Kreativni atlas

Gradovi Mihajla Pupina

Povodom 160 godina rođenja Mihajla Pupina, podsećamo se njegovog životnog putovanja u Kreativnom atlasu autorke Aleksandre Ninković

Tekst: Aleksandra Ninković

Ilustracije: Stefan Unković

Put koji je Mihajlo Pupin prešao od Idvora do najvećih hramova nauke 20. veka u Americi uzbudljiv je kao i njegovo veliko naučno nasleđe. Akademik Aleksandar Marinčić, koji je bio jedan od najboljih poznavalaca Pupinovog dela kod nas, sjajno je preveo njegovu Pulicerom nagrađenu autobiografiju, nimalo slučajno dajući joj naziv Sa pašnjaka do naučenjaka (From immigrant to inventor).

„Moje rodno mesto je IDVOR, a ova činjenica kazuje vrlo malo, jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti.“

Danas Idvor ima oko hiljadu žitelja, tri puta manje nego 9. oktobra 1854, kada se rodio Mihajlo Pupin.

„Skromni seljani Idvora bili su siromašni u zemaljskom blagu, piše Pupin, ali su obilovali bogatstvom u predanjima o svojim starim tradicijama… u dugim zimskim večerima Idvorci su održavali svoja posela. Kao dečak, ja sam bio na mnogima od njih u kući svoga oca. Stariji ljudi bi posedali oko tople peći na klupi napravljenoj od istog materijala kao i sama peć, obično od mekih cigala, omalterisana i okrečena. Ljudi su pušili i razgovarali, a izgledali su kao senatori, samozvani čuvari sve mudrosti u Idvoru. Kraj nogu starijih sedeli su na klupicama mladi ljudi, a pred svakim od njih je stajala kotarica u koju su krunili žuta zrna sa velikih kukuruznih klipova. To bi radili celo veče. Starije žene sedele su na malim klupama duž zida; one su prele vunu, lan ili kudelju, šile ili vezle. Kao majčinom ljubimcu, meni je bilo dozvoljeno da sednem pored svoje majke i slušam reči mudrosti i mašte iz usta starih ljudi…“

Ceo svoj vek, na svakom životnom stajalištu, Pupin je nosio žive slike svog doma u Idvoru, slike sa pašnjaka gde je čuvao volove, pravio nestašluke sa svojim drugovima, ali i gde se prvi put zagledao u zvezdano nebo, ležeći na mekoj idvorskoj travi. Neka od iskustava i zapažanja u ovoj letnjoj pastirskoj školi, kako je sam nazivao ovo vreme dečačke bezbrižnosti, bila su uključena u njegova velika otkrića decenijama kasnije.

„Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.“

PANČEVO

Ove reči majke Olimpijade pomogle su da Mihajlo napravi prvi korak na svom uzbudljivom putu znanja i da 1869. stigne u Pančevo. Iste godine, kada počinje da izlazi i čuveni „Pančevac“, koji je obeležio ne samo ovaj grad, već i čitavu našu kulturu. To je period u kome je Pančevo dom mnogim umnim ljudima, među njima i Jovanu Jovanoviću Zmaju. Školske dane deli sa Urošem Predićem, s kojim će ostati prijatelj ceo život i čiji je udeo u stvaranju Pupinovog umetničkog legata, koji se čuva u Narodnom muzeju, neprocenjiv. Ovom izuzetnom zanimljivom društvenom i kulturnom periodu Pančeva ne nedostaje ni političkih događaja.

Ali najvažnije Pupin piše na prvim stranama svoje autobiografije: „Tamo sam sreo učitelje koji su na mene ostavili jak utisak, naročito njihovo poznavanje prirodnih nauka koje su bile sasvim nepoznate u Idvoru.“

Dva imena se izdvajaju, prvo je ime profesora fizike u pančevačkoj realki – Slovenca Kosa, tj. Simona Kosa, a drugo je ime poznatog sveštenika, prosvetitelja i pesnika prote Vase Živkovića. Kao profesoru Više realne škole, umnom čoveku širokih pogleda, nije mu trebalo mnogo da u mladom Pupinu prepozna sve kvalitete koji će ga voditi do visokih naučnih i ljudskih dostignuća. Ove pomoći i podrške Pupin se uvek sećao. „Njegovo ime nikada neću zaboraviti jer je ono draga muzika u mojim ušima zbog uspomena na divno prijateljstvo koje je gajio prema meni.“

PRAG

Upravo je prota Vasa bio taj koji je pomogao Mihajlu da krene do svoje druge stepenice na lestvicama znanja u Prag, grad u srcu Evrope. „Prvi pogled na Prag izazvao je u meni čudno versko raspoloženje. Stare kapije okružene kulama sa izvanrednom ornamentikom i zapisima u kamenu; visoki tornjevi srednjovekovnih crkava sa portalima načičkanim divnim likovima svetaca; javne istorijske građevine od kojih je svaka pričala svoju priču o staroj slavi češke kraljevine; stari kameni most preko reke Vltave sa kipovima hrišćanskih svetitelja, kraljevska palata na bregu Hrdačinu, koja kao da se izdizala iznad samih oblaka, sve to, i mnoge druge divne stvari, upućivale su me na misao da je Sveti Sava verovatno posetio mesta slična Pragu kada je napustio svoje kraljevske roditelje i otišao na kraj sveta u potragu za novim saznanjima…“

Lepote Praga i njegovo razgledanje od prvih dana više su zanimali Pupina nego njegove čuvene škole. Ljudi koje je sretao, od novih učitelja do vršnjaka, nisu ga nimalo podsećali na život koji je ostavio za sobom u Idvoru i Pančevu. Kako sam svedoči, spavaća soba na tavanu teško je odudarala od života u beskrajnim banatskim ravnicama. Tako rastrzanog, bez velikih uspeha u školi, odudarajući od sredine u koju je došao, nalazeći draži samo u druženju sa češkim revolucionarnim podmlatkom, zatekla ga je vest da mu je otac, oslonac porodice, preminuo.

I tu, baš na tom mestu počinje najvažnije poglavlje u njegovom životu.

NJUJORK

Dana 12. marta 1874. iz luke u Hamburgu brodom Vestfalija kreće put do Amerike. Iako je ovo na neki način početak priče, isti datum, 12. mart, označava i njen kraj. Tog dana, 61 godinu kasnije, završiće se život Mihajla Idvorskog Pupina.

Onaj ko nije prešao burni Atlantik u martu, u jeftinoj klasi iseljeničkog broda, slabo zna šta su muke, napisao je mnogo godina kasnije, kao već slavan naučnik i profesor Univerziteta Kolumbija. Ali ovaj utisak ubrzo je zamenio utisak Njujorške luke. „Prizor koji se tada ukazao pred mojim očima bio je nov i zadivljujući. Prvi utisci iz Budimpešte i Praga bili su bleda slika prema ovoj veličanstvenoj stvarnosti koja mi se ukazala u Njujorškoj luci. Bezbrojni čamci uz obe obale ove velike reke; razne vrste brodova jurile su brzo u svim pravcima po zalivu; mnogobrojni brodovi za prevoz putnika bili su puni ljudi i izgledalo je da jedna grupa žuri na jednu stranu džinovske metropole, dok druga sa istom žurbom hita da se prebaci na drugu stranu obale…“

Bankroft Džeraldi, potpredsednik i glavni inženjer američke telefonske i telegrafske kompanije, i jedan od predsednika Američkog instituta inženjera elektrotehnike, 1932. godine na dodeli „Džon Fricove“ medalje započeo je svoj počasni govor Mihajlu Pupinu sledećim rečima: „Kasne zime 1874. godine mladi Srbin se iskrcao u Kastl Garden. Bio je bez imanja ili imovine, bez prijatelja ili uticaja i bez znanja jezika ove zemlje. Mnogi bi rekli da nije imao ništa, ali tako ne bismo prepoznali stvari koje je imao. Imao je dobro zdravlje, karakter, ambiciju, um željan da nađe znanje i da ga iskoristi, kao i visoke ideale.“

I zaista se Amerika pokazala kao zemlja mogućnosti, gde je nekoliko godina teškog rada u fabrikama, na ulici, na poljima preraslo u godine marljivog učenja na Kolumbija koledžu, da bi zatim profesor Pupin započeo svoj naučni rad, a ubrzo za njim i sve ono što danas prepoznajemo kao deo njegovog velikog nasleđa. Bio je osnivač, predsednik ili inicijator stvaranja velikih naučnih udruženja Amerike, jedan je od dvanaestoro ljudi koji su osnovali NASU, bio je predsenik Njujorške akademije nauka. Velika labaratorija za fiziku Univerziteta Kolumbija nosi njegovo ime. Njegovi patenati (35), nekoliko značajnih knjiga i na desetine naučnih radova u najpoznatijim naučnim časopisima, govori i ekspozei za naučne skupove instituta i akademija predstavljaju samo jedan deo velikog delatnog života. Posebno je zadužio zemlju rođenja velkim doprinosima kroz svoj nacionalno-politički i dobročiniteljski rad.

Put Mihajla Pupina bio je put znanja. Učio je od najboljih naučnika svoga vremena, pa tako pominjemo još dva mesta na Pupinovoj mapi. Ona se nalaze na međi Pupina studenta Univerziteta Kolumbija i Pupina profesora.

KEMBRIDŽ

„Došao sam u ovaj koledž da učim fiziku i da vidim kako je Maksvel odgovorio na pitanje šta je svetlost.“

Kembridž ga je ispunio strahopoštovanjem. Stara zdanja koledža budila su u njemu divljenje. Svakodnevni život na postdiplomskim studijama bilo je još jedno novo iskustvo: „Svako je nosio crnu kapu i odeću i svako se bavio očigledno sličnim ciljevima – traganjem za izvorima znanja i nadahnuća. Ali sve ovo se menjalo kao magičnim štapićem kada bi došlo podne. Crna odela i kape bi iščezle, a zamenjivale su ih flanelske pantalone, šareni džemperi i kape, koje su tada nosili i studenti i njihovi profesori… Ova promena ličila mi je na manastirsku procesiju ozbiljnih i pametnih ljudi koja se naglo pretvarala u veselu grupu razdraganih mladića za koje ne postoji ništa drugo do igre na sportskim terenima.“

BERLIN

Posle više od osamnaest meseci života u Kembridžu, nekoliko lepih putovanja, posebno u Škotsku, bilo je vreme da se krene na doktorske studije u Helmholcovu labaratoriju u Berlin.

Tindalova stipendija mu je omogućila usavršavanje, a sam Tindal ga je rečima podrške i vere ispratio na ovaj put 1885. godine. Berlinsko vreme bilo je vreme posvećeno novom otkrivanju Maksvelovog i Faradejovog dela, vreme stvaranja novih pogleda na svet, a pre svega je to doba sardanje sa jednim od najvećih umova 19. veka Hermanom fon Helmholcom.

Kada je njegov brod posle ovih studijskih putovanja ulazio u Njujoršku luku, proteklo je tačno petnaest godina od prvog susreta sa Amerikom. Sada, zbog znanja koje je nosio, osećao se kao bogat čovek, spreman na velika dela.

NORFOLK

Norfolk, gradić oko dve stotine kilometara udaljen od Njujorka, po mnogo čemu nalik Idvoru, postao je dom Mihajla Pupina, mesto razmišljanja, odmora, ali i brige o konjima, po kojima je takođe bio poznat. „Ovo divno mesto gde sam povratio svoje zdravlje i sreću, postalo je moja prava kuća i nikada nisam imao želju da tražim bolji raj na zemlji…“ Ovo neumorno putovanje gradovima sveta i putevima saznanja zaustavlja se 12. marta 1935. godine u Njujorku.

Tokom septembra 2012. u Galeriji nauke i tehnike SANU-a, bila je postavljena mala izložba o Mihajlu Pupinu, sa jednim posebnim arhivom koji je prvi put biti izložen u Srbiji – Mihajlo Pupin u američkim štampanim medijima 1900–1935. Ovaj prikaz izuzetnih članaka „Njujork tajmsa“, „Vašington posta“, „Čikago dejli tribjuna“, ocrtaće, slikovito, u duhu početka 20. veka, veliki uticaj koji je Idvorski dečak, američki profesor i svetski naučnik imao na doba u kome je živeo.

Autorka je popularizatorka nauke. Rukovodi projektom „Mihajlo Pupin — Stvaralačka koordinacija“, jednim od 88 projekata promocije kojima je posredstvom Javnog poziva Upravni odbor CPN-a dodelio finansijsku podršku u 2012. godini.

KREATIVNI ATLAS

I najveće ideje nastale su na nekom mestu. Gde, kako i kada? Kroz istoriju nauke putujemo na neuobičajeni način – istražujemo biografije velikih naučnika kroz gradove, mesta i boravišta u kojima su otkrivali svoje teorije.

Istražite tekstove iz rubrike KREATIVNI ATLAS.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs