Како је феномен боје објашњавао велики немачки песник Гете, а како Исак Њутн? Да ли знате да су боје предмета заправо само производи нашег мозга?
Пре два века познати немачки књижевник Јохан Волфганг Гете (1749–1832) објавио је књигу Теорија боја (Zur Farbenlehre) у којој су дата нека од првих, сувислих објашњења шта су боје у ствари. Наизглед, крајње је необичан детаљ да се песник попут Гетеа 1810. године бавио научним истраживањем боја, али је ово Гетеово дело својим приступом омогућило да се поред истраживања оптичког спектра, онако како су га изучавали физичари, отвори и поље испитивања феномена људске перцепције боје. Из тога је изникла данашња теорија боје, којом се за потребе визуелних и ликовних уметности објашњава мешање боја и визуелног ефекта појединих комбинација боја.
Гете се за феномен боје заинтересовао након што је погледао једно преламање светлости кроз призму и њено „дељење“ на дугине боје. Схвативши да о настанку и виђењу боје тадашња наука нема баш сасвим јасне одговоре, суочио се са овом темом и испитао неке од феномена. Гетеова Теорија боја није била аксиоматски устројено дело, већ више преглед онога што се о феномену боје могло разлучити – ни у време кад је објављена Гетеова књига није имала неки посебан научни значај, али је била инспиративна за уметнике и филозофе у 19. веку.
Гете се, логично, у својим анализама ослонио на темељну теорију коју је већ дао Исак Њутн (1643–1727) у књизи Оптика из 1704. која се сматра пионирским делом о природи светлости и првим научним објашњењем како боје настају. Њутн је својим чувеним експериментом са преламањем светлости кроз призму објаснио како је боја својство саме светлости и да она није карактеристика предмета.
Гете је исправно увидео да је Њутново објашњење како се светлост „састоји“ само од седам боја у спектру које се комбинују није сасвим потпуно и, што се ређе помиње, одбацио је Њутнову теорију светлости која је сачињена од честица, али се није приклонио ни супарничкој Хајгенсовој школи да је светлост талас. Гетеова тврдња да није ни талас ни честица запањујуће се добро поклапа са савременим квантномеханичким објашњењем понашања светлости. Гете је нацртао и точак са шест боја, а немачки су научници крајем 19. века подробније разрадили и такозвани RGB систем са три основне боје: црвеном, зеленом и плавом.
Шта је боја заправо? Може се тврдити да је она само људска илузија, али најтачније је рећи да је боја људска визуелна перцептивна карактеристика. Наиме, човек је захваљујући рецепторима у ретини ока у стању да види један део електромагнетног спектра и то онај који има таласне дужине између 380 и 780 нанометара, што најчешће називамо видљивим спектром (светлост или зрачење са већом или мањом таласном дужином спадају у радиоталасе, микроталасе, инфрацрвено зрачење, x-зрачење или γ-зрачење).
Свако монохроматско зрачење које потиче од неког извора светла има тачно одређену таласну дужину која, на пример, може износити 570 нанометара. Ово зрачење у људском оку видимо као светлост тачно одређене боје, што је у нашем случају жута боја. Но, Сунчева или бела светлост није монохроматска и састоји се од „смесе“ више монохроматских светлости, што се сасвим јасно проверава у огледима попут оног у коме је Њутн преламањем раздвојио белу светлост на седам боја, а може се срести и у природи у феноменима попут формирања дуге.
Поједностављено се може рећи да су поједине таласне дужине видљиве светлости у ствари њене боје, али треба бити обазрив са оваквим објашњењем јер друга бића светлост исте таласне дужине не морају да виде на исти начин, у истој боји као човек.
Треба нагласити да предмети и свет око нас заправо немају своје „сопствене“ боје. Када светлост падне на одређени предмет или материјал, неки делови спектра светлости се добро апсорбују, а неки се одбијају, што само по себи јесте права карактеристика материјала. Када се предмет посматра, до ока стижу само они делови спектра, односно оне „боје“ које су одбијене, што у оку и мозгу ствара илузију да предмет има ту боју. Но, суштина је да је обојену слику предмета коју видимо, ма како она била раскошна, узбудљива или депримирајућа, заправо није створио предмет, већ светлост која сама у себи „носи“ и све могуће боје. У потпуном мраку нема боје.
Најзанимљивија је теза како уопште није обавезно да светлост једне исте боје свака људска јединка у свом мозгу види као једну исту боју. Шта ако особа А светлост од 570 nm доживљава као плаву, а особа Б као црвену? То не представља проблем у комуникацији будући да је у свакодневном језику сви називамо жутом. Но, ово питање боље него ишта друго указује како свет у перцепцији двеју особа уопште не мора бити једнак.
Размислите. Угасите светлост и покушајте да у потпуној тами додиром осетите све те предмете око себе, своје тело, тканине, фотеље, столове и зидове, све те конструкције начињене од милијарди чврсто везаних молекула на којима се не налази никаква боја. Сав тај мртви безбојни свет. Готово сигурно ћете пожелети да вратите светлост. И да изнова оживите боје, ма колико да су оне само наше илузије.