Антиципације

Будућност ритуала

Како научници и проналазачи замишљају зелене, односно еколошке сахране?

Текст: Марија Видић

На први поглед једноставно решење за глобални проблем несташице простора за сахрањивање је „популаризација“ кремације. Тако би се  и избегле касније компликације које су већ сада уобичајене у свету: пресељење гробаља и премештање тела у велике заједничке гробнице.

Међутим, велика мана кремације је што је нееколошка, захтева велику количину енергије – према подацима британског центра за природну смрт, за кремацију је у просеку потребно 35 киловат-часова струје. У току поступка у атмосферу се отпушта значајна количина токсичних материја, укључујући и 400 килограма угљен-диоксида.

Ништа „зеленије“ није ни традиционално сахрањивање у ковчезима – гробља су препуна разноразних опасних хемикалија, укључујући и средстава за балсамовање, а неретко се дешава да се загаде и оближње воде.

Како да сахрана постане „еколошка“?

Већ око 300.000 година човек сахрањује своје ближње. Једна од најстаријих откривених гробница је у пећини Атапуерка у Шпанији, у којој су у ископаној јами пронађени остаци тридесетак људи. И за неандерталца је сахрањивање било уобичајени начин опраштања од ближњих, а последњих око 40.000 година људи се сахрањују уз различите обреде.

Ни рециклажа гробних места уопште није нова идеја – користи се вековима. Данас се чак понегде гробна места закупљују само на две-три деценије, а након тога препуштају новим корисницима. Међутим, људи су сентиментално везани за места на којима њихови драги почивају, па бисмо у будућности желели да се поштедимо премештања остатака предака. Једнако одбојно звучи и идеја да се вода у једном базену у Великој Британији догрева топлотом из оближњег крематоријума, на чијој се реализацији, и поред негодовања дела грађана, увелико ради.

Данас постоји читав покрет који заговара „враћање природи“ након смрти. То се постиже избором „зелене“ локације за сахрану, затим материјала за ковчег са кратким периодом разградње, а не треба употребљавати ни средства за балсамовање покојника.

Упоредо са тим, научници и проналазачи труде се да пронађу нови општеприхватљив модел сахрањивања који се неће косити с обичајима нити вређати осећања ожалошћених. Тешко је и претпоставити о чему све они морају да воде рачуна: поменимо само као пример да се у последњих неколико деценија драстично повећао проценат људи који умиру са властитим зубима препуним пломби, а због масовне употребе конзерванса у исхрани, људско тело распада се знатно дуже него пре неколико деценија.

Једно од језивих решења о којима се годинама говори је такозвана алкална хидролиза, којом би се уместо спаљивања користио третман хемикалијама тако да се леш претвори у течност.

Много конструктивнији предлог, уколико не покушавамо да визуализујемо процес, јесте да се тело замрзне течним азотом, а онда снажним вибрацијама претвори у прах. Тај прах би се затим у вакуумској комори грејао под притиском, а на крају би се из њега отклонили трагови метала, посебно живе. Остаци би се сахрањивали у мале сандуке од кукурузног скроба у врло плитке гробнице. После годину дана више не би било ничега…

Како корачамо у будућност, мењаће се не само место и начин сахрањивања већ и све оно што окружује смрт. На интернету већ постоје бројни сервиси за планирање сахрана намењени и људима којима је неко управо умро, и онима који желе да, осим живота, и смрт годинама унапред испланирају до танчина – у каквом сандуку ће бити сахрањени, с каквим цвећем, уз какву музику, говор, обред, званице…

Но, вероватно највише изненађује чињеница да послове као што су балсамовање, уметност рестаурације и слично томе, све више обављају жене. У Сједињеним Америчким Државама данас жене узраста 18 до 24 година чине 60 одсто студената који уче занат у мртвачницама. Оне чак нису ни наследнице породичног бизниса, већ су се у том послу сасвим спонтано нашле. То значи да ће за неколико година индустрију сахрањивања, која је само у Америци вредна 11 милијарди долара, водити припаднице лепшег пола.

АНТИЦИПАЦИЈЕ

Будућност стиже. Ко ће јој отворити врата? Да ли са њом, са новим научним и технолошким отркићима, долази и нови квалитет живота? Хоће ли будућност бити баш онаква какву очекујемо? О предвиђањима, проценама и најавама будућности.

Истражите текстове из рубрике АНТИЦИПАЦИЈЕ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs