Reportaža

Dnevnik iz CERN-a

Kako izgleda istovremeno najhladnije, najvrelije, najpraznije, najskuplje i najveće naučno postrojenje koje je čovek napravio?

Tekst: Slobodan Bubnjević

Fotografije: CERN; S. B.

Iz CERN-a, Ženeva

U organizaciji Komisije za saradnju sa CERN-om i Centra za promociju nauke, šest novinara iz Srbije, i to isključivo iz štampanih medija, boravilo je krajem februara 2014. u poseti Evropskoj organizaciji za nuklearna istraživanja, poznatoj po akronimu CERN (CERN, Conseil Européen pour la Recherche Nucléaire). Ova, bez sumnje, vodeća evropska naučna ustanova ove godine slavi šezdesetogodišnjicu osnivanja i to godinu dana nakon svog verovatno najvećeg uspeha – otkrića Higsovog bozona.

U međuvremenu, CERN-u se pre dve godine pridružila i Srbija,  tako da su novinari iz Beograda imali priliku ne samo da se upoznaju sa gigantskim mašinama na najvećem dosad izgrađenom instrumentu, nego i sa ulogama četrdesetak naučnika iz Srbije.

Novinare su pre drugih u CERN-u dočekali prof. dr Petar Adžić sa Fizičkog fakulteta iz Beograda (na slici), koji rukovodi Komisijom za saradnju sa CERN-om i predstavlja pionira među našim naučnicima u ovoj prestižnoj instituciji, kao i dr Aleksandar Belić, direktor Instituta za fiziku (na slici dole).

Naime, slučaj je hteo da se ova poseta poklopi i sa potpisivanjem dva nova sporazuma o saradnji između CERN-a i naših vodećih naučnih ustanova – Fizičkim fakultetom i Institutom za fiziku u Beogradu. To je bila prilika i da se, u razgovoru sa generalnim direktorom CERN-a Rolfom Diterom Hojerom (na slici) svi podsete kako je bivša Jugoslavija bila osnivač ove danas vodeće naučne zajednice.

U zajedničkom razgovoru sa generalnim direktorom, saznalo se kako srpski fizičari igraju vrlo važnu ulogu u istraživanjima, da je Srbija izuzetno blagonaklono dočekana u ovoj velikoj naučnoj porodici, ali i da postoje pojedini problemi u saradnji države sa CERN-om. I to baš u onome što je Srbiji najpotrebnije – u nedovoljnom angažmanu privrede.

Vavilon nauke

Na prvi pogled, na površini, istraživačka postrojenja u CERN-u manje liče na gradilišta i fabrike, a više na kakav vizitorski centar. Otkako je prošlog leta ovde otkriven Higsov bozon, poznat i kao Božja čestica, a potom na tu temu dodeljena i Nobelova nagrada, hiljade i hiljade Evropljana sve češće dolazi u CERN. Akcelerator je trenutno zaustavljen zbog velikog, prvog redovnog remonta, posle koga će, krajem tekuće godine, mašina pokušati da ubrza protone do maksimalnih energija od skoro 7 TeV, za koje je projektovana (Higs je otkriven pri dvostruko nižem kapacitetu akceleratora). No, CERN je i trenutno jednako fascinantan i zapravo, nikad življi. U ovom gradu nauke sva parking mesta su sada popunjena, a u slavnom CERN-ovom restoranu neprekidna je gužva. I velika graja, i to na bar 20 jezika, koliko CERN ima članica.

U bloku upravnih zgrada smeštena je i izložba ”Mikrokosmos” gde se može videti istorijat razvoja detektora i velika epopeja fizike elementarnih čestica. Svaki posetilac pre ili kasnije, na ovoj izložbi, na predavanjima za posetioce, u brošurama ili centru za medije, ali i u lokalnoj prodavnici ili razgovoru u restoranu lako može saznati šta je Standardni model, šta su leptoni, a šta kvarkovi i zašto je Higsov bozon kockica koja je nedostajala da bi se opisalo zašto čestice imaju masu.

Tokom boravka u CERN-u novinari imali priliku da vide i postrojenja detektora LHCb, na kome je goste iz Beograda dočekao Vladimir Gligorov i gde se iz sudara protona istražuje jedno od najvećih pitanja savremene nauke – zašto je svemir načinjen od materije, a ne od antimaterije. Novinari su posetili i kompjuterski centar koji ima zadatak da tokom merenja obradi više podataka nego Google, kao i sam LHC tunel na tački 8, mesto gde superprovodni magneti rade na temperaturi od -271 stepeni Celzijusa i gde se postiže vakuum kakav postoji izvan Sunčevog sistema.

Velika zver

Obim akceleratora LHC iznosi 27 kilometara. Ova sprava danas predstavlja najsnažniji ubrzivač čestica (protona, ali LHC tunelima mogu juriti i malo masivniji joni) koje se, nakon što su ubrzane, sudaraju u detektorima, oslobađajući veliku energiju kako bi fizičari iz snimaka tih sudara osmatrali ponašanje ranije neviđenih čestica od kojih je svet načinjen. Državna granica preseca krug akceleratora (koji je inače, u tunelu, 100 metara niže) a sam akcelerator zauzima veliku površinu, prostorući se daleko izvan kapija CERN-a.

Do neke od tačaka na kojima se silazi u tunel putuje se kilometrima po lokalnim putevima. Unaokolo su njive, pašnjaci i pogranični zaseoci sa po nekoliko kuća, pitomi krajolik između planine Jura i Ženevskog jezera. Samo povremene table sa oznakom CERN, kao i Kupola nauke i mira u daljini, nagoveštavaju da se ovim krajem vrzma više od 11.000 fizičara.

Na krugu akceleratora se nalazi više detektora, od kojih su četiri velika – ATLAS, CMS, LHCb i ALICE. Svaki od njih je poseban eksperiment koji okuplja posebnu zajednicu (kolaboraciju) fizičara iz celog sveta. Dva lovca na Higsa zauzimaju suprotne strane na krugu akceleratora – postrojenje ATLAS je uz kapiju CERN-a, na teritoriji Švajcarske, dok se njegov glavni konkurent, CERN nalazi 13 kilometara dalje, u Francuskoj, pored naselja Sesi.

Detektor CMS

Kontrolna soba CMS detektora je radni prostor. Operateri osmatraju nizove monitora, prateći šta se dešava u jami 100 metara niže, na mestu gde se tunel LHC akceleratora širi u gigantsko postrojenje za lov na Higsov bozon. U uglu prostorije su složene prazne boce od šampanjca – uspomene na najvažnije momente izgradnje, prvog puštenog snopa i, naravno, otkrića Higsa. Iz sobe se, spletom tunela, pored zida sa fotografijama osoblja, fotografijama sa izgradnje i bakarnim pločama na kojima su urezana sva imena fizičara CMS kolaboracije, dolazi do otvora.

Jama je ograđena zelenom ogradom, a u nju nas vode naši domaćini, pravi veterani među srpskim naučnicima u CERN“-u, Dragoslav Lazić, Predrag Milenović i Nebojša Smiljković. Upravo dok pokušavamo da nekako fotografišemo detektor 100 metara niže, iz kontrolne sobe stiže informacija – CMS jama je zatvorena za posete na sat vremena. „Ovde mnogo brinemo o bezbednosti“, sa osmehom kaže Lazić. Sat kasnije, sa uobičajenim crvenim šlemovima, u kojima su čipovi za kontrolu protoka posetioca, silazimo liftom u podzemlje.

„Dame i gospodo, CMS“, kaže Lazić, ponovo sa osmehom, u trenutku kad se pred nama otvara prizor kakav se gotovo nigde ne može videti. Na ogromnoj mašineriji, sa hiljadama kablova, elektronike, ploča i kalorimetara, u toku su radovi. Dok nam Milenović i Smiljković objašnjavaju gde nastaju sudari i kako ova mašina lovi mionske čestice, čije “hvatanje” znači da je u detektoru nakratko boravio slobodan Higs i raspao se na četiri miona, radnici na skelama proveravaju svaki delić opreme. Kad je LHC u pogonu, dok se ubrzani snopovi sudaraju i skupljaju podaci, sva ova oprema je izložena zračenju i neophodno je proveriti koliko je oštećena pre nego što se eksperimenti ponovo pokrenu.

Detektor ATLAS

Sličan prizor i na drugoj strani LHC kruga, dan kasnije, u detektoru ATLAS. Ovde nas kroz postrojenje vode Marija i Nenad Vraneš, koji objašnjavaju razlike između CMS i ATLAS kolaboracije. Naime, gradnja LHC-a sa idejom da bi se dostigle takozvane dostupne energije sudara neophodne da bi se u njima oslobodio i snimio Higs ne bi obavezno značila da je njegovo postojanje dokazano kada bi on bio ulovljen samo na jednom detektoru.

Zbog toga su odmah napravljena dva, i to odvojena eksperimenta, koja su nezavisno projektovana i koja nisu delila podatke tokom godina izgradnje i tokom samog prikupljanja i analize podataka. Razlike se odmah uočavaju.

Nije samo boja detektora drugačija, već je ovde upotrebljena druga elektronika, drugačiji projekat, svi sistemi su nezavisno napravljeni i to na različite načine (CMS je sklopljen pod zemljom kao brod u boci, a ATLAS je spuštan u jamu deo po deo), a različiti su i materijali koji se koriste u kalorimetrima za lov na pomenute mione. No, vidna je i razlika u – stilu, u bojama, izgledu i simbolima.

Srbija i CERN

Nažalost, ni dve godine nakon zvaničnog pristupanja, a tri pre nego što stekne punopravno članstvo, Srbija nije rešila sve svoje probleme. Kašnjenje u finansijskim isplatama i manjak podrške srpskim istraživačima u samoj zemlji otežavaju saradnju, ali rukovodstvo CERN-a, koje je najmlađoj članici izuzetno naklonjeno (mada Srbija učestvuje sa svega 0,09 odsto u finansiranju CERN-a), pokušava da podstakne življu saradnju, pre svega sa privredom. Reč je, zapravo, o mogućnosti da Srbija kroz tendere u CERN-u povrati mnogo više od novca koji je uložila iz budžeta, a da naše kompanije uđu u zajednicu onih koje rade sa CERN-om, što će im otvoriti vrata bilo gde na svetskom tržištu.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs