Као социјални феномен, миграција је присутна од давнина. Јавља се у свим друштвима и нераскидиво је повезана са историјом људске врсте

Текст: Милица Ђустебек

Пре 70.000 година, напустивши плодну и топлу климу Африке из још непознатих разлога, прва група наших предака је населила југоисточну Азију и Аустралију. Уз другу групу која је кренула пут Блиског истока и продужила до централне Азије, људска врста је после десетак миленијума стигла на преостале континенте.

Као социјални феномен, миграција је присутна од давнина. Јавља се у свим друштвима и због различитих историјских, социјалних и културних разлика, реакције појединаца и заједница на миграцију могу бити веома различите.

У модерном друштву које се истиче по мобилности и протоку информација, миграције постају саставни део живота и друштва. Штавише, њихов обим и обрасци постају све сложенији. 

Историја миграција

Кроз историју, миграције су се дешавале добровољно или присилно, унутар или преко граница једне земље, у малим или великим групама. Разлози за селидбу могу бити разни – религијски, класни, национални, племенски, економски.

Велика географска открића између 15. и 17. века открила су Европљанима нове светове, испуњене природним богатствима и плодном земљом. Остварене трговачке везе су доприносиле брзом развитку колонија и богаћењу матице. Европљани, подстакнути причама о богатству, прелазе океан и преносе језик, религију и културу те обликују живот колонија по узору на земљу порекла.

Инспирисана економским разлозима, ова добровољна миграција је покренула и једну присилну – трговину афричким робљем. Физички снажни, навикнути на тропску климу и отпорнији на болести које се јављају уз њу, Африканци су били јефтина радна снага неопходна на плантажама шпанске, француске и енглеске круне. 

Реч миграција описује кретање људи из једног места у друго са циљем сталне или привремене промене места боравка. Нераскидиво је повезана са историјом људске врсте.

Док се део Европе исељавао у Нови свет, Јевреји и Маври су због притиска Инквизиције напустили Шпанију 1590. године и упутили се ка Отоманском царству. На подручју Балкана одиграле су се две велике сеобе Срба, 1690. и 1737. године. Бесплатна плодна земља, загарантована слобода вероисповести и већа права били су разлози одласка око 185.000 Срба из Отоманског царства.

Вероватно највећа масовна миграција у историји, одиграла се 1947. године при настанку две нове државе, Индије и Пакистана. Процењује се да је приближно 14,5 милиона људи напустило своје домове из верских и политичких разлога. Муслимани су се упутили ка Пакистану, а чланови Хинду и Сик заједница ка Индији. 

У модерном добу, демографи разликују четири врсте миграција.

Сезонска се односи на раднике који се кружно крећу између села, где обрађују земљу, и града, где раде повремене послове ван пољопривредне сезоне. Друга врста миграција, која је нарочито изражена у земљама у развоју, јесте сеоба из руралних према урбаним подручјима, подстакнута бржим добијањем посла и бољим условима за живот. У развијеним земљама примећена је трећа врста миграције – сеоба из градских у приградска насеља, а где се као разлози наводе побољшање квалитета и смањење трошкова живота. Четврта миграција је међународна и односи се на селидбу ван границе земље порекла. 

У потрази за бољим животом

У проучавању миграција, социолози и демографи разликују негативне и позитивне факторе.

Негативни фактори се односе на место које напуштају и представљају разлоге одласка из места порекла. Обухватају: слабу здравствену негу, страх од мучења и притиска, немогућност исповедања религије или политичких убеђења, недостатак радних места, лоше услове живота, недостатак могућности за усавршавање и образовање, природне катастрофе.

Позитивни фактори се односе на место у које се мигрант упутио и објашњавању зашто је имигрант одабрао баш то место или државу за живот. Они обухватају: физичку безбедност, бољу медицинску негу, виши стандард живота, могућност добијања посла, образовање, спајање породице. 

Земља или место доласка најчешће добија младу мигрантску популацију, која може попунити празна радна места те својим доприносима и порезима увећати државну касу. Са попуњеним радним местима скаче продуктивност и привреда се брже развија.

Учесник у миграцији назива се мигрант. Ако се исељева из земље порекла, назива се емигрант, а његов поступак емиграцијом. У земљи доласка, називаће се имигрантом, а његов долазак имиграцијом.

Имигранти доносе нову енергију, идеје и културу, па може доћи до стварања мултикултуралних места за живот. При мешању веома различитих култура могу се јавити тензије између мањинске и већинске заједнице и проузроковати расни, национални и верски конфликти.

У земљама одласка се смањује незапосленост, а емигранти слањем новца својим најближима индиректно помажу земљу свог порекла. Емигранти се враћају са бољим образовањем, вештинама, новцем и међународним контактима.

Негативна страна емиграције је губитак младе и образоване радне снаге, што носи и економске последице на дуже стазе.  Поред економских и културних утицаја, емиграција може остварити позитиван утицај и на социјалне теме попут очувања животне средине или побољшања права угрожених категорија друштва.

Међународни покрет Црвеног крста и Црвеног полумесеца предлаже да се миграција не посматра као недостатак, већ као предност и знак прилагодљивости, нарочито ако узмемо у обзир неизбежне последице климатских промена. По њиховом мишљењу, неопходно је искористити пун економски и друштвени потенцијал миграција, а предупредити негативне ефекте, како у земљама порекла тако и у земљама доласка.

Истражите више о миграцијама на ЦПН трибини 17. септембра у СКЦ-у.

подели
повезано
Творац Сретењског устава
Астероид Дејвид Боуви