Репортажа

Дневник из ЦЕРН-а

Како изгледа истовремено најхладније, најврелије, најпразније, најскупље и највеће научно постројење које је човек направио?

Текст: Слободан Бубњевић

Фотографије: ЦЕРН; С. Б.

Из ЦЕРН-а, Женева

У организациjи Комисиjе за сарадњу са ЦЕРН-ом и Центра за промоциjу науке, шест новинара из Србије, и то искључиво из штампаних медиjа, боравило jе крајем фебруара 2014. у посети Европској организациjи за нуклеарна истраживања, познатој по акрониму ЦЕРН (CERN, Conseil Européen pour la Recherche Nucléaire). Ова, без сумње, водећа европска научна установа ове године слави шездесетогодишњицу оснивања и то годину дана након свог вероватно највећег успеха – открића Хигсовог бозона.

У међувремену, ЦЕРН-у се пре две године придружила и Србија,  тако да су новинари из Београда имали прилику не само да се упознају са гигантским машинама на наjвећем досад изграђеном инструменту, него и са улогама четрдесетак научника из Србиjе.

Новинаре су пре других у ЦЕРН-у дочекали проф. др Петар Аџић са Физичког факултета из Београда (на слици), коjи руководи Комисиjом за сарадњу са ЦЕРН-ом и представља пионира међу нашим научницима у овоj престижноj институциjи, као и др Александар Белић, директор Института за физику (на слици доле).

Наиме, случај је хтео да се ова посета поклопи и са потписивањем два нова споразума о сарадњи између ЦЕРН-а и наших водећих научних установа – Физичким факултетом и Институтом за физику у Београду. То jе била прилика и да се, у разговору са генералним директором ЦЕРН-а Ролфом Дитером Хоjером (на слици) сви подсете како jе бивша Jугославиjа била оснивач ове данас водеће научне заjеднице.

У заједничком разговору са генералним директором, сазнало се како српски физичари играjу врло важну улогу у истраживањима, да је Србија изузетно благонаклоно дочекана у овој великој научној породици, али и да постоје поједини проблеми у сарадњи државе са ЦЕРН-ом. И то баш у ономе што је Србији најпотребније – у недовољном ангажману привреде.

Вавилон науке

На први поглед, на површини, истраживачка построjења у ЦЕРН-у мање личе на градилишта и фабрике, а више на какав визиторски центар. Откако jе прошлог лета овде откривен Хигсов бозон, познат и као Божjа честица, а потом на ту тему додељена и Нобелова награда, хиљаде и хиљаде Европљана све чешће долази у ЦЕРН. Акцелератор jе тренутно заустављен због великог, првог редовног ремонта, после кога ће, краjем текуће године, машина покушати да убрза протоне до максималних енергиjа од скоро 7 ТеВ, за коjе jе проjектована (Хигс jе откривен при двоструко нижем капацитету акцелератора). Но, ЦЕРН jе и тренутно jеднако фасцинантан и заправо, никад живљи. У овом граду науке сва паркинг места су сада попуњена, а у славном ЦЕРН-овом ресторану непрекидна jе гужва. И велика граjа, и то на бар 20 jезика, колико ЦЕРН има чланица.

У блоку управних зграда смештена је и изложба ”Микрокосмос” где се може видети историјат развоја детектора и велика епопеја физике елементарних честица. Сваки посетилац пре или касније, на овој изложби, на предавањима за посетиоце, у брошурама или центру за медије, али и у локалној продавници или разговору у ресторану лако може сазнати шта је Стандардни модел, шта су лептони, а шта кваркови и зашто је Хигсов бозон коцкица која је недостајала да би се описало зашто честице имају масу.

Током боравка у ЦЕРН-у новинари имали прилику да виде и построjења детектора LHCb, на коме jе госте из Београда дочекао Владимир Глигоров и где се из судара протона истражуjе jедно од наjвећих питања савремене науке – зашто jе свемир начињен од материjе, а не од антиматериjе. Новинари су посетили и компjутерски центар коjи има задатак да током мерења обради више података него Google, као и сам LHC тунел на тачки 8, место где суперпроводни магнети раде на температури од -271 степени Целзиjуса и где се постиже вакуум какав постоjи изван Сунчевог система.

Велика звер

Обим акцелератора LHC износи 27 километара. Ова справа данас представља наjснажниjи убрзивач честица (протона, али LHC тунелима могу jурити и мало масивниjи jони) коjе се, након што су убрзане, судараjу у детекторима, ослобађаjући велику енергиjу како би физичари из снимака тих судара осматрали понашање раниjе невиђених честица од коjих jе свет начињен. Државна граница пресеца круг акцелератора (коjи jе иначе, у тунелу, 100 метара ниже) а сам акцелератор заузима велику површину, просторући се далеко изван капија ЦЕРН-a.

До неке од тачака на којима се силази у тунел путује се километрима по локалним путевима. Унаоколо су њиве, пашњаци и погранични засеоци са по неколико кућа, питоми краjолик између планине Jура и Женевског jезера. Само повремене табле са ознаком ЦЕРН, као и Купола науке и мира у даљини, наговештаваjу да се овим краjем врзма више од 11.000 физичара.

На кругу акцелератора се налази више детектора, од којих су четири велика – ATLAS, CMS, LHCb и ALICE. Сваки од њих је посебан експеримент који окупља посебну заједницу (колаборацију) физичара из целог света. Два ловца на Хигса заузимају супротне стране на кругу акцелератора – построjење ATLAS је уз капију ЦЕРН-а, на териториjи Шваjцарске, док се његов главни конкурент, ЦЕРН налази 13 километара даље, у Францускоj, поред насеља Сеси.

Детектор CMS

Контролна соба CMS детектора jе радни простор. Оператери осматраjу низове монитора, пратећи шта се дешава у jами 100 метара ниже, на месту где се тунел LHC акцелератора шири у гигантско построjење за лов на Хигсов бозон. У углу просториjе су сложене празне боце од шампањца – успомене на наjважниjе моменте изградње, првог пуштеног снопа и, наравно, открића Хигса. Из собе се, сплетом тунела, поред зида са фотографиjама особља, фотографиjама са изградње и бакарним плочама на коjима су урезана сва имена физичара CMS колаборациjе, долази до отвора.

Jама jе ограђена зеленом оградом, а у њу нас воде наши домаћини, прави ветерани међу српским научницима у ЦЕРН“-у, Драгослав Лазић, Предраг Миленовић и Небоjша Смиљковић. Управо док покушавамо да некако фотографишемо детектор 100 метара ниже, из контролне собе стиже информациjа – CMS jама је затворена за посете на сат времена. „Овде много бринемо о безбедности“, са осмехом каже Лазић. Сат касниjе, са уобичаjеним црвеним шлемовима, у коjима су чипови за контролу протока посетиоца, силазимо лифтом у подземље.

„Даме и господо, CMS“, каже Лазић, поново са осмехом, у тренутку кад се пред нама отвара призор какав се готово нигде не може видети. На огромноj машинериjи, са хиљадама каблова, електронике, плоча и калориметара, у току су радови. Док нам Миленовић и Смиљковић обjашњаваjу где настаjу судари и како ова машина лови мионске честице, чиjе “хватање” значи да jе у детектору накратко боравио слободан Хигс и распао се на четири миона, радници на скелама провераваjу сваки делић опреме. Кад jе LHC у погону, док се убрзани снопови судараjу и скупљаjу подаци, сва ова опрема jе изложена зрачењу и неопходно jе проверити колико jе оштећена пре него што се експерименти поново покрену.

Детектор ATLAS

Сличан призор и на другоj страни LHC круга, дан касниjе, у детектору ATLAS. Овде нас кроз построjење воде Мариjа и Ненад Вранеш, коjи обjашњаваjу разлике између CMS и ATLAS колаборациjе. Наиме, градња LHC-а са идеjом да би се достигле такозване доступне енергиjе судара неопходне да би се у њима ослободио и снимио Хигс не би обавезно значила да jе његово постоjање доказано када би он био уловљен само на jедном детектору.

Због тога су одмах направљена два, и то одвоjена експеримента, коjа су независно проjектована и коjа нису делила податке током година изградње и током самог прикупљања и анализе података. Разлике се одмах уочаваjу.

Ниjе само боjа детектора другачиjа, већ jе овде употребљена друга електроника, другачиjи проjекат, сви системи су независно направљени и то на различите начине (CMS jе склопљен под земљом као брод у боци, а ATLAS jе спуштан у jаму део по део), а различити су и материjали коjи се користе у калориметрима за лов на поменуте мионе. Но, видна jе и разлика у – стилу, у бојама, изгледу и симболима.

Србија и ЦЕРН

Нажалост, ни две године након званичног приступања, а три пре него што стекне пуноправно чланство, Србиjа ниjе решила све своjе проблеме. Кашњење у финансиjским исплатама и мањак подршке српским истраживачима у самоj земљи отежаваjу сарадњу, али руководство ЦЕРН-а, коjе jе наjмлађоj чланици изузетно наклоњено (мада Србиjа учествуjе са свега 0,09 одсто у финансирању ЦЕРН-а), покушава да подстакне живљу сарадњу, пре свега са привредом. Реч jе, заправо, о могућности да Србиjа кроз тендере у ЦЕРН-у поврати много више од новца коjи jе уложила из буџета, а да наше компаниjе уђу у заjедницу оних коjе раде са ЦЕРН-ом, што ће им отворити врата било где на светском тржишту.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs