Biblioteka

Brajan Sajks: Mitohondrijalna Eva

Poslednja ovogodišnja Biblioteka donosi priču o drevnoj ljudskoj istoriji zapisanoj u našim ćelijama

 

Tekst: Brajan Sajks (odlomak iz knjige Sedam Evinih kćeri, Heliks, 2013.)

Iz fosilnih kostiju iskopanih u Čedarskoj klisuri dobavili smo direktan dokaz genetičkog kontinuiteta između naših savremenika i lovaca iz kasnog paleolita. Sada znamo da ta nepokidana nit, tačno sačuvana u našoj DNK, vodi dalje od istorijskog vremena, dalje od gvozdenog, bronzanog i bakarnog doba, čak u prastari svet leda, šuma i tundri. Samo jedan vrlo spori otkucaj molekularnog sata razdvajao je DNK koju smo našli u Čedarskom čoveku i DNK dvojice njegovih potomaka, nastavnika istorije Adrijana Targeta i lordovog batlera Katberta. Rekonstrukcija evolucije koju smo obavili prema DNK hiljada živih Evropljana dovela nas je do ovog zaključka, a konačno smo bili našli i fizički dokaz kojim smo ga potvrdili. Sad smo i s druge strane, iz drugog genetičkog sistema, to jest iz Y-hromozoma, dobili krucijalnu potvrdu naše teorije. Naši genetički koreni nalaze se duboko u paleolitu.

Mi smo kod Evropljana identifikovali sedam glavnih skupova gena. U njima su sekvence mitohondrijalne DNK bile identične ili vrlo slične jedne drugima. Više od 95% današnjih autohtonih Evropljana uklapa se u jedan od ovih sedam skupova. Naša interpretacija evropske preistorije i isticanje važnosti paleolitskih lovaca-sakupljača, zavisili su od starosti pomenutih skupova gena. Da bismo dobili podatke o tome koliko su stari, prvo smo izveli prosečan broj mutacija koje smo našli u svim savremenim pripadnicima sedam klanova. Na osnovu toga saznali smo s koliko se otkucaja oglasio molekularni sat u svakom od njih. Pošto smo znali kojom brzinom otkucava, izračunali smo koliko je svaki od sedam skupova star. U proteklim milenijumima stariji skupovi gena skupili su više promena. Molekularni sat, mada spor, u njima se oglasio više puta. Što se tiče mlađih skupova gena, oni nisu stigli da skupe toliko promena i zato su sekvence u DNK članova takvih skupova međusobno sličnije.

DNK niti mari niti zna. DNK jednostavno jeste. I mi plešemo uz njenu muziku.

– Ričard Dokins

Pomenutih sedam skupova gena različite su starosti, od 10.000 do 45.000 godina. Ove procene pokazuju za koliko vremena su se desile sve mutacije koje danas nalazimo u nekom skupu gena, počev od prvobitne sekvence mitohondrijalne DNK. Na osnovu sasvim logičnog zaključivanja došli smo do nezaobilaznog zaključka koji oduzima dah: samo je jedna žena bila nosilac jedinstvene prvobitne sekvence karakteristične za svaki skup gena. Tako su starosti skupova gena koje smo odredili u stvari pokazivale kad je živelo tih sedam žena, pramajki sedam klanova. Trebalo je još da im damo imena pa da ožive i da se na to i kod mene i kod svih koji za njih čuju javi radoznalost. Kako li su živele Ursula, Ksenija, Helena, Velda, Tara, Katarina i Jasmina? Odabrao sam imena čija su početna slova ona kojima smo označili skupove gena pošto smo prihvatili Toronijev sistem abecedne klasifikacije. Ursula je bila klanska majka skupa gena U. Helena – skupa H. Jasmina je bila pramajka svih koj spadaju u skup gena označen slovom J i tako dalje. Od sada su to bile stvarne žene a ne teoretski koncepti, zamagljeni statistikom te kompjuterskim algoritmima. Ali kako je izgledala svaka od tih žena iz daleke prošlosti, s kojima ogromnu većinu Evropljana veže svojevrsna pupčana vrpca?

Žena je morala da ispuni nekoliko uslova pa da postane majka genskog klana. Osnovno je da ima kćeri, što je očigledno – mitohondrijalna DNK, gen koji pratimo, prenosi se s majke na kćeri. Žena koja je rađala samo sinove nije mogla biti majka genskog klana, jer sinovi ne mogu da prenesu na svoju decu mitohondrijalnu DNK nasleđenu od majke. Toliko o prvom pravilu. Sledi drugo pravilo: žena je morala da ima najmanje dve kćeri.

Naša DNK ne bledi kao drevni pergament; ne rđa u zemlji kao mač odavno mrtvog ratnika. Ne mogu je oštetiti vetar ili kiša, niti uništiti vatra i zemljotresi. Ona je putnik iz drevnih zemalja koja živi u svakom od nas.

– Brajan Sajks 

Ovo ćemo najlakše razumeti ako razmatramo unazad, od sadašnjosti prema prošlosti. Majka određenog genskog klana najbliži je zajednički predak po majčinoj liniji svih pripadnika toga klana. Sad zamislimo klan s deset miliona živih pripadnika; iz podataka o rođenjima, venčanjima i smrtima tačno znamo ko je s kim u kakvom srodstvu. Prateći njihovo srodstvo unazad, generaciju po generaciju, uočavamo da se linije srodstva po majci polako približavaju i spajaju. Linije braće i sestara već su posle samo jedne generacije spojene – u njihovoj majci. Posle dve generacije, bratanci i sestričine spojili bi se u njihovoj babi po majkama. Tri generacije unazad spojene su linije bratanaca i sestričina u drugom kolenu, u njihovoj prababi po majčinoj strani. I tako sve dalje. Sa svakom generacijom unazad bilo bi sve manje i manje pripadnika klana koji danas imaju žive potomke po majčinoj strani. U doba pre nekoliko stotina ili čak hiljada generacija stoje samo dve žene iz tog klana koje bi mogle da potvrde kako imaju žive potomke u dvadeset prvom veku. Na samom kraju, to jest na samom početku, linije tih dveju žena stapaju se u jednoj ženi – majci genskog klana. Da bi ona to bila, morala je da rodi dve kćeri.

Majka klana nije morala da bude jedina žena koja je živela u to vreme, sigurno i nije bila. Ali samo od nje neprekinuta veza po majčinoj liniji vodi do naših dana. Mnoge su njene ispisnice imale kćeri a njihove kćeri svoju žensku decu, ali nisu postale majke klana zato što su njihove prapraunuke, negde između prošlosti i sadašnjosti, bile bezdetne ili su rodile samo sinove. I zato su njihove linije izumrle. Mi nemamo podatke o svojim precima od pre nekoliko stotina godina, a kamoli o onima od pre nekoliko hiljada godina, stoga je uzaludno nadati se da ćemo nekada sastaviti svoj potpuni rodoslov sve do majke našeg klana. Jedino možemo da proučavamo sekvence DNK i pratimo sporo otkucavanje molekularnog sata – tako ćemo rekonstruisati glavne događaje kao što je pojavljivanje mutacija u ovim linijama po majci. Iako nikad nećemo perfektno izvesti ceo rodoslov, ostaje logičan zaključak da svaki genski klan ima samo jednu majku. Ta činjenica ne može da se zanemari.

Može se raspravljati o dobu kad su živele te žene i o prostoru na kome su živele. Vremenske procene sam načinio prema broju mutacija koje su se akumulirale u svakom od sedam klanova. Mesta gde su obitavale pramajke odredio sam prema svojoj najboljoj proceni, na osnovu podataka o današnjoj geografskoj distribuciji klanova i njihovih ogranaka.

Na najdubljem nivou, sva živa bića koja smo ikad posmatrali imaju isti DNK kod, kao i mnogo istih gena.

– Ričard Dokins

Generalno, lokacija gde je klan nastao ne mora se podudarati s mestom gde danas živi najviše njegovih pripadnika. Klan je nastao tamo gde ima najviše klanskih varijacija. Primera radi, klan koji je vrlo čest u Polineziji nije potekao s Pacifika. Mada mnogi Polinežani spadaju baš u taj klan, malo je razlika među njima – većina ima istu sekvencu DNK. Ukoliko gledamo isključivo s genetičkog stanovišta, pretpostavljamo da je klan nastao zapadnije, u indonežanskom arhipelagu, u blizini Molučkih ostrva. Danas taj klan nije naročito brojan na Molučkim ostrvima no među njegovim tamošnjim žiteljima mnogo je više varijacija nego u Polineziji. U Polineziju se iselio samo deo populacije i tamo je raznolikost osetno manja. I na Tajvanu ima starosedelaca iz tog klana, premda ih ni tamo nije mnogo, a raznolikost unutar klana još je izraženija. Po tome se može izvesti zaključak da je polinežanski klan zasnovan na Tajvanu. Istraživanja porekla evropskog stanovništva samo su komplikovanija od istog rada na dalekim ostrvima, inače nema većih razlika. Verovatno su klanovi nastali blizu mesta gde žive ljudi s najvećim varijacijama u sekvencama DNK. Za ovaj donekle teoretski argument mora se naći pouzdan primer. Majka klana starog dvadeset hiljada godina nikako nije mogla da živi na severu Škotske, sve i da su danas tamo zapaženi najbrojniji varijeteti, naprosto zato što je onda taj deo Evrope bio okovan ledom. Ne stidim se da priznam: javljaju se nedoumice kad valja što preciznije odrediti gde je svaka od sedam žena živela. I te kako bi mi se uključili svi alarmi da se ispolje nedoumice u pogledu rezultata naših genetičkih istraživanja i njihove naučne tačnosti. A što se tiče izvesnih aspekata života tih žena, pa, nije loše da ostanu uvijeni u velove misterioznosti.

Sve više sam se unosio u priču o sedam žena, sve češće sam zamišljao kako li su živele, sve sam bio ljubopitljiviji. Genetika me je dovela do vremena i mesta njihovog života. Onda sam hteo da se još bolje obavestim te sam se poduhvatio verodostojnih arheoloških i klimatskih podataka. Podaci o temperaturama u to davno vreme sačuvani su u smrznutim naslagama uzetih iz ledenih polarnih kapa. Izdignute i potonule morske obale pokazuju promene nivoa mora koje su umnogome obeležile proteklih pedeset hiljada godina. Informacije o flori nalazimo u polenu, koji zna da preživi i hiljadama godina, premda je cvet s kog je poleteo davno, davno svenuo. Padove i skokove tehnološkog napretka odražavaju stilovi i načini izrade kamenih i koštanih alatljika iskopanih na nekadašnjim naseobinama. Kosti životinja i riba nađene na istim lokalitetima kazuju šta su jeli naši preci. Kad spojimo navedene pokazatelje i znanja iz genetike, lako ćemo sebi dočarati živote tih zamišljenih žena, Ursule, Ksenije, Helene, Velde, Tare, Katarine i Jasmine. Bile su to stvarne osobe, u genetičkom pogledu gotovo istovetne s nama, svojim potomcima, s tim što su okolnosti pod kojima su živele bile prilično drugačije od današnjih.

Kakvi su to izuzetni životi bili.

Brajan Sajks

Sedam Evinih kćeri

Prevod: Katarina Ješić

Dokaz tvrdnje Artura Klarka da se „svaka dovoljno napredna tehnologija ne može razlučiti od magije“ je i jedna od novijih grana genetike – mitohondrijalna genetika. Upravo to je polje istraživanja oksfordskog profesora Brajana Sajksa, autora knjige Sedam Evinih kćeri. Ovo je knjiga o istoriji sveta kakvu nam otkriva genetika. Čitaoci će doznati da je istorija naše vrste, Homo sapijens, zapisana u genima koji potiču iz drevne prošlosti, i starija je od pisanih beležaka ili zapisa u kamenu. Ti geni pripovedaju o događajima što su se odigravali pre više od stotinu hiljada godina, a najnovija poglavlja te pripovesti skrivena su u ćelijama svih nas. Ovo je najdramatičnija priča o genetičkom otkriću još od Dvostrukog heliksa Džejmsa Votsona, pisana iz prve ruke.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs