Атомска бомба

Хирошима, 8.15

Ове недеље навршава се 71 година од експлозиjе атомске бомбе у Хирошими. Елементаријум вас води на нулту тачку, у срж приче о паклу радијације

Текст: Слободан Бубњевић

Амерички Б-29 бомбардер „Енола геј“ испустио је 6. августа 1945. на jапански град Хирошиму ураниjумску бомбу „Мали дечак“. Тим догађаjем почиње нуклеарна ера, у коjоj достигнућа науке по први пут постаjу нова, застрашуjућа претња за човечанство. Како jе дошло до тога? Шта се догађало током, пре и након првог атомског удара?

Најубитачнији појединачни догађај који је човек изазвао несумњиво је утицао на историју после Другог светског рата, подстакао нуклеарну трку, Хладни рат и створио глобални свет који данас познајемо. Тајна операција изградње прве атомске бомбе, позната као „Менхетн“ проjекат, трајала је пуне три године у војној бази у Лос Аламосу, али непосредно пре Хирошиме мали број људи је био свестан колика је заиста разорна моћ атома.

Неколико недеља раниjе, пошто jе 16. jула у Лос Аламосу извршена прва атомска проба са плутониjумском бомбом „Геџет“, одлучено jе да се ново, атомско оружjе употреби као завршница рата на Пацифику.

Краjем jула, ратна крстарица УСС Индиjанаполис пренела jе нуклеарни материjал припремљен у Лос Аламосу до острва Тиниjан на Пацифику. На овом острву у Мариjанском архипелагу таjно jе подигнута база новоформираног Стратешког ваздухопловства америчке воjске.

У бази се налазило око 1500 техничара, пилота и официра коjи су претходно били посебно обучени у Лос Аламосу, где се налазио центар америчког атомског проjекта под управом генерала Леслиjа Гроувса и атомског физичара Роберта Опенхаjмера.

Пошто jе испоручио строго чувани товар, УСС Индиjанаполис испловио jе са острва Тиниjан, али као и већину активних и пасивних учесника у проjекту „Менхетн“, ниjе га чекала весела судбина. На повратку у луку, 30. jула пресрела га jе jапанска подморница и потом торпедирала.

Од последица овог напада УСС Индиjанаполис jе потонуо, а од 1196 чланова посаде преживело jе само 316 коjи су тек месецима потом сазнали какав су чудовишни товар превезли на Тиниjан.

АВИОН НАД ГРАДОМ

Командант Стратешког ваздухопловства генерал Карл Спатс добио jе 25. jула из Вашингтона писано наређење за бацање атомске бомбе на две од четири предвиђене мете у Jапану. После тога извршене су последње припреме на „Еноли геj“.

Касно по подне, 5. августа, на Тиниjан jе стигло одобрење председника Хариjа Трумана за атомски напад на Jапан. Техничко особље исте вечери префарбало jе на репу „Еноле геj“ ознаке 393. борбене ескадриле у знак „Р“.

Пошто jе атомска бомба утоварена, бомбардер jе у рано jутро, 6. августа, кренуо на своj таjни поход са лажним ознакама.

Под командом пуковника Пола Тибетса, авион са дванаест чланова посаде узлетео jе у два уjутру по локалном времену. Током вишечасовног лета капетан Вилиjам Парсонс активирао jе бомбу сачињену од ураниjума U235 – из безбедносних разлога било jе предвиђено да „Мали дечак“ не буде активиран пре полетања.

Четири сата касниjе, пуковник Тибетс обавестио jе посаду о циљевима мисиjе, као и да се у авиону налази наjразорниjе оружjе у дотадашњоj историjи људске цивилизациjе.

После безбедног лета до Jапана, у 7.25 бомбардер jе стигао до Хирошиме и почео да кружи на висини од 1000 метара. Нешто пре тога jапански радар регистровао jе како се приближава амерички бомбардер и радио-везом узбунио округ Хирошима.

Међутим, када jе над градом почео безазлено да кружи само jедан авион, чинило се да нема опасности. Био jе понедељак уjутру и становници Хирошиме започели су своjе дневне обавезе. Нико од 255.000 становника града ниjе могао да очекуjе пакао коjи ће уследити.

ШЕСНАЕСТА СЕКУНДА

У осам сати jапански радар регистровао jе приближавање веће групе авиона, али после претходне лажне узбуне мало ко jе озбиљно схватио ово упозорење. До Хирошиме су тада пристигла два авиона коjа су пратила „Енолу геj“ са камерама и научним инструментима за осматрање.

Неколико минута касниjе, пуковник Тибетс jе путем радио-везе добио обавештење да су временске прилике над Хирошимом повољне за детонациjу и посади издао наређење да се град бомбардуjе. Испуштен из авиона, „Мали дечак“ jе експлодирао на висини од 680 метара изнад Хирошиме.

Било jе 8.15. Детонациjа се догодила у шеснаестоj секунди овог минута. До његовог истека одиграла се катаклизма, а град стар 500 година ишчезао jе у чудовишном белом облаку заjедно са седамдесет хиљада људи.

Унутар бомбе експлодирало jе динамитно пуњење коjе jе у jедну лопту споjило две полусфере сачињене од изотопа ураниjума У235. Створена jе критична маса и покренута jе ланчана реакциjа.

Под ударима брзих неутрона, jезгра ураниjума почела су да се цепаjу, ослобађаjући при сваком удару по три нова неутрона коjа су ланчано настављала фисиjу jезгара. У овом процесу готово тренутно jе ослобођена огромна топлотна енергиjа.

Jезгро бомбе достигло jе температуру од неколико милиона степени Целзиjуса. Овако ослобођена топлота формирала jе ватрену куглу пречника неколико километара коjа jе спалила зграде, паркове и мостове Хирошиме. Људи коjи су се налазили у близини удара само су видели jак бљесак, после ког су били тренутно спржени у огњу коjи jе изненада пао са неба.

У међувремену, струjа ваздуха покренута експлозиjом усисала jе прашину и други материjал са тла, ствараjући карактеристични облак у облику печурке коjи се подигао до висине од 12 километара.

Детонациjа jе истог тренутка покренула снажан ударни талас коjи се од места удара ширио попут земљотреса, рушећи све пред собом у кругу пречника десет километара.

Под силином ваздушног удара, људи затечени на отвореном простору били су покидани и искасапљени, њихове лобање пуцале су од притиска, удови су били откинути, дошло jе до декомпресиjе крвних судова и унутрашњи органи су се претворили у пихтиjасту кашу.

Они коjи су се случаjно налазили у заклону, унутар или у близини грађевина били су згњечени и затрпани бетонским и дрвеним конструкциjама коjе су пуцале као кристал.

Током атомске експлозиjе ослобођена jе велика количина неутрона и гама зрака. Смртоносни зраци озрачили су становнике Хирошиме коjи су преживели први удар, а многи од њих апсорбовали су фаталну, прекомерну дозу радиjациjе.

На месту удара дошло jе и до емисиjе више врста радиоакитвних честица коjе су загадиле атмосферу, да би потом, ношене ваздушним струjама, годинама падале на земљу као спора, смртоносна киша.

ТИШИНА НА ВЕЗАМА

Експлозиjа атомске бомбе бачене на Хирошиму произвела jе ефекат еквивалентан експлозиjи 15.000 тона експлозива TNT (15 килотона). Атомски удар jе током jедног минута усмртио 66.000 и ранио 69.000 цивила.

Две трећине грађевина у Хирошими потпуно jе срушено, а град jе претворен у згариште. Ефекти атомске бомбе односили су жртве и током наредних месеци. Становници града коjи су преживели екплозиjу били су озрачени и умирали су од тровања радиjациjом. Њихова смрт долазила jе споро, уз jезиве, неподношљиве болове.

Мада су jапанске власти започеле расељавање преживелих, до краjа 1945. укупан броj жртава нарастао jе на 140.000. Уз све то, дугорочно радиоактивно загађење током читавог 20. века изазивало jе тешке здравствене поремећаjе и потоњу смрт хиљада људи.

Према подацима града Хирошиме из 2004, укупан броj жртава атомске бомбе jе 237.062.

Непосредно после атомског удара, у Токиjу jе примећено да радио-станица у Хирошими не емитуjе програм. Оператер jапанске радио-мреже покушао jе телефоном да назове град, али су и телефонске везе биле у прекиду.

Двадесет минута касниjе, у телеграфском центру у Токиjу примећено jе да jе и главни телеграфски вод прекинут северно од Хирошиме. До главног штаба jапанске воjске тог jутра стигло jе неколико неjасних и збрканих информациjа о великоj експлозиjи у Хирошими. Ове вести потекле су из мале железничке станице, удаљене 20 километара од града.

Главни штаб покушао jе да контактира воjну контролну станицу у Хирошими. Међутим, све везе су биле у прекиду. То jе изазивало чуђење у Токиjу – у граду ниjе постоjало значаjниjе складиште експлозива, а ниjе примећен никакав наговештаj већег напада из ваздуха или копнене инвазиjе.

Хирошиму jе тог jутра надлетео само jедан амерички бомбардер. У Токиjу нико ниjе веровао да се догодило ишта драматично, али jе jапанске генерале збуњивала тишина на везама. Како би се разjаснила загонетка, jедан млади официр послат jе из главног штаба да извиди ситуациjу у Хирошими.

После три сата лета, на 150 километара од града, jапански официр и његов пилот угледали су jезив призор из ваздуха. Уместо Хирошиме, видели су само круг рушевина у пламену, прекривених облаком дима.

Jапанци су убрзо започели акциjу спасавања преживелих, али током читавог дана нису знали шта jе изазвало такву катастрофу. То се сазнало тек шеснаест сати после атомског напада, када jе у Вашингтону из Беле куће обjављено саопштење за jавност.

ИНВАЗИJА НА JАПАН

У специjалном саопштењу од 6. августа 1945, Бела кућа jе обавестила jавност да jе „наjвећа бомба коjа jе икад коришћена у историjи ратовања“ претходног jутра бачена на „Хирошиму, значаjну jапанску воjну базу“.

Ово саопштење не садржи ниjедан наговештаj о десетинама хиљада мртвих и рањених цивила, нити о детаљима атомског напада коjи jе изведен без икаквог претходног упозорења.

„То jе атомска бомба. Она користи фундаменталне силе природе. Сила из коjе Сунце црпи своjу снагу употребљена jе против оних коjи су изазвали рат на Далеком истоку“, пише у саопштењу коjе jе између осталог први пут обелоданило да jе током ратних година САД таjно реализовала гиганстки атомски проjекат.

„Рат у научним лабораториjама носио jе судбоносни ризик на исти начин као рат у ваздуху, на мору и копну. Данас су САД победиле у лабораториjскоj битки исто као што побеђуjу у свим осталим биткама.“

Одлуку о употреби атомске бомбе донео jе амерички председник Хари Труман. Његов велики претходник Френклин Д. Рузвелт изненада jе преминуо 12. априла 1945. не дочекавши краj рата.

Труман jе пре тога био само три месеца потпредседник, а када jе именован за шефа државе, суочио се са многим неочекиваним воjним и политичким питањима. Између осталог, откривено му jе да САД у оквиру проjекта „Менхетн“ већ неколико година развиjаjу атомску бомбу.

Новог председника су о развоjу атомског оружjа 25. априла 1945. обавестили генерал Гроувс и минстар рата Хенри Стимсон. Запрепашћен оним што jе сазнао о снази тог оружjа, нови председник jе почео да полаже велике наде у атомску бомбу.

Труман jе 17. jула путовао на конференциjу у Постдам где се састао са савезничким вођама Jосифом Стаљином и Винстоном Черчилом, када му jе jављено да jе први атомски тест успешно изведен у Лос Аламосу.

Труман jе обавестио Стаљина и Черчила да су САД развиле нову врсту оружjа, али то ниjе утицало на преговоре у Постдаму. Стаљин се понашао као да jе незаинтересован, мада jе већ био обавештен о значаjу експеримената у Лос Аламосу.

На конференциjи jе начињен договор о совjетскоj инвазиjи на Манџуриjу и установљен план за окончање рата на Далеком истоку коjи се имао водити све до безусловне предаjе Jапана. После тога, Jапану jе упућен ултиматум коjи jе влада у Токиjу одбила.

ФРАНКОВ ИЗВЕШТАJ

После атомске пробе у Њу Мексику многи научници коjи су учествовали у проjекту „Менхетн“ залагали су се да током инвазиjе на Jапан бомба не буде употребљена, већ да се пред међународном комисиjом изведе jавна демонстрациjа овог оружjа, што би без сумње довело до jапанске предаjе.

Оваj став изнет jе у чувеном Франковом извештаjу коjи су сачинили атомски истраживачи са Универзитета у Чикагу. У покушаjима да спречи употребу бомбе посебно се залагао Лео Силард, физичар коjи jе 1939. наjвише допринео покретању атомског проjекта у САД.

„Сигурно да без Силардове упорности никада не бисмо имали бомбу“, рекао jе за њега генерал Гроувс. „Но, чим jе ствар прошла, он jе могао, што се мене тиче, мирно да нестане.“

Труман jе своjу одлуку о бацању бомбе на Хирошиму засновао на два аргумента. Први jе jапанско одбиjање ултиматума из Постдама. Други jе извештаj коjи jе сачинила такозвана Интерим комисиjа, сачињена од воjних заповедника и неколико научника коjи су водили проjекат „Менхетн“.

Ова комисиjа заправо jе разматрала наjефикасниjи начин да се прикаже снага атомске бомбе. Комисиjа jе у jуну 1945. донела три закључка: бомбу против Jапана треба употребити што jе могуће пре, бомба треба истовремено да оштети воjна построjења и куће у њиховоj близини и бомбу треба употребити без претходног упозорења.

Трећа препорука многима се чинила недостоjном и неморалном, али jе уведена због могућности да бомбардер са атомском бомбом буде оборен пре него што изврши своjу мисиjу.

Локациjа за бацање бомбе одређена jе на основу извештаjа научног директора пројекта, Роберта Опенхаjмера, о томе како треба да изгледа гађани циљ да би деjство бомбе било максимално. Следећи оваj упут, првобитно су изабране четири мете: градови Хирошима, Кокура, Нигата и древна престоница Jапана Кjото.

Када jе у Одељењу воjне обавештаjне службе за то сазнао jедан преводилац, професор О. Раjшауер, познавалац jапанске историjе, успео jе код министра Стимсона да издеjствуjе брисање Кjота са црне листе, због његовог културног значаjа.

Остали градови остали су на листи, заjедно са накнадно придодатим Нагасакиjем, коjи jе 9. августа бомбардован као секундарни циљ, уместо Кокуре у коjоj су владале лоше временске прилике. Током лета 1945. четири града мете била су поштеђена редовног америчког бомбардовања, како би се потом боље уочили ефекти разарања атомском бомбом.

У том погледу, атомски удар на Хирошиму показао се као врло успешан. Монструозни ефекти бомбе могу се приметити и данас, седамдесет година касниjе. Хирошима jе децениjама била град патње, болести и смрти.

Зграде попут такозване куполе атомске бомбе, коjе су због своjе добре конструкциjе преживеле удар, конзервиране су и сачуване. Jедан од препознатљивих симбола Хирошиме jе и jавни часовник коjи се зауставио у 8.15, у тренутку експлозиjе.

На нултоj тачки удара подигнут jе Мемориjални мировни центар „Хирошима“ са великим кенотафом у облику седла, традиционалним jапанским обележjем за гроб. Он jе подигнут у част 237.000 мртвих, али и хиљада преживелих коjе у Jапану називаjу хибакуша (жртве атомске бомбе).

 

Погледајте видео Сећање на Хирошиму.

 

 

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs