Atomska bomba

Hirošima, 8.15

Ove nedelje navršava se 71 godina od eksplozije atomske bombe u Hirošimi. Elementarijum vas vodi na nultu tačku, u srž priče o paklu radijacije

Tekst: Slobodan Bubnjević

Američki B-29 bombarder „Enola gej“ ispustio je 6. avgusta 1945. na japanski grad Hirošimu uranijumsku bombu „Mali dečak“. Tim događajem počinje nuklearna era, u kojoj dostignuća nauke po prvi put postaju nova, zastrašujuća pretnja za čovečanstvo. Kako je došlo do toga? Šta se događalo tokom, pre i nakon prvog atomskog udara?

Najubitačniji pojedinačni događaj koji je čovek izazvao nesumnjivo je uticao na istoriju posle Drugog svetskog rata, podstakao nuklearnu trku, Hladni rat i stvorio globalni svet koji danas poznajemo. Tajna operacija izgradnje prve atomske bombe, poznata kao „Menhetn“ projekat, trajala je pune tri godine u vojnoj bazi u Los Alamosu, ali neposredno pre Hirošime mali broj ljudi je bio svestan kolika je zaista razorna moć atoma.

Nekoliko nedelja ranije, pošto je 16. jula u Los Alamosu izvršena prva atomska proba sa plutonijumskom bombom „Gedžet“, odlučeno je da se novo, atomsko oružje upotrebi kao završnica rata na Pacifiku.

Krajem jula, ratna krstarica USS Indijanapolis prenela je nuklearni materijal pripremljen u Los Alamosu do ostrva Tinijan na Pacifiku. Na ovom ostrvu u Marijanskom arhipelagu tajno je podignuta baza novoformiranog Strateškog vazduhoplovstva američke vojske.

U bazi se nalazilo oko 1500 tehničara, pilota i oficira koji su prethodno bili posebno obučeni u Los Alamosu, gde se nalazio centar američkog atomskog projekta pod upravom generala Leslija Grouvsa i atomskog fizičara Roberta Openhajmera.

Pošto je isporučio strogo čuvani tovar, USS Indijanapolis isplovio je sa ostrva Tinijan, ali kao i većinu aktivnih i pasivnih učesnika u projektu „Menhetn“, nije ga čekala vesela sudbina. Na povratku u luku, 30. jula presrela ga je japanska podmornica i potom torpedirala.

Od posledica ovog napada USS Indijanapolis je potonuo, a od 1196 članova posade preživelo je samo 316 koji su tek mesecima potom saznali kakav su čudovišni tovar prevezli na Tinijan.

AVION NAD GRADOM

Komandant Strateškog vazduhoplovstva general Karl Spats dobio je 25. jula iz Vašingtona pisano naređenje za bacanje atomske bombe na dve od četiri predviđene mete u Japanu. Posle toga izvršene su poslednje pripreme na „Enoli gej“.

Kasno po podne, 5. avgusta, na Tinijan je stiglo odobrenje predsednika Harija Trumana za atomski napad na Japan. Tehničko osoblje iste večeri prefarbalo je na repu „Enole gej“ oznake 393. borbene eskadrile u znak „R“.

Pošto je atomska bomba utovarena, bombarder je u rano jutro, 6. avgusta, krenuo na svoj tajni pohod sa lažnim oznakama.

Pod komandom pukovnika Pola Tibetsa, avion sa dvanaest članova posade uzleteo je u dva ujutru po lokalnom vremenu. Tokom višečasovnog leta kapetan Vilijam Parsons aktivirao je bombu sačinjenu od uranijuma U235 – iz bezbednosnih razloga bilo je predviđeno da „Mali dečak“ ne bude aktiviran pre poletanja.

Četiri sata kasnije, pukovnik Tibets obavestio je posadu o ciljevima misije, kao i da se u avionu nalazi najrazornije oružje u dotadašnjoj istoriji ljudske civilizacije.

Posle bezbednog leta do Japana, u 7.25 bombarder je stigao do Hirošime i počeo da kruži na visini od 1000 metara. Nešto pre toga japanski radar registrovao je kako se približava američki bombarder i radio-vezom uzbunio okrug Hirošima.

Međutim, kada je nad gradom počeo bezazleno da kruži samo jedan avion, činilo se da nema opasnosti. Bio je ponedeljak ujutru i stanovnici Hirošime započeli su svoje dnevne obaveze. Niko od 255.000 stanovnika grada nije mogao da očekuje pakao koji će uslediti.

ŠESNAESTA SEKUNDA

U osam sati japanski radar registrovao je približavanje veće grupe aviona, ali posle prethodne lažne uzbune malo ko je ozbiljno shvatio ovo upozorenje. Do Hirošime su tada pristigla dva aviona koja su pratila „Enolu gej“ sa kamerama i naučnim instrumentima za osmatranje.

Nekoliko minuta kasnije, pukovnik Tibets je putem radio-veze dobio obaveštenje da su vremenske prilike nad Hirošimom povoljne za detonaciju i posadi izdao naređenje da se grad bombarduje. Ispušten iz aviona, „Mali dečak“ je eksplodirao na visini od 680 metara iznad Hirošime.

Bilo je 8.15. Detonacija se dogodila u šesnaestoj sekundi ovog minuta. Do njegovog isteka odigrala se kataklizma, a grad star 500 godina iščezao je u čudovišnom belom oblaku zajedno sa sedamdeset hiljada ljudi.

Unutar bombe eksplodiralo je dinamitno punjenje koje je u jednu loptu spojilo dve polusfere sačinjene od izotopa uranijuma U235. Stvorena je kritična masa i pokrenuta je lančana reakcija.

Pod udarima brzih neutrona, jezgra uranijuma počela su da se cepaju, oslobađajući pri svakom udaru po tri nova neutrona koja su lančano nastavljala fisiju jezgara. U ovom procesu gotovo trenutno je oslobođena ogromna toplotna energija.

Jezgro bombe dostiglo je temperaturu od nekoliko miliona stepeni Celzijusa. Ovako oslobođena toplota formirala je vatrenu kuglu prečnika nekoliko kilometara koja je spalila zgrade, parkove i mostove Hirošime. Ljudi koji su se nalazili u blizini udara samo su videli jak bljesak, posle kog su bili trenutno sprženi u ognju koji je iznenada pao sa neba.

U međuvremenu, struja vazduha pokrenuta eksplozijom usisala je prašinu i drugi materijal sa tla, stvarajući karakteristični oblak u obliku pečurke koji se podigao do visine od 12 kilometara.

Detonacija je istog trenutka pokrenula snažan udarni talas koji se od mesta udara širio poput zemljotresa, rušeći sve pred sobom u krugu prečnika deset kilometara.

Pod silinom vazdušnog udara, ljudi zatečeni na otvorenom prostoru bili su pokidani i iskasapljeni, njihove lobanje pucale su od pritiska, udovi su bili otkinuti, došlo je do dekompresije krvnih sudova i unutrašnji organi su se pretvorili u pihtijastu kašu.

Oni koji su se slučajno nalazili u zaklonu, unutar ili u blizini građevina bili su zgnječeni i zatrpani betonskim i drvenim konstrukcijama koje su pucale kao kristal.

Tokom atomske eksplozije oslobođena je velika količina neutrona i gama zraka. Smrtonosni zraci ozračili su stanovnike Hirošime koji su preživeli prvi udar, a mnogi od njih apsorbovali su fatalnu, prekomernu dozu radijacije.

Na mestu udara došlo je i do emisije više vrsta radioakitvnih čestica koje su zagadile atmosferu, da bi potom, nošene vazdušnim strujama, godinama padale na zemlju kao spora, smrtonosna kiša.

TIŠINA NA VEZAMA

Eksplozija atomske bombe bačene na Hirošimu proizvela je efekat ekvivalentan eksploziji 15.000 tona eksploziva TNT (15 kilotona). Atomski udar je tokom jednog minuta usmrtio 66.000 i ranio 69.000 civila.

Dve trećine građevina u Hirošimi potpuno je srušeno, a grad je pretvoren u zgarište. Efekti atomske bombe odnosili su žrtve i tokom narednih meseci. Stanovnici grada koji su preživeli ekploziju bili su ozračeni i umirali su od trovanja radijacijom. Njihova smrt dolazila je sporo, uz jezive, nepodnošljive bolove.

Mada su japanske vlasti započele raseljavanje preživelih, do kraja 1945. ukupan broj žrtava narastao je na 140.000. Uz sve to, dugoročno radioaktivno zagađenje tokom čitavog 20. veka izazivalo je teške zdravstvene poremećaje i potonju smrt hiljada ljudi.

Prema podacima grada Hirošime iz 2004, ukupan broj žrtava atomske bombe je 237.062.

Neposredno posle atomskog udara, u Tokiju je primećeno da radio-stanica u Hirošimi ne emituje program. Operater japanske radio-mreže pokušao je telefonom da nazove grad, ali su i telefonske veze bile u prekidu.

Dvadeset minuta kasnije, u telegrafskom centru u Tokiju primećeno je da je i glavni telegrafski vod prekinut severno od Hirošime. Do glavnog štaba japanske vojske tog jutra stiglo je nekoliko nejasnih i zbrkanih informacija o velikoj eksploziji u Hirošimi. Ove vesti potekle su iz male železničke stanice, udaljene 20 kilometara od grada.

Glavni štab pokušao je da kontaktira vojnu kontrolnu stanicu u Hirošimi. Međutim, sve veze su bile u prekidu. To je izazivalo čuđenje u Tokiju – u gradu nije postojalo značajnije skladište eksploziva, a nije primećen nikakav nagoveštaj većeg napada iz vazduha ili kopnene invazije.

Hirošimu je tog jutra nadleteo samo jedan američki bombarder. U Tokiju niko nije verovao da se dogodilo išta dramatično, ali je japanske generale zbunjivala tišina na vezama. Kako bi se razjasnila zagonetka, jedan mladi oficir poslat je iz glavnog štaba da izvidi situaciju u Hirošimi.

Posle tri sata leta, na 150 kilometara od grada, japanski oficir i njegov pilot ugledali su jeziv prizor iz vazduha. Umesto Hirošime, videli su samo krug ruševina u plamenu, prekrivenih oblakom dima.

Japanci su ubrzo započeli akciju spasavanja preživelih, ali tokom čitavog dana nisu znali šta je izazvalo takvu katastrofu. To se saznalo tek šesnaest sati posle atomskog napada, kada je u Vašingtonu iz Bele kuće objavljeno saopštenje za javnost.

INVAZIJA NA JAPAN

U specijalnom saopštenju od 6. avgusta 1945, Bela kuća je obavestila javnost da je „najveća bomba koja je ikad korišćena u istoriji ratovanja“ prethodnog jutra bačena na „Hirošimu, značajnu japansku vojnu bazu“.

Ovo saopštenje ne sadrži nijedan nagoveštaj o desetinama hiljada mrtvih i ranjenih civila, niti o detaljima atomskog napada koji je izveden bez ikakvog prethodnog upozorenja.

„To je atomska bomba. Ona koristi fundamentalne sile prirode. Sila iz koje Sunce crpi svoju snagu upotrebljena je protiv onih koji su izazvali rat na Dalekom istoku“, piše u saopštenju koje je između ostalog prvi put obelodanilo da je tokom ratnih godina SAD tajno realizovala giganstki atomski projekat.

„Rat u naučnim laboratorijama nosio je sudbonosni rizik na isti način kao rat u vazduhu, na moru i kopnu. Danas su SAD pobedile u laboratorijskoj bitki isto kao što pobeđuju u svim ostalim bitkama.“

Odluku o upotrebi atomske bombe doneo je američki predsednik Hari Truman. Njegov veliki prethodnik Frenklin D. Ruzvelt iznenada je preminuo 12. aprila 1945. ne dočekavši kraj rata.

Truman je pre toga bio samo tri meseca potpredsednik, a kada je imenovan za šefa države, suočio se sa mnogim neočekivanim vojnim i političkim pitanjima. Između ostalog, otkriveno mu je da SAD u okviru projekta „Menhetn“ već nekoliko godina razvijaju atomsku bombu.

Novog predsednika su o razvoju atomskog oružja 25. aprila 1945. obavestili general Grouvs i minstar rata Henri Stimson. Zaprepašćen onim što je saznao o snazi tog oružja, novi predsednik je počeo da polaže velike nade u atomsku bombu.

Truman je 17. jula putovao na konferenciju u Postdam gde se sastao sa savezničkim vođama Josifom Staljinom i Vinstonom Čerčilom, kada mu je javljeno da je prvi atomski test uspešno izveden u Los Alamosu.

Truman je obavestio Staljina i Čerčila da su SAD razvile novu vrstu oružja, ali to nije uticalo na pregovore u Postdamu. Staljin se ponašao kao da je nezainteresovan, mada je već bio obavešten o značaju eksperimenata u Los Alamosu.

Na konferenciji je načinjen dogovor o sovjetskoj invaziji na Mandžuriju i ustanovljen plan za okončanje rata na Dalekom istoku koji se imao voditi sve do bezuslovne predaje Japana. Posle toga, Japanu je upućen ultimatum koji je vlada u Tokiju odbila.

FRANKOV IZVEŠTAJ

Posle atomske probe u Nju Meksiku mnogi naučnici koji su učestvovali u projektu „Menhetn“ zalagali su se da tokom invazije na Japan bomba ne bude upotrebljena, već da se pred međunarodnom komisijom izvede javna demonstracija ovog oružja, što bi bez sumnje dovelo do japanske predaje.

Ovaj stav iznet je u čuvenom Frankovom izveštaju koji su sačinili atomski istraživači sa Univerziteta u Čikagu. U pokušajima da spreči upotrebu bombe posebno se zalagao Leo Silard, fizičar koji je 1939. najviše doprineo pokretanju atomskog projekta u SAD.

„Sigurno da bez Silardove upornosti nikada ne bismo imali bombu“, rekao je za njega general Grouvs. „No, čim je stvar prošla, on je mogao, što se mene tiče, mirno da nestane.“

Truman je svoju odluku o bacanju bombe na Hirošimu zasnovao na dva argumenta. Prvi je japansko odbijanje ultimatuma iz Postdama. Drugi je izveštaj koji je sačinila takozvana Interim komisija, sačinjena od vojnih zapovednika i nekoliko naučnika koji su vodili projekat „Menhetn“.

Ova komisija zapravo je razmatrala najefikasniji način da se prikaže snaga atomske bombe. Komisija je u junu 1945. donela tri zaključka: bombu protiv Japana treba upotrebiti što je moguće pre, bomba treba istovremeno da ošteti vojna postrojenja i kuće u njihovoj blizini i bombu treba upotrebiti bez prethodnog upozorenja.

Treća preporuka mnogima se činila nedostojnom i nemoralnom, ali je uvedena zbog mogućnosti da bombarder sa atomskom bombom bude oboren pre nego što izvrši svoju misiju.

Lokacija za bacanje bombe određena je na osnovu izveštaja naučnog direktora projekta, Roberta Openhajmera, o tome kako treba da izgleda gađani cilj da bi dejstvo bombe bilo maksimalno. Sledeći ovaj uput, prvobitno su izabrane četiri mete: gradovi Hirošima, Kokura, Nigata i drevna prestonica Japana Kjoto.

Kada je u Odeljenju vojne obaveštajne službe za to saznao jedan prevodilac, profesor O. Rajšauer, poznavalac japanske istorije, uspeo je kod ministra Stimsona da izdejstvuje brisanje Kjota sa crne liste, zbog njegovog kulturnog značaja.

Ostali gradovi ostali su na listi, zajedno sa naknadno pridodatim Nagasakijem, koji je 9. avgusta bombardovan kao sekundarni cilj, umesto Kokure u kojoj su vladale loše vremenske prilike. Tokom leta 1945. četiri grada mete bila su pošteđena redovnog američkog bombardovanja, kako bi se potom bolje uočili efekti razaranja atomskom bombom.

U tom pogledu, atomski udar na Hirošimu pokazao se kao vrlo uspešan. Monstruozni efekti bombe mogu se primetiti i danas, sedamdeset godina kasnije. Hirošima je decenijama bila grad patnje, bolesti i smrti.

Zgrade poput takozvane kupole atomske bombe, koje su zbog svoje dobre konstrukcije preživele udar, konzervirane su i sačuvane. Jedan od prepoznatljivih simbola Hirošime je i javni časovnik koji se zaustavio u 8.15, u trenutku eksplozije.

Na nultoj tački udara podignut je Memorijalni mirovni centar „Hirošima“ sa velikim kenotafom u obliku sedla, tradicionalnim japanskim obeležjem za grob. On je podignut u čast 237.000 mrtvih, ali i hiljada preživelih koje u Japanu nazivaju hibakuša (žrtve atomske bombe).

 

Pogledajte video Sećanje na Hirošimu.

 

 

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs