Sa druge strane

Dnevnik jednog demonstratora

Ko su mladi ljudi koji stoje iza tolikih naučnopopularnih manifestacija? Elementarijum donosi priču jednog demonstratora

Foto: M. Milenković

Tekst: Katarina Stekić

Dečiji naučni kamp na Adi Ciganliji. Na fudbalaskom terenu pored smešten je Naučni kamion. Još uvek sam neuki volonter. Razgovoram sa decom o nauci, pomažem im u njihovim malim projektima, igram se sa njima da se ne izgube dok čekaju roditelje.

Svi slušamo Borisa Klobučara, koordinatora naučnih demonstratora. Kada je pozvao samo nas par, prvo sam pomislila da ćemo nadrljati zbog igranja karata. Umesto toga, dobili smo poziv da se obučavamo za naučne demonstratore. Boris je odmah krenuo da nas ”plaši” velikom odgovornošću koja nas očekuje ako prihvatimo. Niko nije odbio.

Kao dete sam sa divljenjem posmatrala te ljude koji stoje iza štanda i izvode eksperimente, pričaju fantastične priče, i čine nauku toliko zanimljivom, što su u školi retko uspevali. Oni mora da znaju mnogo stvari da bi bili tu, mislila sam, mora da su jako posebni.

Obuka za demonstratore je počela vrelog avgustovskog dana rano ujutru. Sreća pa je bilo dovoljno kafe, pošto smo nakon iscrpljujuće dve nedelje u kampu svi bili prilično izmoreni. Boris nas je smestio u veliki krug, i ukratko nam objasnio kako će obuka teći i šta nas sve očekuje. Od velikog broja treninga najstrašnija je bila vežba “lice pred kamerama”.

Svako od nas je dobio po jedan najobičniji predmet, poput olovke, lenjira ili lupe. Zadatak nam je bio da u roku od pet minuta smislimo fantastičnu priču o predmetu koji smo dobili, koja bi trajala oko minut, dva, a potom da je ispričamo svima, sa ciljem da prodamo taj predmet, dok nas snima kamera. Najgore, ali i najpoučnije, bilo je što smo nakon snimanja sve snimke pregledali i komentarisali ih međusobno.

Ipak, par dana intenzivne obuke nije nikako moglo da nas spremi za sve aktivnosti koje su nas očekivale.

Na Festivalu nauke, mestu koje sam nekada idealizovala, aparat za mešanje svetlosti se pregrejavao i nije mogao da radi. Bilo je previše vlažno da bi Van der Grafova mašina proizvela elektricitet. Izgubili smo stakla za polarizovane naočare. Spašavao nas je jedino osmeh radoznalog deteta kada bi otkrilo nešto novo, a potom otišlo to da ispriča ostalima koji nisu čuli priču i pozvalo ih da dođu.

Ništa manje napornim pokazaće se Noći istraživača. Demonstratori su u trci sa vremenom da što više pokažu, što više posetilaca oduševe i pomognu deci da što više nauče. Haos je neizbežan. Dok Milica priča o disperziji talasa, Ivana objašnjava talasne dužine, Nevena pokazuje kako funkcionišu radio-talasi, ja se igram sa džinovskim naočarama za sunce da bih objasnila polarizaciju. Naša interaktivna izložba iz fizike bila je odlično posećena.

Posetioci su ponekad zbunjeni kada je naše (ne)znanje u pitanju, očekujući od onog ko stoji iza štanda da zna da odgovori na svako njihovo pitanje. Teško ih je kriviti. Sećam se i sebe kako kao dete gledam u demonstratore kao sveznajuće bogove. Međutim, sve je ovo pomalo škola i za nas – interakcija sa publikom demonstratorima omogućuje da shvate gde je granica našeg znanja.

To pokazuje i najveća babaroga za demonstratore, Planetarijum. Pola sata do 45 minuta provodite u kupoli, sa pedesetoro dece, mikrofonom i dva daljinska upravljača. Za Planetarijum se prolazi posebna obuka, u kojoj je najbitnija lekcija savladati daljinske upravljače. Ugasi atmosferu, reljef, upali zvezde, sazvežđa, objekte dubokog svemira… Naravno, za sve postoji posebno dugme, koje treba pogoditi u potpunom mraku planetarijuma. Potom, osmisli priču o svemiru koja je dovoljno zanimljiva i razumljiva svim uzrastima. Nakon savladavanja početničkog straha, demonstratori uspešno drže i po pet predavanja na dan, ispraćajući osmehom gomile zadovoljnih lica.

Dodatan podstrek uvek bude Borisov pohvalni mejl nakon uspešno završene akcije: “Društvo, ponosan sam na vas!”. “Mi” tokom svake akcije postane “ja”. Iako svaki demonstrator vodi drugačiji život, iako se mnogi međusobno ne druže van akcija, na tom mestu smo svi poput dugogodišnjih prijatelja.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs