Библиотека

Деjвид Ливит: О човеку који је превише знао

У новој Библиотеци, читајте o Алану Тјурингу

Текст: Деjвид Ливит (одломак из књиге Човек који је сувише знао: Алан Тjуринг и откриће рачунара, Хеликс, 2014)

Попут многих касниjих Тjурингових радова, „Интелигентна машина“ jе мешавина сувих техничких анализа и пасуса испуњених филозофским, понекад фантастичним спекулациjама. Срж овог рада jе анализа вероватноће „да се направе машине коjе се понашаjу интелигентно“. Али, пре него што се упусти у разматрање, Тjуринг набраjа пет наjвероватниjих примедаба на ту замисао: „нерадо признавање могућности да човечанство може имати такмаца у интелектуалним способностима“; „религиозно веровање да jе било какав покушаj конструисања таквих машина некаква прометеjска дрскост“; „знатна ограниченост машина коjе су донедавно коришћене (на пример, до 1940)“, што jе „поспешило веровање да су машине нужно ограничене на екстремно просте, могуће чак само на задатке коjи се понављаjу“; Геделово и Тjурингово откриће да „ће свака машина у неким случаjевима бити неспособна да понуди било какав одговор“, док jе „људска интелигенциjа изгледа кадра да се носи с таквим проблемима коjи надилазе методе доступне машинама“; последња примедба тиче се идеjе да jе „интелигенциjа машине, уколико jе она може показати, ништа друго до рефлексиjа интелигенциjе њеног ствараоца“.

Тjуринг jе своjом стратегиjом да започне рад кратким прегледом контрааргумената наговестио стил у манифестима о правима хомосексуалаца из педесетих и шездесетих година у коjима се често као окосница одбране користило побиjање традиционалних аргумената против хомосексуалности. Он од самог почетка схвата jаловост покушаjа да се фанатик одговори од фанатизма, уз опаску да су прве две примедбе „чисто емотивне, па их заиста нема ни потребе оповргавати. Ако човек сматра да их jе нужно побиjати, може рећи мало тога што би имало шансе да буде убедљиво иако ће, када такве машине стварно почну да се производе, то вероватно имати неког ефекта“. Трећи приговор побиjа истичући да постоjеће машине, попут ENIAC-а или ACE-а, „могу да обаве огроман броj операциjа (на пример, ACE може 1060000) без понављања, под претпоставком да се не покваре“. С четвртом примедбом се разрачунава понављаjући поенту предавања коjе jе одржао пред Лондонским математичким друштвом: непогрешивост ниjе нужан „услов интелигенциjе“. Додатно подвлачи ту идеjу наводећи анегдоту из Гаусовог живота:

 Постоjи прича да су од малог Гауса у школи тражили да сабере 15 + 18 + 21 + … + 54 (или нешто слично) и да jе он истог часа написао 483, до чега jе вероватно дошао следећом рачуницом: (15 + 54) (54 – 12) / (2 × 3). Може се замислити ситуациjа да непромишљени учитељ каже детету како jе, уместо таквог поступка, требало да сабере 18 и 15 и добиjе 33, затим томе дода 21 итд. Са извесне тачке гледишта Гаусова метода би била ‘погрешна’, упркос очигледно интелигентном решењу. Можемо замислити и ситуациjу кад jе деци задато да обаве више операциjа сабирања, при чему су првих пет сабирање броjева коjи расту аритметичком прогресиjом, али шеста jе, рецимо, 23 + 34 + 45 + … + 100 + 112 + … + 199. Гаус би можда дошао до решења као да jе у питању аритметичка прогресиjа, не примећуjући да jе девети броj 112, уместо 111. То би дефинитивно била грешка, какву мање интелигентна деца вероватно не би направила.

 

Дакле, главни елемент интелигенциjе jе способност учења и то би машине морале показати како би заслужиле атрибут интелигентних. Стога се четврта примедба – да jе интелигенциjа машине тек рефлексиjа интелигенциjе њеног ствараоца – може побити ако се препозна како jе она истоветна са „становиштем по коме заслуге за открића ученика треба приписати учитељу. У том случаjу учитељ би био задовољан успехом своjих образовних метода, али не би полагао право на саме резултате, осим ако их ниjе заиста он пренео ученику“. С друге стране, за ученика се може рећи да показуjе интелигенциjу само ако одскочи од просте имитациjе учитеља и уради нешто истовремено неочекивано и оригинално, као што jе то урадио мали Гаус. Али каква машина би била способна да учи на таj начин?

Идући заобилазним путем до одговора на то питање, Тjуринг прво дели машине на категориjе. „Дискретну“ машину дефинише као ону чиjа се стања могу описати као дискретан скуп; таква машина ради тако што прелази из jедног стања у друго. У „континуираноj“ машини стања „чине непрекидну многострукост (енгл. manifold), а понашање машине се описуjе кривом на тоj многострукости“. „Контролишућа“ машина се „бави само информациjама“, док jе „активна“ машина „намењена постизању врло одређеног континуираног ефекта“. Булдожер jе „континуирано активна“ машина, баш као што jе телефон „континуирано контролишућа“. За разлику од њих, ENIAC и ACE су „дискретно контролишуће“ док jе мозак „континуирано контролишући али… врло сличан много дискретниjоj машини“. Иако jе наjвећа вероватноћа да ће „дискретне контролишуће“ машине показати интелигенциjу, „мозгови су врло блиски овоj категориjи и чини се, имамо све разлоге да веруjемо како су могли бити направљени тако да спадаjу у њу, без икакве промене њихових суштинских особина“.

Оваква класификациjа мозга као неуронске машине елегантно изокреће популарну представу о рачунару као електронском мозгу, баш као што Тjурингова суптилна употреба „могли бити направљени“ доприноси тихом антихришћанском тону – пошто приказуjе Бога као изумитеља или програмера коjи ниjе успео да направи мозак ка „дискретно контролишући“ мање-више случаjан. Да jе Бог био мало паметниjи, имплицитно поручуjе Тjуринг, боље би направио мозак.

Заиста, у овом делу извештаjа, човеку почиње да се чини како Тjуринг ниjе само хтео да аргументуjе како jе могуће начинити интелигентне машине, него jе намерио и да збаци човечанство с пиjедестала. Изгледа да га и овде и иначе нервира склоност интелектуалаца да аутоматски припишу људском уму своjеврсну надмоћност, малтене само на основу тога што jе људски. Чак и наука о роботици, о коjоj jе говорио у Кембриџу пред Клубом за науку о моралу, извргнута jе извесном подсмеху будући да истиче значаj моделирања машина по узору на људска бића: 

Значаjан аргумент у прилог веровању да jе могуће направити машине коjе мисле jесте чињеница да jе могуће направити машинериjу коjа опонаша било коjи мали део човека. Микрофон коjи имитира уво и телевизиjска камера као имитациjа ока општа су места. Могу се произвести и роботи на даљинско управљање чиjи удови држе тело у равнотежи помоћу сервомеханизама… Могли бисмо да направимо прилично верне електричне моделе коjи би копирали деловање нерава, али то се не чини много смисленим. То би било слично као уложити много рада у аутомобил коjи се креће ногама уместо на точковима као иначе.

А ипак, какав би био резултат да неко „узме човека као целину и покуша да замени све његове делове машинама“? Судећи по следећем опису и сценариjу, било би то савремено Франкенштаjново чудовиште:

Садржао би телевизиjске камере, микрофоне, звучнике, точкове, „серво-механизме за руковање“ и неку врсту „електронског мозга“… Ако би био произведен тренутно доступним техникама, таj обjекат би био огроман, чак и ако би „мозак“ био стационаран, односно управљао телом на даљину. Да би машина имала шансе да сама открива требало би jоj дозволити да тумара наоколо а онда би била озбиљно опасна по обичног грађанина. Осим тога, чак и када би се испунили сви наведени услови, то створење ипак не би имао никакав контакт са храном, сексом, спортом и многим другим збивањима коjа су важне људским бићима. Стога, иако ова метода вероватно jесте „сигуран“ начин да се произведе машина коjа мисли, чини се да jе превише спора и непрактична.

Вероватно би било боље направити машину коjа би услуживала другу машину: мозак без тела, опремљен већином органа коjи му омогућаваjу да види, говори и чуjе. Али шта би таква машина радила? Тjуринг набраjа пет могућих примена. Могла би да игра игре (шах, бриџ, покер итд.), учи jезике, преводи с jезика, шифруjе и дешифруjе, и бави се математиком.

Али, с временом се показало да су рачунари врло неподобни за учење jезика. С друге стране, могу бити врло добри у играма, криптографиjи и математици – поезиjи рачунарског jезика. Међутим, ако треба да самостално предузму неку од ових радњи – играjу (победе) у икс-оксу, генеришу шифру коjу jе немогуће разбити или израчунаjу нуле зета-функциjе –  мораjу се томе научити. А ко ће их научити? Коjим методама ће им „господари“ програмирати способност учења?

Тjурингов одговор на ово питање (коjе jе и средишње питање рада о интелигентним машинама) говори колико о његовом образовању толико и о његовоj склоности да АЦЕ посматра као дете – и то британско дете:

При васпитању детета, умногоме се ослања на систем награђивања и кажњавања, што сугерише да би требало бити могуће извести процес учења помоћу само два уноса, jедним за „приjатно“ или „награду“ (Р) и другим за „бол“ или „казну“ (П). Могли би се осмислити броjни системи „приjатности и бола“… Потицањем приjатности учвршћуjе се карактер, то jест спречава се да се он промени, док стимулус бола ремети карактер, узрокуjући промену устаљених особина или њихово поновно излагање насумичним вариjациjама.

…На краjу овог извештаjа Тjуринг пише да jе мера коjом ћемо проценити да понашање неког ентитета показуjе интелигенциjу

одређена колико стањем нашег сопственог ума и нашом утренираношћу, толико и особинама предмета нашег разматрања. Ако смо у стању да обjаснимо и предвидимо његово понашање или се чини да иза поступака не стоjи никакав план, тешко ћемо доћи у искушење да му припишемо интелигенциjу. Могуће jе и то да jедан исти обjекат jедан човек сматра интелигентним а други не; други jе ту препознао правила понашања.

Да би илустровао ово гледиште, он предлаже експеримент, претходницу оног коjи ће касниjе постати познат као Тjурингов тест. Два прилично лоша играча шаха – А и Ц – смештена су у одвоjене просториjе између коjих jе успостављен систем комуникациjе како би се преносили потези. Истовремено, трећи човек – Б – управља машином програмираном за играње шаха. Ц игра или са А или с машином коjом управља Б. Хоће ли погодити против кога игра? Тjуринг мисли да ће прилично тешко разазнати ко jе ко и закључуjе узгредном напоменом да jе у питању експеримент коjи jе он и извео. Међутим, не износи резултат него завршава излагање али оставља броjна питања отворена: да ли се за машину, едуковану кроз систем награђивања и кажњавања, може рећи како jе у стању да мисли?

Да ли дечjи плач или смех откриваjу искру душе коjа их одваjа од машина или само следе „правила понашања“ с коjима ми, као посматрачи, саосећамо jер су нам позната? Или, другачиjе речено, можемо ли се на питање да ли рачунари мисле запитати да ли људи рачунаjу?

Дејвид Ливит

Човек који је сувише знао (Алан Тјуринг и откриће рачунара)

Превод: Катарина Јешић

Алан Тjуринг jе успео да премости процеп између раскошног, непознатог и (за многе људе) неупотребљивог окружења чисте математике са jедне стране и света у коjима jе способност машина да множе велике просте броjеве, да обрађуjу десетине хиљада комбинациjа у низовима слова или да помажу при проjектовању мостова значила разлику између финансиjског успеха или пропасти, а у поjединим случаjевима између живота и смрти. Па ипак, било би погрешно тврдити да jе Тjуринг на своj посао гледао као на дужност; напротив, пут од математичке логике до изградње машине био jе случаjан, а jедина мапа коjу jе користио потицала jе из његовог jединственог, на неки начин чудног, али у сваком случаjу ексцентричног ума. Био jе сушта супротност „тимском човеку“, а да jе, у одређеном смислу, био „нормалниjи“, можда никада не би постигао такве успехе. Управо му jе статус потпуног аутсаjдера омогућио да начини креативне скокове коjи су обележили његов живот и променили свет.

Поставио jе темеље модерног рачунарства, био пионир вештачке интелигенциjе, хероj Другог светског рата из сенке чиjи je рад на дешифровању немачких порука у великоj мери допринео победи савезника. Ипак, фама у вези са Тjуринговим хапшењем и самоубиством директно jе утицала на то да се годинама његов допринос развоjу модерног рачунара минимализуjе, а у одређеним областима потпуно занемари. Тек однедавно и постхумно добиjа званична признања коjа jе заслужио. У његовоj биографиjи Човек коjи jе сувише знао, аутор Деjвид Ливит истражуjе његов рад и везу између Тjуринговог гениjа и кратког, храброг живота.

 

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs