Bestijarijum

Bumbari

Bumbari su jedna od 25.000 vrsta pčela. Zašto su ovi „krznom“ prekriveni insekti omiljeni biljkama, kako žive i ko upravlja njihovim kraljevstvom

Tekst: Ivan Umeljić

Fotografije: Aleksandar Uzunov, Veroljub Umeljić

Bumbari (Bombus) se u literaturi najčešće opisuju kao primitivnije socijalne pčele sa jednostavnijom organizacijom od medonosnih pčela (Apis). Za razliku od njih, zajednice bumbara žive samo godinu dana.

Bumbari koji nastanjuju hladnije i umerene klimatske regije precizno regulišu temperaturu gnezda, a pre nekoliko godina otkriveno je da radilice razmenjuju informacije o izvorima hrane, što su sve osobine koje se standardno pripisuju naprednom obliku socijalnog života.

Ako se uporede sa većinom ostalih vrsta pčela, pa i većinom insekata, bumbari su prilično veliki, a njihovo telo prekriveno je neobično gustim „krznom“, što im omogućava da budu endotermična stvorenja (da aktivno proizvode toplotu), odlično prilagođena aktivnostima u hladnim uslovima.

Zbog toga, mnoge vrste naseljavaju umereni, alpski ili arktički klimatski pojas. Bumbari se mogu naći širom Evrope, Severne Amerike i Azije, znatno ređe u mediteranskom pojasu, mada su neke netipične vrste prisutne i u tropskim regijama Jugoistočne Azije i Južne Amerike.

Planinski venci omogućili su ovim, prevashodno prema severnijim krajevima orijentisanim organizmima da pređu ekvator, a na Himalajima naseljavaju prostranstva od 1000 mnv do 5600 mnv.

EVOLUCIJA BUMBARA

Među naučnicima je široko prihvaćeno stanovište da su pčele evoluirale od jedne predatorske mesožderske vrste osa u periodu rane krede, pre oko 130 milona godina, zajedno sa pojavom prvih biljaka skrivenosemenica.

U jednom komadu ćilibara pronađen je najstariji fosil pčele koji pripada vrsti Trigona prisca (Meliponinae) za koga se pretpostavlja da je star između 74 i 94 miliona godina, ali pošto je reč o naprednijoj socijalnoj vrsti pčela, veruje se da je do njihove pojave došlo oko 50 miliona godina ranije.

Procenjuje se da je najstariji pronađeni fosil bumbara živeo pre 26-38 milona godina. Međutim, pošto su fosili bumbara veoma retki, jer nije uobičajeno za jednog tako velikog insekta da se zadrži u ćilibaru, uz pomoć modernih molekularnih metoda procenjeno je da je do ranog razdvajanja više linija bumbara došlo pre 25-40 miliona godina, i to na teritoriji Azije. Pretpostavlja se da su se odatle pre oko 20 miliona godina raširili ka Evropi i Severnoj Americi, a da su, na kraju, pre nekih četiri miliona godina, nastanili Južnu Ameriku.

Svetska fauna bumbara sastoji se od oko 250 vrsta. Prema skorašnjoj klasifikaciji sve poznate vrste smeštene su u rod Bombus (što znači brujanje). Većina ovih vrsta klasifikovana je kao „pravi“ bumbari i sadrži kastu manje ili više sterilnih radilica (koje ne mogu da se spare, ali mogu da polažu neoplođena jaja iz kojih se razvijaju mužjaci).

Preostalih 45 vrsta su bumbari „kukavice“, koji su donedavno svrstavani u poseban rod Psithurus (što znači šaptanje). Oni naseljavaju gnezda „pravih“ bumbara i najčešće se opisuju kao paraziti, što i nije baš doslovno tačno, jer se ne hrane domaćinom, već samo hranljivim materijama koje je ovaj sakupio, odnosno nektarom i polenom.

Ipak, utvrđeno je da bumbari „kukavice“ imaju isto poreklo kao i „pravi“ bumbari, tako da su svrstani u isti rod (Bombus).

BUMBAR I CVET

Darvin je bio fasciniran oprašivanjem i pčelama, naročito bumbarima. Njegovi tekstovi i prepiske koje je vodio sa mnogim naučnicima obiluju opisima zapažanja o interakciji između pčela i cvetova. I ne samo to, veliki deo onoga što se danas zna o oprašivanju bazirano je na Darvinovim donekle opsesivnim istraživanjima biljaka i insekata koja je sprovodio u svom vrtu u Kentu. Pčele zbog svoje marljivosti predstavljaju izuzetne oprašivače i zbog toga se veliki broj biljaka prilagodio upravo njihovim životnim navikama, a bumbari su u najvećem broju oblasti koje naseljavaju (umereni klimatski pojas severne hemisfere) najmnogobrojniji autohtoni oprašivači, kako useva tako i divljih cvetova. Posledica toga je da su se mnoge biljke prvenstveno, a ponekad i isključivo, adaptirale na oprašivanje bumbarima. Drugim rečima odlikuje ih takozvani sindrom oprašivanja, što treba razumeti kao„ukazivanje“ na njihovog omiljenog oprašivača. Cvetovi koje bumbari oprašuju najčešće su veliki i jarko obojeni (naročito plavoljubičasto ili žuto) i pružaju obilnu nektarsku nagradu, smeštenu uglavnom duboko u cvetu.

ŽIVOTNI CIKLUS

U principu, bumbare odlikuje jednogodišnji životni ciklus. Matice izlaze iz hibernacije (zimska neaktivnost) kasno u zimu, ili u proleće, a u ovo doba godine mogu se opaziti kako tragaju za prikladnim lokacijama za gnezdo.

Trenutak izlaska iz hibernacije prilično se razlikuje od vrste do vrste. Kod nekih, kao što je Bombus terestris, to je početak februara ili marta, dok kod drugih, kao što je Bombus sulvarum, kraj maja. Matica u gnezdo donosi polen koji oblikuje u grudvu unutar koje polaže između 8 i 16 jaja. Nakon toga, ovu grudvu prekriva omotačem od mešavine voska (koji je sama izlučila) i polena. Matica, takođe, formira i voštani ćupić na ulazu u gnezdo u koje skladišti nektar.

Narednih nekoliko dana provešće tako što će „sedeti“ na leglu kako bi održala odgovarajuću temperaturu za njegov razvoj.

Matica generiše veoma veliku količinu toplote tokom ovog perioda, što joj omogućava da održava temperaturu legla u rasponu od 30°C do 32°C.

Jaja se nakon četiri dana preobražavaju u larvice koje počinju da konzumiraju polen. Na ovom ranom stadijumu larvice žive zajedno unutar šupljine u polenskoj grudvi. Matica je prinuđena da povremeno izleće iz gnezda kako bi sakupila dovoljno polena neophodnog za inkubaciju legla, a ovo je jedan od najrizičnijih perioda u životnom ciklusu bumbara jer i kratkotrajno napuštanje gnezda od strane matice može imati fatalne posledice po potomstvo.

Jaja će se preobratiti u larvice koje će se direktno hraniti svojom „posteljom“ od polena, kao i mešavinom nektara i polena koju će im njihova majka dostavljati kroz otvor koji je napravila na omotaču od voska. Nakon desetog dana larve će se preobratiti u lutke. Tada će prestati da konzumiraju hranu i počeće da progrizaju izlaz iz kokona koji će se potom koristiti za skladištenje meda i polena.

Razvojni period od stadijuma jajeta do odrasle jedinke kod bumbara traje 4-5 nedelja. Neposredno nakon izvođenja, mladi bumbari izgledaju kao duhovi, a karakteristične šare pojavljuju im se tek nakon 24 časa. U međuvremenu, matica će položiti sledeću generaciju jaja u ćelije koje je izgradila na ovim kokonima.

Iz prve generacije legla izvešće se samo radilice. Posle 2-3 dana, počeće, slično medonosnim pčelama, da obavljaju negovateljske poslove – da hrane larve koje su se izvele iz druge generacije jaja. Već narednog, četvrtog dana radilice mogu da počnu sa izletanjem, a onog trenutka kada budu u stanju da prikupe dovoljno hrane, matica prestaje sa sakupljanjem i više ne napušta svoje gnezdo.

MALO KRALJEVSTVO

Matica „svodi“ broj položenih jaja na broj raspoloživih radilica koje o njima mogu da se brinu tokom razvojnog perioda, tako da zajednica raste na stabilan i organizovan način. S obzirom na sve veći broj bumbara i potrebu za skladištenjem više hrane, grudva sačinjena od voštanih ćupića postaje sve veća da bi na vrhuncu razvoja dobila gotovo sferni oblik.

Kada je reč o veličini radilica, u jednoj istoj zajednici može biti velikih odstupanja. Generalno, one krupnije započinju izletničke poslove ranije, jer mogu sakupiti više nektara i polena, a njihovi duži jezici omogućavaju im da dosegnu do nektara u dubokim cvetovima, nedostupnog manjim bumbarima.

Vrste bumbara razlikuju se i u pogledu maksimalne veličine zajednice na vrhuncu razvoja. Recimo, gnezdo vrste Bombus terestris, sa prečnikom od oko 20 centimetara i sa 350 radilica, jedno je od najvećih u svetu bumbara. Prosečna dužina života radilica kreće se od 13,2 dana (Bombusterricola) do 41,3 dana (Bombusmorio).

Na vrhuncu razvoja, prestaje se sa uzgojem radilica. Tada zajednica počinje da odgaja matice i mužjake. Pretpostavlja se da matica „odlučuje“ o tome, a da je razlog, pre svega, ekonomske prirode, jer je novim maticama neophodno više hrane tokom dužeg vremenskog perioda.

Broj matica i mužjaka u jednom gnezdu razlikuje se od vrste do vrste i zavisi od veličine gnezda. Kada je reč o mužjacima, oni se veoma kratko zadržavaju u gnezdu i ne igraju bitnu ulogu u životu zajednice, osim što samo na par dana učestvuju u termoregulaciji. Vrlo brzo nakon izvođenja zauvek napuštaju gnezdo. U početku samo posećuju cvetove kako bi se prehranili polenom i nektarom, a onda kreću u potragu za maticom s kojom bi se sparili.

SESTRE I KĆERKE

Kod gotovo svih vrsta bumbara, mužjaci rano ujutru ostavljaju feromone na raznim mestima, kao što su listovi, kamenje ili stabla, da bi kasnije tokom dana kružeći patrolirali iznad ovih lokacija iščekujući partnerku. Njihov seksualni feromon predstavlja kompleks više organskih supstanci, a svaka vrsta bumbara ima svoju karakterističnu mešavinu – neke mirise može čak i čovek da detektuje.

Direktnim posmatranjem i disekcijom matica utvrđeno je da se kod najvećeg broja vrsta matice sparuju samo jednom, što znači da su sve radilice u zajednici rođene sestre, za razliku od medonosnih pčela, gde se matica u proseku sparuje sa 12 trutova. Nakon sparivanja, mlade matice kreću polako da tragaju za odgovarajućom lokacijom za hibernaciju.

Neke vrste preferiraju lokacije okrenute prema severu, a neke koje naseljavaju izuzetno hladne krajeve sklonije su skloništima orijentisanim prema jugu. Kada pronađe odgovarajuće mesto, matica se „ukopava“ nekoliko centimetara u zemlju, gde obrazuje malu ovalnu odaju u kojoj će ostati do narednog proleća. Tokom ovog perioda višemesečne neaktivnosti matica opstaje samo zahvaljujući kaloričnim rezervama u svom organizmu.

Kada mužjaci i mlade matice napuste gnezdo dolazi do njegove nagle degeneracije. Preostale radilice su već stare, letargične i iznurene. Paraziti i simbiotske bakterije i organizmi uništavaju ono što je preostalo od saća, koje će uskoro gotovo u potpunosti nestati.

Jedan manji broj vrsta bumbara koje naseljavaju jugoistok Azije i Južnu Ameriku odlikuje netipičan životni ciklus, veoma sličan medonosnim pčelama. Jedna brazilska vrsta bumbara (Bombus incarum) obrazuje velika gnezda sa zajednicama do 2500 jedinki, dok se druga takođe brazilska vrsta roji, a nove matice nasleđuju staru nakon tihe smene.

PČELARSKI ŽURNAL

Tekst je preuzet iz poslednjeg broja PČELARSKOG ŽURNALA, naučnopopularnog magazina za pčelarsku kulturu, koji je jedan od 88 projekata promocije nauke koje je CPN finansijski podržao u 2012. Istražite više na sajtu pcelarskizurnal.com

BESTIJARIJUM

Životinje oko nas. Životinje koje su iščezle. Životinje koje nikada nisu postojale. Životinje koje ne vidimo.

Istražite tekstove iz rubrike BESTIJARIJUM.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs