научници Андре Спицер и Матс Алвесон то називаjу функционалним идиотизмом.

Истражуjући понашање и ефикасност изузетно интелигентних експерата коjе ангажуjу компаниjе и државе, Спицер и Алвесон у недавно обjављеноj студиjи показуjу да се такви гениjалци заправо прилагођаваjу ригидним правилима игре у кућама коjе их ангажуjу. То радуjе послодавце, овим гениjима живот чини лакшим, али заправо онемогућуjе да се њихова креативност, памет и идеjе иоле искористе. Тако убедљиво наjпаметниjи светски економисти, ако су довољно добро плаћени, са лакоћом учествуjу у потезима коjи су за њих саме врло разумни, али су споља посматрано сасвим глупи за компаниjу и доводе до нечега као што jе економска криза или пад берзе.

Последњих година, читава сериjа радова указуjе на jош jедну околност – да се човек током еволуциjе уопште ниjе увежбао да доноси логички засноване одлуке, већ оне коjе му омогућуjу да буде убедљив у комуникациjи са другима. А логично и убедљиво, наравно, ниjе исто. Погледаjте само било коjу политичку дискусиjу од Цицерона па све до наших политичара. Шта год мислили о њима и уопште о пориву да се власт узима и негуjе, са становишта еволуциjе људи политике су све, само нису глупи – сетимо се само тога да данас сваки четврти мушкарац у себи носи гене Џингис-кана, коjи jе своj еволутивни задатак очигледно обавио на наjпаметниjи могући начин.

АНТИЦИПАЦИЈЕ

Будућност стиже. Ко ће јој отворити врата? Да ли са њом, са новим научним и технолошким отркићима, долази и нови квалитет живота? Хоће ли будућност бити баш онаква какву очекујемо? О предвиђањима, проценама и најавама будућности.

Истражите текстове из рубрике АНТИЦИПАЦИЈЕ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs